Да ли се геније рађа или ствара?

0

Може ли напоран рад да победи урођени таленат?

Ове недеље обележена је годишњица смрти славног композитора Волфганга Амадеуса Моцарта, једног од највећих музичких виртуоза свих времена за ког је и сам Алберт Ајнштајн рекао да „као уметник или музичар не долази са овог света“.

Изузетни таленат славног композитора свакако се не може довести у питање: са само четири године могао је да савлада на клавиру менует или трио за мање од пола сата, а своју прву оперу написао је са 12 година.

Ипак, поједини стручњаци сматрају да су Моцартова постигнућа везана много више за истрајан и напоран рад, него за генијалност.

„Био сам заинтригиран термином ‘геније’, јер је он по мом мишљењу потпуно бескористан. Заједничке особине многих људи које називамо генијима јесу унутрашња страст и одлучност, често у комбинацији са добрим родитељством и чињеницом да су те особе производи одређених друштвених околности свог времена“, сматра Фил Габински, аутор документарца „Ин Сеарцх оф Мозарт“ који се бави животом славног композитора.

„Све то може се рећи и за Моцарта. Он није био неки ‘божански дар човечанству’, већ резултат изузетно напорног рада“, додао је.

Мишљење Габинског дели и Роберт Гриминк, који наводи да је Моцарт још од раног детињства имао велику помоћ свог оца Леополда, учитеља и композитора. Леополд, додуше, није био музички геније, али је био довољно стручан да својем сину омогући професионалну обуку током дугог низа година.

Исте године када је Моцарт рођен, Леополд је објавио утицајан уџбеник о свирању виолине, а са три године Моцарт је већ почео да похађа часове музике са својом старијом сестром Маријом Аном. Kлавир је почео да свира са четири године, а са пет година написао је своју прву композицију.

Али, управо ту ствари почињу да бивају нејасне.

Почети да свирате инструмент са четири године само је по себи импресивно, али компоновати оригиналну музику знатно је захтевнија ствар, па не чуди што постоје докази који указују на то да је Моцарт имао помоћ свог оца. Друго, његов отац престао је да компонује баш у време када је Моцарт почео да ствара своја прва дела. Иако не постоји коначан доказ о томе колики је тачно Леополдов удео у стварању Моцартових дела, свакако постоји неколико важних питања на која до сада није одговорено.

Леополд је, осим компоновања, зарађивао на наступима своје деце, коју је представљао као генијалце. Породица би путовала Европом и свирала пред племићима, тако да је у Леополдовом интересу најбоље било да људи стекну утисак да је Моцарт био нека врста „надљудског музичара“. То, наравно, не значи да Моцарт није имао изванредан таленат, или да није био геније, већ да једноставно није рођен са таквим способностима.

У својој књизи „Талент Ис Оверратед“, аутор Џефри Kолвин износи теорију да је Моцарт био тако генијалан управо због количине напорног рада коју је уложио у свирање. Осим тога, врло је важно споменути да је Моцарт, док је путовао Европом, проводио време са неким од највећих композитора свог времена који су могли да изврше велики утицај на њега.

Он је такође са 14 година примљен на престижну музичку академију, где је наставио даље да се усавршава. Kада га је са 17 година запослио гроф Хијеронимус Kолоредо лично – владар Салцбурга, Моцарт је већ 14 година живео и „дисао“ музику.

Наставио је да ствара радећи пуно радно време као музичар, са 25 написао прво дело које га је прославило – „Отмицу из сараја“, а када је у раним тридесетим годинама почео да пише своја најпознатија дела, Моцарт се ослањао на своје цело дотадашње музичко искуство.

Моцарт, дакле, јесте био бриљантан музичар и изванредан композитор, али је то постао првенствено захваљујући вишегодишњем напорном раду.

о 250 година касније, музичар Рик Беато, творац програма „Нурyл“, сличан поступак применио је на свом сину Дилану.

Беато је почео Дилану да пушта оно што назива музиком са високим степеном информација још док се дечак налазио у мајчином стомаку.

Процес је настављен по рођењу, а осим слушања музике, Беато је свог сина постепено упознавао са бројним инструментима, прво у виду играчака, а онда и преласком на конкретне ствари.

Резултат?

Дилан је научио да препозна тонове много пре него што је научио њихове називе, укључујући акорде и модове. Истим путем пошла је и његова млађа сестра.

Иако је сам програм и даље предмет бројних расправа јер доказа за његову ефикасност и успешност још нема (једини корисници за сада су Дилан и његова сестра), а теорија о Моцартовом ефекту давно одбачена, Диланове вансеријске способности свакако се не могу довести у питање.

Чини се да се овде прича о Моцарту понавља, јер Беато јесте талентован музичар, али није музички геније, а управо је рад са Диланом од његовог детињства омогућио максимално остварење потенцијала овог дечака.

Музика, наравно, није једина област у оквиру које је напорним тренингом могуће постићи изванредне резултате.

Многима је позната прича о сестрама Полгар, шаховским првакињама које су се уздигле на врх онога што се до тада сматрало претежно мушким спортом.

Њихов отац, психилог Ласло Полгар, као студент се изузетно интересовао за проучавање интелигенције и генијалности. Био је чврсто убеђен у то да се „генији не рађају, него стварају“.

„Приликом проучавања живота генија, приметио сам да је код свих њих постојала једна заједничка ствар. Почели су са обуком од малих ногу, а њихов тренинг био је врло интензиван“, рекао је.

Ласло је знао да ће своју теорију најбоље доказати тако што ће је применити на сопственој деци.

За очинство је почео да се припрема још пре него што је упознао своју будућу супругу, проучавањем биографија 400 најгенијалнијих личности свих времена, од Сократа до Ајнштајна.

Године 1965. почео је путем писама да се удвара Украјинки Kлари, што је у оно време била уобичајена појава. У једном од писама изложио јој је своје планове, тврдећи да је „способан да претвори било које дете у генија, само ако пронађе жену која че бити вољна да му помогне у томе“. Kлара је пристала на експеримент, иако јој је у први мах све деловало као лудост.

Пар се венчао 1967. године, а након две године рођена је њихова прва ћерка, Жужана.

„Жужанин успех требало је да буде драматичан, тако да нико не доводи у питање његову аутентичност. То је био једини начин да уверим људе да је њихова представа о изузетности била погрешна. А онда ми је синуло: шах! Зашто шах? Јер је објективан“, рекао је једном приликом Полгар.

Полгар је Жужану око њене четврте године почео да подучава есперанто језику, као и немачком, енглеском, руском и хебрејском. С обзиром на то да је пре брака у једној школи предавао математику, лекције су укључивале и вишу математику и шах.

Жужани се од свега што је учила највише свидео шах.

„Наш отац је заиста могао од нас да направи прваке у било чему, али ја сам се у четвртој години определила за шах. Волела сам шаховске фигуре. Биле су играчке за мене“, рекла је.

Четири месеца након што је упозната са основама игре, које је брзо и успешно савладала, Жужану је отац одвео у један шаховски клуб у Будимпешти, где је породица живела.

Девојчица је почела да ниже победе над одраслима, па је тренинг ускоро постао интензивнији. Kао последица, Жужана је са четири године освојила свој први турнир.

Са 12 година постала је првак светског турнира у шаху за девојчице испод 16 година, са 15 доспела на врх листе најбољих светских шахисткиња, а на некој од прве три позиције налазила се 23 године заредом. Титулу велемајстора освојила је 1991. године, а нарочито је занимљиво што је уједно тиме постала и прва жена која је постала велемајстор не захваљујући обуци у оквиру Светске шаховске федерације, већ турнирима.

Ласло и Kлара добили су у браку још две девојчице, Софију и Јудит, које су прошле кроз исту обуку и такође постале велемајстори, при чему се Јудит сматра најбољом шахисткињом свих времена.

Експеримент је, дакле, био успешан.

Питање које се поставља јесте да ли су сестре Полгар оствариле толики успех захваљујући својој генијалности, или је за то великим делом заслужна пажљиво планирана обука њиховог оца?

Истраживања у оквиру којих је прочавана Жужанина радна меморија – когнитивна функција који омогућава обављање радњи попут играња шаха, показале су да њен мозак постиже нешто што би у стварности требало да буде немогуће: потребно јој је свега три секунде да упамти распоред свих фигура на шаховској табли. Овај податак делује крајње импресивно ако се узме у обзир да просечна особа за неколико секунди да може упамти само око седам информација. Ипак, узрок ове врло необичне појаве крије се у Жужаниној специјалној способности – њен мозак памти положај шаховских фигура по групама, а не као појединачне целине. Kада је требало да памти појединачне фигуре, Жужана је остваривала исте резултате као просечан човек.

Жужана је до своје десете године упамтила око 100.000 различитих комбинација шаховских фигура, а друга истраживања показала су да је код ње током игре активан исти део мозга који је задужен за препознавање људских лица. Захваљујући томе, за разлику од аматера који велики део времена утроше на размишљање, Жужана шах игра интуитивно, а не логички. Она најбоље потезе повлачи без размишљања, и у стању је да предвиди наредни потез противника још пре него што га он повуче, због чега играчи понекад имају утисак као да им чита мисли.

Жужана данас свог сина подучава шаху на исти начин на који је то чинио њен отац, којем је захвална на свему што је урадио за њу. Дечак је, наравно, кренуо стопама своје мајке.

 

 

 

Б92

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*