Да ли се режим плаши: Конструисане афере за линч опозиционих кандидата

    Сличности и разлике у случајевима "пиштољ" и "Топчидер" које провладини медији воде против Саше Јанковића и Вука Јеремића

    0

    Сличности и разлике у случајевима „пиштољ“ и „Топчидер“ које провладини медији воде против Саше Јанковића и Вука Јеремића

    Због чега тачно је маркетиншки штаб лидера СНС Александра Вучића у Вуку Јеремићу препознао новог Војислава Коштуницу који ће на председничким изборима довести нови ДОС на власт – није сасвим јасно.

    Конструисане афере за линч опозиционих кандидата

    Кад је реч о фамозном новом ДОС-у и грађанској и десној опозицији удруженој на једној листи – ту по свим информацијама Данаса Јеремић досад није имао много успеха. Максимум који је у полуприватним разговорима договорен јесте пакт о ненападању у случају Јеремићеве председничке кандидатуре, што је далеко од ДОС-овог аутобуса са лидерима 18 странака који је у кампањи у септембру 2000. обилазио Србију.

    А Јеремићев рејтинг – и по Новој српској политичкој мисли Ђорђа Вукадиновића, и по Ипсос стратеџик маркетингу Срђана Богосављевића, за председничке изборе је између 14 и 20 одсто. У овом другом случају ако се не мери популарност Ивице Дачића. То је много далеко од Коштуничиних 58 одсто пред изборе 2000, али има и данас инсајдера из ДОС који ће тврдити да је он у јулу те године имао шест одсто подршке и да је кампања та која га је катапултирала. Коштуница је иначе водио своју кампању независно од ДОС, а заједно су наступили само на завршним конвенцијама.

    И зато се у спречавању катапултирања Јеремића, који се није изјаснио да ли улази у председничку трку или не (Коштуница је после много премишљања прихватио у августу, два месеца пре избора), може тражити мотив конструисања афере „Топчидер“. У првој фази тог конструисања основну поставку изводи таблоид Информер, који је главни „покретач“ програма на ТВ Пинк, да би у другој фази, дозу озбиљности причи додали државни органи својим иступима, у овом случају саопштење премијера Вучића да је прихватио иницијативу породица и адвоката да се оснује нова комисија за Топчидер.

    У Информеру и на Пинку довођење Јеремића у везу са истрагом смрти гардиста у Топчидеру одвија се по врло сличном сценарију, као што је то био случај са афером „пиштољ“ и заштитником грађана Сашом Јанковићем. Да ли делимично и због те афере Јанковић, такође могући председнички кандидат, има у поменутим истраживањима низак рејтинг – по Ипсосу од 7 до 9, а по НСПМ 3,3 одсто? Сасвим је могуће да су управо због тога креатори афере „пиштољ“ применили готово исти медијско-истражни-спин за „Топчидер“. У оба случаја уочљив је недостатак јасног повода да се баш у том моменту јавности скреће пажња на истрагу релативно давног трагичног догађаја. У оба случаја ради се о смрти младих људи, њиховим заувек унесрећеним породицама и јаким емоцијама и емпатијом којима се на то реагује.

    Ипак, постоје и одређене разлике. У случају самоубиства Јанковићевог друга из студентских дана Предрага Гојковића реч је о случају дотле непознатом широј јавности. О томе су говорили радикали 2007 (у то време су, услед хашког одсуства Војислава Шешеља, ту странку водили Томислав Николић и Вучић) у расправи у Скупштини, приликом Јанковићевог избора за омбудсмана. Међутим, њихови наводи о Гојковићевом самоубиству били су врло штури и потпуно испод „радара“ јавности – радикали су се више фокусирали на Јанковићеву функцију у Министарству за спорт и омладину до 2000.

    Случај „Топчидер“, међутим, од почетка је имао висок политички профил у јавности – и војна и државна комисија водиле су своје истраге о том случају. Једна од медијских верзија је гласила да се гардисти Дражен Миловановић и Драган Јаковљевић нису међусобно поубијали, већ да их је ликвидирала трећа особа, зато што су видели да се у војном објекту „Караш“ скрива хашки бегунац Ратко Младић. Према званичној верзији Тужилаштва за ратне злочине, након Младићевог хапшења 2011, он се до 2002. крио повремено у војним објектима, а о њему су бринула и војна лица и њихове породице (суђење такозваним „Младићевим јатацима“) да би од јуна 2002. био у селу Љуба код Сремске Митровица. У јануару 2006. прешао је у Малу Моштаницу код Београда, а од априла 2007. у Лазарево код рођака Бранка Младића, где је коначно и ухапшен. Гардисти су страдали код касарне у Топчидеру 5. октобра 2004, а према најновијој верзији таблоида Информер од петка, њих су ликвидирали страни војници – НАТО ловци, који су трагали за Младићем и Караџићем.

    Вук Јеремић је у то време цивилно служио војни рок у кабинету председника Србије Бориса Тадића, који му је био професор психологије у средњој школи, и покушао је, тврди Информер, то да заташка. Како, то се не разрађује, сем што је цела афера активирана открићем да је тадашњем начелнику Генералштаба Бранку Крги управо Вук Јеремић, касније шеф дипломатије Србије, јавио за погибију гардиста. Али до тог „открића“ дошло се баш сад, мада се тема убиства гардиста ритуално отвара у медијима приликом сваке годишњице њихове погибије, при чему је и ранијих година било најава о важности Кргиног сведочења. Заступница породица убијених гардиста Олгица Батић, која је, мора се и то поменути, била посланица на листи СНС, и 2014. је изјављивала да је Крга кључни сведок за смрт гардиста. Те да ново светло на истрагу баца исказ Младића, који је означио Кргу као човека који има кључне информације. Али, упркос позивању на записник Младићевог исказа, није расветљено да ли се Младић 5. октобра 2004. крио у објекту „Караш“. Сам Крга тврди да у то време није био у земљи. Тиме се од октобра 2014. до новембра 2016. медији не баве, провладини попут Информера и Пинка такође. Али, имајући у виду колико је месеци трајала афера „пиштољ“, „Топчидер“ ће се тек настављати, сем можда ако Јеремић не одустане од кандидатуре.

    Јеремић на саслушање у СБПОК

    Вук Јеремић данас је био у СБПОК и давао изјаву поводом случаја убиства гардиста на Топчидеру. Он је објавио јуче на Твитеру да је у својству грађанина позван да дође у просторије СБПОК ради прикупљања обавештења. Јеремић је на Твитеру објавио и да се после четири године вратио из Њујорка за стално у Београд. Позив у Службу за борбу против организованог криминала прокоментарисао је са: „Добродошлица у Србију – полиција долази у стан да ме приведе. Интересантно…“

    Како се наводи у позиву, Јеремић би требало да се „одмах по пријему позива“ на данашњи дан јави у просторије Службе за борбу против организованог криминала, ради прикупљања обавештења у предистражном поступку. Такође, наведено је да ће у случају неодазивања бити принудно одведен. Јеремић је у петак, 9. децембра, када је датиран позив полиције, по подне био најављен на скупу своје организације ЦИРСД у Београду, на коме је најављено и учешће бившег премијера Аустралије Кевина Рада.

    Миливојевић: Могућа мета и Томислав Николић

    Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић за наш лист каже да нема информације о томе да ли је Вук Јеремић био умешан у догађаје 2004. за које га оптужују медији блиски СНС.

    – Међутим, примећујем једну фрапантну чињеницу, а то је да како се ко појави као могући кандидат на председничким изборима, тај човек се таргетује из свих артиљеријских оружја. То је случај са Сашом Јанковићем и подсећања на догађаје од пре 20 година, преко Милана Стаматовића, којем су запретили СБПОК-ом и хапшењем, до Вука Јеремића, који се, ни мање ни више, оптужује да је као саветник тадашњег председника Бориса Тадића умешан у убиство двојице гардиста тадашње Војске Југославије – наводи он. Како додаје, очито је да су ова тројица незгодни кандидати и да је то правилно проценила и агитпроп служба СНС.

    – Сваки од ове тројице сигурно може да отцепи део бирачког тела СНС. Очекујем и да Томислав Николић буде таргетиран у ситуацији да мирно не прихвати следећи расплет догађаја а то је да кандидат СНС не буде он него Александар Вучић – закључује Миливојевић.

    Улога МУП-а Србије у таблоидној кампањи

    Након априла 2015. када је покренута афера Саша Јанковић је детаљно говорио о томе како је она конструисана објављивањем селектованих докумената из истраге. “Заменик државног тужиоца који води познати случај у коме су учесници били жандарми, војни полицајци и браћа председника Владе и градоначелника, и у коме је моја контрола рада полиције и, посебно, ВБА узбуркала духове, дакле исти тај заменик тужиоца у моменту у коме јавност није знала за трагедију која се десила пре више од 20 година, телефоном је наложио да се списи предмета о самоубиству мог пријатеља узму из полицијске архиве и без икаквог службеног трага доставе шефу кабинета министра унутрашњих послова. Петнаестак дана касније један таблоид је почео медијску кампању, у чему му се придружила ТВ станица са националном фреквенцијом. Након неколико дана такве медијске припреме министар унутрашњих послова устврдио је на конференцији за штампу да се у министарству „траже“ списи предмета – исти они који су претходно без трага из архиве премештени у његов кабинет, али јавност то не зна. Да ми непознати узбуњивач није доставио њихову копију, после чега сам јавно ставио до знања да их имам и да ћу их, ако то МУП не учини, објавити, јавности би било речено да су мистериозно нестали и тако би била потврђена почетна лажна теза таблоида, да је случај пре 23 године – ‘заташкан”, испричао је Јанковић за Недељник у априлу 2016.

    Јасмина ЛУКАЧ, Данас

     

    ПОСТАВИ ОДГОВОР

    *