„Да, моју причу треба да зна цео свет…“

0

Ратна прича из Мостара говори о трагичној судбини једне породице, отац и два сина у рату су се нашли у три разлучите војске, пише Анадолија, а преноси Н1.

Један син изгубио је живот, а другом сину, заувек је остао терет рата, али и поука о злу и опросту.

Период рата у Босни и Херцеговину и ратом захваћени Мостар, отац и два сина провели су на три зараћене стране, Армији БиХ, Хрватском вијећу одбране и Војсци Републике Српске.

Ово је прича 50-огодишњег Мостарца, Зорана Лакете, који је остао жив, да нам исприча ову причу.

„Зовем се Сабахудин, Зоран или Ранко, презивам се Лакета, сва ова имена имају исто значење, јер сва тројица од њих су зором или сабахом рођени“, каже Зоран.

Имао је 25 година када је почео рат, који је њему и свој омладини, практично зауставио младост у родном Мостару. Зоран је рат у Мостару провео као припадник ХВО-а, његов брат Горан се борио у редовима Армије БиХ, док је њихов отац Ратко био у редовима војске РС.

„Да, моју причу треба да зна цео свет. Мој брат је био у Армији БиХ, ја сам био у ХВО, отац ми је био мобилисан у Војсци Републике Српске. Да смо из једне куће, најобичније радничке фамилије били у три војске, и хоћете да причамо о домољубљу, родољубљу или патриотизму? Па јесу ли то били наши идеали? Нису“, поручује он.

Присећајући се живота у Мостару пре рата, Зоран каже како није било Бајрама, Божића нити Ускрса, а да није посетио комшије или да комшије нису посетиле њега и његову породицу.

„Kажу да је све то јуче било као нешто забрањено, у то време таме и мрака. Не знам онда ко нам упали ово светло! У то доба, у цвету младости, са својих 25 година постајем неки војник, треба некога да мрзим, да пуцам на некога, да се убијамо у ‘братоубилачком рату’, а ето и факта да сам био на једној, мој брат на другој, а отац на трећој страни. Све ово десило се мојој фамилији, мојим пријатељима, мојим комшијама, браћи и сестрама. Имао сам само једног брата, једног оца, једну мајку, сви они су данас нажалост мртви, а ја сам ево још мало жив“, прича он.

Брат Горан имао је 24 године када је погинуо 6. августа 1993. године, а страдао је од минобацачке гранате испаљене с положаја ХВО-а на брду Хум, изнад Мостара – у чијим редовима је био његов брат Зоран. За смрт брата чуо је тек након седам дана, путем Радио Мостара.

„Нисам могао да верујем: ‘Седам дана од смрти Лакете Горана који је страдао од злочиначке гранате 6. аугуста, заједно с њим су страдали…’ Нисам могао да верујем у оно што чујем. Долазе ми пријатељи, изражавају ми саучешће, и тек онда постајем мало свеснији. Не можеш да одеш брату на сахрану, не можеш да видиш уцвељену мајку која је изгубила сина, него то мораш да носиш у својој дубини, у малом људском бићу”, говори он.

Зоран на мостарском шехидском мезарју, где је сахрањен његов брат Горан. Поред Горана је укопан и њихов добар друг Адис, као и бројни саборци и суграђани Мостара.

Док се присећа брата и говори о њему, осети се тежина и бол у свакој његовој речи. На крају своје приче, Зоран шаље поруку свим народима у БиХ али и суседним земљама: „Да Бог да се никада и никоме не поновило!”

 

 

Анадолија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*