Да ли знате ко је Нестор Жучни?

Пре нешто више од сто година у Нишу је од пегавца умро даровити српски песник и пустахија, Прока Јовкић, данас готово заборављен

0

Некако у време када Русију потресају револуционарни покрети, кад грме анархисти Бакуњин и Кропоткин, а пониженима и увређенима свашта пада на памет, у најдубљој провинцији Аустроугарске, бачком селу Лалићу код Оџака, на свет стиже Прока Јовкић. Те 1886. године бачка равница удаљена је светлосним годинама од било каквог револуционарног мишљења, камоли делања. Земља окоштале бирократије, грофова, а са друге стране укроћеног робља. Тако и Прока почиње живот у сиротињској чатрљи. У четвртој години остаје без мајке. Отац се поново жени и Проку прихвата деда Јован који покушава да га изведе на пут. Сам га учи из ретких књига које може да набави. Буквар, неколико црквених, и то је то. Успева да га упише у основну школу, али Проку одатле избацују, шта има сиромаси да уче школу, зна се шта је њихово.

Како нешто мора да се једе, завршава на занату у Сентомашу, данас Србобрану. content_ilustracija-01Деветогодишњи шегрт издржао је код мајстора кројача свега неколико месеци. Отерао га је кад је почео да се буни због израбљивања. Па још пред осталим шегртима рекао мајстору да „нема душе”. Годинама се тако потуцао од мајстора до мајстора, од горег до најгорег. Чак је у једном тренутку пао у очајање, решио да такав живот више нема смисла и ред је да се макар гласно оконча.

Негде је украо револвер, али је рука задрхтала, па је завршио с лаким повредама. Током опоравка, од дугог времена, синуло му је да мора под хитно да негде бежи. Што даље, где ће да учи и да ради, али где може слободно и да мисли. А то у монархији не бива. Како је то било време Америке као обећане земље, и Прока се намерио тамо. Само, далеко је, а он нема ни цвоњка. Опет се обратио деди и некако заједно сакупе за карту. У једном правцу!

Бачка у Америци

У ту Америку искрцава се с јесени 1904. године. Чим га је комисија на острву Елис пустила на железничку станицу за унутрашњост, Прока се новој отаџбини обраћа стиховима:

   „Рад хлеба и слободе дођох ти, земљо нова,
   Прими ме изгнаника; бићу ти веран син!”

Чини му се да у Новом свету сија ново сунце, људи су му некако драги, дивота једна и чудо невиђено. Баш како је сневао док је био набијен у потпалубље брода. А убрзо ће схватити да у капиталистичкој Америци баш не теку мед и млеко. Бар не за оне као што је био Прока Јовкић.

Нешто му је било чудно чим му нису дозволили да изађе из воза који је из Њујорка ишао за Питсбург. Виђен је за ондашње челичане, и нема шта да шета около. Каљење у челичанама потрајало је свега неколико месеци, па онда на нови посао, у други град. Из места у место, из фабрике у фабрику, а од оне слике о Америци као земљи слободних убрзо нису остали ни парчићи. Схватио је да никога не занима његов бол због силних неправди, нико не слуша шта прича, сви су забављени собом и не желе да слушају још и муку неког дошљака из „никад чуо” дела Европе.

А Проки је живот неодољиво почео да личи на онај у Бачкој: сви се даве у алкохолу, свађају због коцке, а ниједан у кући нема књигу. А он, преко дана ради, а ноћу чита. Није му дуго требало да се ухвати с нашим људима. Тада је први пут и прочитао књигу српске историје и загрејао се као никад до тада. Бурна и крвава прошлост, па још дружење с Херцеговцима и Црногорцима, који су ту прошлост и даље живели, занели су Проку на пут националне револуције. Не треба му дуго, и у новинама објављује песму потписану са „Србин Слободановић”. Песма о Ловћену, о чему би другом? Следује јој цео циклус, углавном ратне, осветничке тематике. А то и те како прија ушима горштака на раду у челичанама и угљенокопоима, па постаје цењен песник међу исељеницима.

Зато му 1906. године омогућавају да дође у Чикаго, где је већ била велика српска заједница и организација „Јединство”. Прихватили су га и у српској цркви којом је управљао архимандрит Дабовић. Он је Проки понудио да остане у манастиру. Он, национално одушевљен, прихвата и постаје искушеник. Међутим, током искушеничког стажа опет му у руке стижу разне чудне књиге. Бакуњини, Марксови и сродна братија. На све то и Дарвин. И Прока одлучује да мантија и панагија нису за њега, једино и само револуција. Па како буде.

Похвале Скерлића

Опет дању пуца кичма, а ноћу чита и пише. Само, више нису у питању лаке родољубиве песме. Никако. Потакнут свим оним што је видео по фабрикама, од ране младости, из пера излази другачија лирика. Већ 1907. године поднео је тек написану збирку песама друштву „Србобран”, у нади да ће је објавити. Како су тамо седели богослови, одбијају га. А он, као сваки озбиљан писац, у гневу пали сопствене рукописе. И од несуђеног калуђера и родољуба бежи право у социјалисте.

Враћа се у Питсбург, сада да учи за типографа, да једног дана стекне штампарију и пише и печата шта му је воља. А одатле у Окланд, у Калифорнију. Тамо је нашао В. Радојевића, власника и уредника „Српске независности”. Овај га је примио као главног сарадника и дао му одрешене руке. Пише за новине, а пише и песме, које никоме не показује. Све до маја 1908. године, кад из штампарије излази „Књига песама”.

Невелика црвена књига, нигде ни трага од Проке Јовкића. Потписан је Нестор Жучни. Бољи псеудоним тешко да је могао да смисли. Стихови кипте, жуч се излива на странице, а ту је и крик, позив на револуцију.

С ове стране Океана почело је да се прича о неком Нестору Жучном и његовим песмама. Међутим, нико није смео да објави приказ. Дежурни су чекали да неприкосновени књижевни судија Јован Скерлић сахрани уобичајено младалачко наклапање о љубави неког радника из Америке, па да се онда острве и они. Међутим, Скерлић је био одушевљен. Објавио је изузетно похвалне критике, хвалио књижицу где год је стигао, и рекао да се готово ништа значајније и борбеније није појавило у српској књижевности. Остатак критичара му се придружује.

Вести прелазе Океан и Проки дају крила. Спрема нову књигу, а Радојевић му оставља штампарију на управљање. Он се спрема у Европу, а Прока већ зна шта му је чинити, посао је добро разрађен. Међутим, овај се мало распустио, па је лист упао у дугове, погубио претплатнике, а све због ствари које је Жучни писао. Нападао је све и свакога, па је, ваљда као врхунац пркоса, одбио рекламу неке странке. А то је значило изостанак повеће суме долара и изгледно гашење листа. Прока је, очајан, помишљао на самоубиство. Ипак, Радојевић му је опростио, па га још и запослио код неког месара, где је Прока, у ревности, одсекао и своја два прста. Дешава се…

Књига борбе и живота

Осокољен оним критикама, 1910. године издаје нову збирку, уз помоћ виђених Срба, па и Тесле и Пупина, „Поезија неба и земље”. Овај пут потписан је крштеним именом. Ипак, најчуднији је преокрет у мислима и стиху. Као да је прихватио Толстојев став о трпљењу и несупротстављању. Па још, на све то, и мистицизам. Како год, сви су говорили да књигу није писао Нестор Жучни, већ неки Прока. Ко зна ко је тај Прока, свакако није исти човек. Многи се тако зову…

До тада се преписка са Скерлићем појачала. Гласовити професор Београдског универзитета зове га да дође у Србију, што је Прока једва дочекао. Сређено је да му српска влада плати пут. У Београд стиже 11. августа 1911. године. Донекле је разочаран. Затиче земљу у којој је много важније кога знаш, него шта знаш. Нема посла. Друштво заостало. Ипак, остао је.

Убрзо су га упознали са Скерлићем који, међутим, није био одушевљен његовом другом збирком песама. Говорио је да је Жучни мртав, и да је то огромна штета. Ипак, представили су му Проку, све уз ласкање:

– Ово је Нестор Жучни, кога сте Ви подигли!

А Проки:

– Ово је Скерлић, кога се ти толико бојиш.

Прока је одбрусио да нит је Скерлић њега подигао, нити га се боји. Окренуо се и отишао. Крај пријатељства.

Уз све то, покушавали су да Жучнога укалупе, да покаже како је достојан онога што је за њега учињено. А њему то, наравно, није падало на памет. Ипак, уписује гимназију, ванредно, и завршава је за две године. Свих осам разреда! Неки професори су му помогли, па је један, током испита из математике, која песнику никако није ишла, одговоре шапутао на енглеском. И даље пише песме, па му излази и трећа збирка „Књига борбе и живота”. Овде већ није било ни трага Жучноме. Уобичајени мотиви градова и река, Косова… Од песника револуције постао је песник традиције. Скерлић је није ни поменуо у „Српском књижевном гласнику”. А то је значило да као писац и не постоји.

Обележавање необележеног

Уписује Филозофски факултет и као добровољац одлази у Први балкански рат, 1912. године. По завршетку Првог, па Другог, као писмен и образован, постаје чиновник српске владе. Помишља на повратак у Америку, али избија светски рат.

У униформи, 1915. године, повлачи се у ратну престоницу, Ниш, заједно с владом. Лута градом, посматра пропаст државе, опет му се по глави роје мисли о самоубиству. Шетао је с пријатељима поред Нишаве, а они су сведочили да је два месеца раније знао да му долази суђени дан. Причао је о сновима, о животу, све је указивало на очај. Да би макар мало био користан, пријавио се за тумача енглеској медицинској мисији. И таман кад је добио обавештење да је примљен, 10. априла, осећа знаке болести. Температура данима није падала испод 40 степени, а онда су се појавиле и пеге по кожи. Пегавац, тифус! Пао је у кревет војне болнице, а то је у тим данима значило да се само чека да мре. У делиријуму, сапатницима у соби је на сав глас објашњавао Хегелов систем апсолутног идеализма, па се пребацивао на епске песме, те на своју борбену поезију. „То је највиши морал”, биле су му последње речи.

Агонија је трајала још два дана, све до 27. априла 1915. године. Сахрањен је у необележеном гробу, као и сваки тифусар.

Између два рата, његову борбену поезију су високо ценили. На пролеће, 1931. године, на гробљу у Нишу појавила се нека жена, његова пријатељица из ратних дана која је тражила гроб, не пристајући да хумка српског песника остане необележена. Зато је подигнут споменик Проки Јовкићу. Који и данас стоји и сведочи о Нестору Жучном. Сведоци његовог трајања су и имена улица у Београду и Нишу, те основна школа у Лалићу код Оџака.

Немања Баћковић, Политикин Забавник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*