Da li Vladika Maksim prihvata raskolnike u Americi, protivno preporuci SA Sabora i Sinoda SPC?

0

  Da li Vladika Maksim prihvata raskolnike u Americi, protivno preporuci SA Sabora i Sinoda SPC?

U svojoj višemesečnoj polemici sa Episkopom bačkim Irinejem, Vladika Maksim je izneo mnoštvo problematičnih stavova. Oni upravo kulminiraju njegovim poslednjim odgovorom Episkopu Irineju, koji je pripremio i objavio na samom početku ovogodišnjeg rada Sv Arhijerejskog Sabora SPC, zajedno sa svojim saradnicima, želeći da upravo ovim odgovorom, upravo on, Vladika Maksim, stavi „blagoslovenu tačku“ na tu polemiku, kako je i nazvao taj svoj odgovor.[1]

Podsećanja radi, polemika je pokrenuta Saopštenjem Vladike Maksima još 16. marta[2] kojim je prozvao Episkopa bačkog identifikujući ga kao neku grupu smutljivaca «portparola» od kojih dolaze «čudnovati stavovi». To Saopštenje je sadržavalo i druge neobične elemente o čemu je već dovoljno bilo reči.[3]

Nakon toga usledio je red replika od strane Episkopa Maksima na sasvim opravdane i odmerene reakcije Episkopa Irineja, ali bez konkretnih odgovora na postavljena mu važna pitanja. Uslediolo je i nekoliko intervjua (jedan pre i dva posle Saopštenja) Episkopa Maksima u kojima je figuriraro čitav niz problematičnih i/ili nejasnih stavova.[4]  Ali na žalost, svedočili smo i iznošenju dokazanih neistina i «prepravljanju» tekstova od strane Episkopa Maksima, o čemu je takođe bilo dosta reči.[5]

Činjenica stoji da je zvanični stav Srpske Pravoslavne Crkve po pitanju Ukrajinske krize sasvim jasno i blagovremeno iznet u javnost Saborskim Saopštenjem od 12. novembra 2018 g.[6] Taj stav je dodatno preciziran nakon nebivalog akta potpisivanja takozvanog tomosa o autokefalnosti ukrajinskih nepokajanih rasklonika 5. i 6. januara 2019.g od strane carigradskog Patrijarha. U tu svrhu, a zbog novonastalih okolnosti u kojima je bilo potrebno jasno se opredeliti u pogledu (ne)sasluživanja sa raskloničkim grupacijama, Sinod Srpske Pravoslavne Crkve 13. marta izdaje preporuku uzdržanja od sasluživanja sa (1) raskolničkim kliricima, i (2) sa onim licima koja sa raskolnicima «saslužuju ili stupaju u opštenje», i sve to u skladu sa kononskim načelom koje govori da ko stupa u opštenje sa nekim ko je izvan opštenja i sam biva izvan opštenja.[7] Dakle stav naše Crkve je bio sasvim jasan. On nije preporučivao bilo kakav prekid opštenja sa «ostalim Pravoslavnim Crkvama» nego sa raskolnicima i sa pojedincima koji svojim delovanjem istupaju iz blagodatnog krila kanonske Crkve i prisjedinjuju se raskolnicima.

Uprkos tome, Episkop Maksim odlučuje da samo nekoliko dana nakon iznošenja preporuke Sinoda prozove Episkopa bačkog i svrsta ga u red nekih apstraktnih smutljivaca (portparola), iako je Episkop bački izneo svoj «lični stav» koji je potpuno u skladu sa samom preporukom Sinoda i prethodnim stavom SA Sabora SPC. U tom svome obraćanju Episkop Maksim je pozvao celokupno stado poverene mu Eparhije da i dalje opšti sa «onima sa kojima smo do sada bili u opštenju», bez opaske na uzdržanje od opštenja sa onim licima koja se prisajedinjuju raskolnicima kao što je to SA Sinod preporučio, pa i Episkop bački sugerisao u svome ličnom stavu. A da bi opravdao taj svoj poziv, koji je u suprotnosti sa preporukom Sinoda, Episkop Maksim zamagljuje reči SA Sinoda i reči Episkopa bačkog, pa umesto da pominje preporuku o uklanjanju od opštenja sa pojedincima (licima) koji «saslužuju ili stupaju u opštenje» sa raskolnicima, kako i Sinod i Episkop bački to definišu, on izmišlja da «portparoli» «negde tvrde a negde sugerišu, da Srpska Crkva tobože preporučuje da se klonimo opštenja sa … ostalim Pravoslavnim Crkvama». Zatim Vladika Maksim svom žestinom napada toga «slamnatog čovečuljka» (straw man) kojega je sam kreirao, dok se u procesu projavljuje kao čuvar evharistijskog jedinstva. A „portparol“ bački, pa i celi Sveti Arhijerejski Sabor, Sinod i sam Patrijarh, ispadaju kao grupa neozbiljnih ljudi koji ne razumeju značaj „evharistijske zajednice“ u istoj meri u kojoj to razume Vladika Maksim!

Ukratko rečeno, sasvim jasan stav, i sasvim jasnu poziciju SPC u odnosu na ukrajinsku krizu, Episkop Maksim je svojim „samostalnim“ delovanjem uspeo da preokrene u stanje unutrašnje polemike u okviru SPC. Od jedinstvenog i jasnog stava došli smo do rasprave samo zahvaljujući upornosti Episkopa Maksima. Ranije sam pisao (i to dokumentovao) da u svetu ovo stvara sliku po kojoj u SPC postoji unutrašnji razdor po pitanju Ukrajine, što se potom koristi u propagandne svrhe i svrhe pritiska na jerarhiju drugih pomesnih Crkava da priznaju raskolnike kao zakonitu Crkvu, a samim tim da prihvate i novofanarsku eklisiologiju.[8] Jer ove dve stvari, priznanje, makar i delimično, ukrajinskih raskolnika i prihvatanje novofanarske eklisiologije, dolaze u paketu u kome tomos igra ulogu trojanskog konja.[9]

Svojom poslednjom replikom Episkopu bačkom, Episkop Maksim najjasnije do sada iznosi svoju poziciju po pitanju ukrajinskih raskolnika u Americi (i dijaspori uopšte) a samim tim posredno i o tzv. ukrajinskom tomosu (trojanskom konju). Navešću relevantne delove u celosti. Episkop Maksim kaže:

„…u duhu tomosa o autokefaliji (iz januara 2019. godine), sve nekanonske parohije „Ukrajinske Pravoslavne Crkve – Kijevskog Patrijarhata“, … moraju da dođu pod omofor lokalne (kanonske) ukrajinske Crkve u SAD koja je unutar jurisdikcije Vaseljenske patrijaršije. …Trenutno, ove parohije ostaju nekanonske dok se dijalogom ne budu vratile u okrilje Pravoslavne Crkve.  Ne postoji ni Ukrajinski Vikarijat u Americi, pošto je on kreiran u prošlosti od strane „Ukrajinske Pravoslavne Crkve – Kijevskog Patrijarhata“. Ova „eklisijalna“ struktura više ne postoji jer „nova Ukrajinska autokefalna Crkva“ ne može imati parohije u SAD. U sadašnjem trenutku, ove parohije nisu deo kanonskih Ukrajinaca u SAD niti su formalno pod Ukrajinskom crkvom u Ukrajini. Kanonski Ukrajinci u SAD su ušli u proces dijaloga sa raskolničkim frakcijama tražeći rešenje za crkvenu anomaliju koja postoji po ovom pitanju.“

Najpre tehnikalije. Stvarnost na terenu negira reči Episkopa zapadnoameričkog. Crkve koje potpadaju pod Denisenkov Kijevski Patrijarhat (u tom smislu i u SAD-u) i dalje postoje, pa i dalje paraeklisiološki potpadaju pod Denisenkovu upravu. To tvrdi i sam Denisenko koji i jeste šef ovih raskolnika. [10] Denisenko i dalje operiše, ili pod zastavom „Kijevskiog Patrijarhata“, ili pod zastavom nove tzv. „Pravoslavne Crkve Ukrajine“. Zavisi kako se uzme. Oni se „eklisiolški“ šizofreno smatraju kao patrijarhat (interno), a kao mitropolija (eksterno). Preotete Crkve u Ukrajini su rutinski pravno registrovane pod Denisenkov „Kijevski Patrijarhat“ a ne pod „PCU“.

A sada da pređemo na suštinu.  Po gore navedenom citatu izgleda kao da Episkop Maksim iznosi stav po kojem on prihvata dejstvo ukrajinskog tomosa. Jer zahvaljujući tomosu sve parohije dijaspore treba da uđu u sastav carigradske Patrijaršije. Zahvaljujući upravo tomosu, a ne bilo čemu drugom, a svakako ne po nekoj volšebnoj sili po kojoj prelaze iz „eklisiološki nepostojećih“ u „eklisiološki postojeće“, kako vole da kažu on i njegov proteže dr. Aleksandar Milojkov. Postavlja se pitanje, kada je i na koji način naša Crkva odlučila da prihvati tomos ili u najmanju ruku dejstvo ili ovaj efekat Vartolomejevog tomosa? Ili je to Episkop zapadnoamerički samostalno odlučio da nakon što ove raskolničke parohije uđu u carigradski Patrijarhat „po duhu tomosa“ sve će biti OK što se tiče sasluživanja sa njima? Ili će episkop zapadnoamerički reći da je kroz ovo „pojašnjenje“ on samo „opisivao“ dejstvo tomosa, da nije rekao da ga prihvata, a da pri tome, pretpostavljam, neće reći ni da tomos u  potpunosti odbacuje?  Ovo poslednje smatram na osnovu činjenice da već nekoliko meseci on izbegava jasno da odgovori na ova pitanja. Samo u prvoj replici Ep Irinej mu je postavio tačno 12 povezanih pitanja vezanih za ovaj momenat.  Ni na jedno nije odgovorio.

Zašto sam rekao da je tomos trojanski konj fanarske novoeklisiologije? Zato što kroz priznanje efekata tomosa priznaje se celokupan njegov sadržaj. A njegov sadržaj ima mnoge problematične elemente. Na prvom mestu tomos izražava neprikosnovenost vlasti carigradskog Patrijarha nad svima, pa čak i nad predstojateljima pomesnih crkava (uključujući i našeg svjatjejšeg Patrijarha Irineja!) jer se u tomosu tvrdi da je carigradski Patrijarh glava svim Crkvama! Drugo, tomos izražava stav da je celokupna dijaspora potčinjena Fanaru. Treće, tomos uvodi terminologiju majka-ćerka Crkva po prvi put u istoriji kada je reč o dodeli autokefalije (ranije je nova autokefalna Crkva uvek postajala sestra Crkva). Četvrto, tomos redefiniše sam pojam autokefalije, pretvarajući autokefaliju u nešto što sam u jednom od svojih tekstova nazvao kovanicom alokefalija. Ono što je dodeljeno ukrajincima nije autokefalija. Peto, prihvatanjem tomosa prihvata se „pravo“ carigradskog Patrijarha, da „menja istoriju“ nešto što po rečima mitropolita Kalista Vera koji citira Aristotela „ni Bog ne može“ (aluzija na Vartolomejevo ukidanje odluke od pre 300 godina). Šesto priznaje se pravo carigradskog Patrijarha da menja jurisdikcijske granice drugih Crkava, ustave, episkopstvo, da otima delove, da smenjuje mitropolite, kao što je obavestio mitropolita Onufrija da više nije mitropolit Kijevski). I još mnogo toga.

Prema tome, tomos je trojanski konj, jer bismo i kroz najmanje priznanje jednog njegovog dela izgubili svaki argument kojim bi pokušali da se odbranimo i da ne prihvatamo sve njegove druge elemente. U celini, tomos znači apsolutni eklisiološki krah, pad gori od onoga pre skoro hiljadu godina. Episkop Maksim nam upravo sugeriše put kojim bismo na mala vrata uneli trojanskog konja „u dvorište“, kroz prihvatanje raskolnika u dijaspori koji bi ušli u carigradsku jurisdikciju „po duhu tomosa“. A mi u kanonskom jedinstvu sa kanonskim jurisdikcijama, kako nas nonšalanto podseća Episkop zapadnoamerički.

Kada uzmemo u obzir sve što se do sada desilo i sve što je Episkop Maksim do sada javno izrekao dobijamo jedan veoma čudnu situaciju. Njegovo delovanje izazvalo je polemiku koju je on mogao lako da otkloni uz par jasno iznetih stavova i nekoliko odgovora na jasno postavljena pitanja. Međutim, Vladika Maksim bira drugi put. On bira da ne odgovori ni na jedno suštinsko pitanje, a pri tome nastavlja da polemiše sve do svoje „blagoslovene tačke“.

Imali smo priliku svi da vidimo da Vladika neprestano i uporno ponavlja neofanarsku terminologiju u pogledu dodele autokefalije „državi“ a ne Crkvi![11] Tu je još njegovo negiranje kanoničnosti dodele autokefalije našoj Crkvi (odnosno državi, kako on kaže!). Njegovo dokumentovano falsifikovanje tekstova (dodavanje navodnika) prvenstveno preko sajta teologija.net (ali i na drugim mestima) i nesuvisla objašnjenja potpuno neprihvatljivih stavova o „nekanonskom postupku carigradskog Patrijarha“ iz vremena Sv Save, koji je „zaobišao“ kanonskog episkopa srpskih zemalja (Homatijana).[12] O tome da su i izbor i hirotonija Sv Save bili ne sasvim kanonski, ali prihvatljivi „po ikonomiji“!  Tu su i njegove višestruko dokazane neistinite tvrdnje da je ispravljao svoju neofanarsku titulaciju na dokumentima kritskog Sabora. Da Episkopski savet u Americi nije doneo odluku koju je doneo, kako smo videli iz dokumenata koje je naveo Episkop bački.

Dalje. Vladika Maksim ima i veoma čudno viđenje sveukupne situacije u Ukrajini. Ono što se dešava u Ukrajini, gde provaljuju, pljačkaju i spaljuju hramove, tuku i proganjaju sveštenike i vernike, privode ih na saslušanja, deportuju i oduzimaju državljanstvo (slučaj Episkopa Gedeona) i slične do neba vapijuće grozne pojave, Vladika Maksim sagledava kroz neku svoju prizmu. On kaže „sadašnje previranje u Ukrajini je jedan privremeni problem“…i onda nam iznosi svoje, kako kaže, „manjinsko“ mišljenje[13] (obavezno vidi fusnotu)…da kanonska Crkva u Ukrajini, na sve ovo što se tamo dešava „ne treba da negoduje nego da molitveno prepozna priliku da sunarodnici na drugačiji način uđu u blagodatni prostor iste Crkve.“ Mi svi dobro znamo iz istorije da su rimokatolici u jednom periodu ognjem i mačem „na drugačiji način“ uvodili ljude „u blagodatni prostor Crkve“. Ali to do sada nismo imali u Pravoslavnoj Crkvi.

Ovakvo delovanje Episkopa Maksima nanelo je višestruku štetu našoj Crkvi.

  1. Ovakvo delovanje ugrozilo je ugled naše Crkve u našem društvu. Kada jedan Episkop deluje na ovakav način, on ne nanosi štetu samo svome ugledu, kao Episkopa, kao profesora i čoveka, nego nanosi štetu Crkvi u celini i svakom njenom članu ponaosob. Neminovno je da će ljudi pozivajući se na ovakvo delovanje, generalizovati i govoriti «Eto! Svi su takvi!».
  2. Ovakvo delovanje ugrozilo je ugled naše Crkve u svetu. Prvo, šalje lažnu sliku podeljenosti u kliru po suštinski važnim pitanjima, kao što je ovo. A pitanje se ne tiče samo Ukrajine nego cele Pravoslavne Crkve. I to je danas verovatno najvažnije pitanje (ako kod nekoga još postoje dvoumljenje). Drugo, zato što ovakvo javno i polemičko neslaganje oko značenja jasno izrečenih reči iz stava Sabora i Sinoda, šalje iskrivljenu sliku neprofesionalizma i besporetka u administraciji naše Crkve. Naravno, da to ne znači zabranu mišljenja i razmišljanja, ali je poznato kako se drugačija (i izdvojena) mišljenja iznose bez stvaranja razdora.
  3. Ovakvo delovanje odvuklo je pažnju sa drugih važnih tema i pitanja koja čekaju rešenje. Na prvom mestu rad na prevazilaženju (u istini!) rascepa koji je izazvao Patrijarh Vartolomej svojim delovanjem, ako je to još ikako moguće, ili alternativno rad na tome da Crkvena punoća iznese svoj jasan sud o ovim postupcima. A zatim goruća pitanja vezana za našu unutrašnju misiju, crkvenu prosvetu, novi ustav, kao i sva ostala redovna i tekuća pitanja.
  4. Ovakvo delovanje ugrozilo je čak i naše odnose sa Carigradom. Budući da Carigrad dobija «signale» koji nisu istinski stav naše Crkve (kao na primer stav Episkopa Maksima da mi saslužujemo sa onima među njima koji saslužuju sa raskolnicima) što stvara jednu opštu konfuziju i nepoverenje u našim međusobnim odnosima.
  5. Naše kolektivno nepodizanje glasa, ili slabo podizanje glasa, protiv izjava koje zanemaruju stradanje naše braće i sestara, nanelo je dodatnu bol našoj mnogostradalnoj ukrajinskoj braći i sestrama. Njima, koji od nas očekuju utehu i podršku. I ova činjenica je u svemu najveća mrlja na svima nama jer govori o tome da još mnogo imamo da poradimo da bismo istinski prebivali u hrišćanskoj ljubavi.

Nadam se da će Sveti Arhijerejski Sabor prepoznati opasnost od ovakvog delovanja i da će iznaći način da ne ostavi nikakav prostor za bilo kakvo buduće slično delovanje. Nadam se da će se projaviti jedinstvo u Duhu Svetom najpre među nama, u našoj pomesnoj Crkvi, a onda da ćemo, u okviru naših mogućnosti, moći delovati i na širem polju, vaspostavljajući narušeno svepravoslavno jedinstvo.

Moja skromna molitva je svakako na to usmerena u ove svetle dane pashalnog perioda.

čtec Vedran Gagić, pouke.org

PRILOG I

hronologija nekih tekstova o ukrajinskoj krizi, polemici koju je pokrenuo Ep Maksim, i fanarskoj novoeklisiologiji

12. novembar (SPC – Sabor)

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

17. januar (Ep Maksim)

  1. januar (Dejan Mačković)
  1. februar (o. Darko R. Đogo)
  1. mart (SPC – Sinod)
http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
  1. mart (Ep Irinej)
http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
  1. mart (Ep Maksim)
http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0
  1. mart (Ep Irinej)
http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli
  1. mart (Ep Maksim)
http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim
  1. mart (Ep Irinej)
http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima
  1. mart (Ep Maksim)
http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno
  1. april (Ep Maksim)
https://serborth.org/04052019.html
  1. april (Vedran Gagić)
  1. april (o. Zoran Đurović)
  1. april (Ep Maksim)
  1. april (o. Zoran Đurović)
  1. april (Vedran Gagić)
  1. maj (Ep Irinej)
http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti
  1. maj (Ep David)
https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/
  1. maj (Ep Maksim)
http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz
  1. maj (Ep Irinej)
http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima
  1. maj (Ep Maksim)
http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka

PRILOG II

Hronologija mojih tekstova o ukrajinskoj krizi i fanarskoj novoeklisiologiji

Svi navedeni tekstovi se nalaze na blogu na adresi: www.sozercanje.wordpress.com

[1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka

[2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0

[3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli

[4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

[5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim

„Navodni navodnici o „navodnoj“ autokefaliji Srpske Pravoslavne Crkve po Vladiki zapadnoameričkom Maksimu“ https://tinyurl.com/y58yxosf

[6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

[7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

[8] Vidi naročito moj tekst: Navodni navodnici o „navodnoj“ autokefaliji Srpske Pravoslavne Crkve po Vladiki zapadnoameričkom Maksimu https://tinyurl.com/y58yxosf

[9] O opasnostima novofanarske eklisiologije sam naširoko pisao još od septembra prošle godine pa sve do sada, u zabeleškama na svom blogu, koje sada neočekivano služe i meni kao neka hronologija ove krize (za spisak ovih tekstova vidi prilog II, ili direktno, www.sozercanje.wordpress.com). U skorije vreme Vladika David kruševački je takođe pisao o ovoj tematici. Ovde: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/  i ovde: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

A da ne pominjem uvek kristalno jasne stavove Episkopa Irineja bačkog od početka krize (videti u prilogu I sve odgovore Episkopa Irineja Episkopu Maksimu po hronološkom redu). Iako ova tema iziskuje jednu mnogo dublju i temeljniju obradu, iako je veoma važna, o njoj nije bilo mnogo reči sve dok Episkop Maksim nije intenzivirao svoje javno delovanje po ovim pitanjima. Tako da, na čudan način, kao Crkva možda dugujemo zahvalnost Episkopu Maksimu što nam je skrenuo pažnju na opasnosti neofanarske eklisiologije.

[10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya

[11] Vidi moj tekst: Zapažanja o Tomosu, Autokefaliji, Fanaru i Nama https://tinyurl.com/y4y3djy8

[12] Zanimljivo je da ove stavove Episkop Maksim iznosi samo u verzijama svoga „intervjua“ pod naslovom „Ako ovo bude kraj znaću da nije ljubav“ na srpskom jeziku, ali ne i na engleskom jeziku. To je samo jedna u nizu „kreativnih obrada“ tekstova Episkopa Maksima. Očigledno je da se ova tvrdnja, da je carigradski Patrijarh na nekanonski način dodelio autokefaliju našoj Crkvi, ne prima sa simpatijama ni kod braće Grka. Episkop Maksim, reklo bi se, ukazuje im poštovanje (ne želi da povredi njihova osećanja) pa tu rečenicu o „nekanonskom“ postupku carigradskog Patrijarha izbacuje u engleskom prevodu svoga intervjua. Ali zato je nama, Srbima, ostavlja, na „znanje i ravnanje“ kao novo naučno otkriće o tome da smo nekanonski dobili autokefaliju!? Inače valja ovde napomenuti i to da „razgovor“, to jest conversation (na engleskom), koji je objavljen kao intervju pod gornjim naslovom, kod episkopa Maksima izgleda drugačije na srpskom, a drugačije na engleskom jeziku, u nekim veoma ključnim i indikativnim delovima. «Razgovor» poprima drugačije oblike i sadržaj, zavisno od toga na kojem je jeziku, za koju publiku je namenjen, zavisno od vremena i okolnosti u kojima se objavljuje i preobjavljuje, u koju svrhu i sa kojim ciljem se upotrebljava. Mogu se na primer videti verzije na sajtu teologija.net i na sajtu publicorthodoxy (srpski i engleski) i sve tri su različite, ne samo u pogledu prevoda ili zbog činjenice da su na publicorthodoxy objavljeni samo delovi, nego na ključnim mestima različiti. Vidi na primer, sledeću fusnotu.

[13] Koje, uzgred, nije navedeno kao „„manjinsko“ mišljenje“ na sajtu publicorthodoxy jer je ta platforma namenjena spoljašnjoj publici (izvan SPC), pa čak ni na srpskom jeziku na tom sajtu ne stoji kao u originalu „manjinsko mišljenje“. Tamo stoji „po mom skromnom mišljenju“, a na engleskom „my hopes are” tj. „moja nadanja su“. Po mom sudu ovo je u skladu sa onim što sam pomenuo. Fanaru ide na ruku stvaranje slike sukoba većih razmera u SPC. Tu je Vladika Maksim svojim delovanjem učinio doprinos. Jer kada bi fanarskoj ali i celokupnoj grčkoj javnosti (i šire gde je potrebno da se vrše pritisci na jerarhiju) bilo izneto da i sam Vladika Maksim tvrdi da je njegovo mišljenje „manjinsko“ u SPC stvar ne bi mogla više medijski da se profiliše kao neka podela u SPC po ukrajinskom pitanju. Zato, smatram, Vladika Maksim pažljivo menja reči u engleskom prevodu na sajtu koji je pod kontrolom arhona carigradske patrijaršije (publicorthodoxy) da bi sakrio činjenicu da je njegovo mišljenje „manjinsko“

POSTAVI ODGOVOR

*