ДА НАМ БУДЕ ЈАСНИЈЕ: У Вуковару се бранила Југославија

0

Да би се разумео проблем Вуковара после 25 година од почетка грађанског рата у СФР Југославији, важно је баратати чињеницама како је све почело. Лично познајем и уважавам г-дина Микишу Михаиловића, аутора новинског чланка “Они који су изашли из аутобуса”, сматрам да је требало да напише са именом и презименом ко је у то време пред њим износио причу о Вуковару “где се брани Србија”. Ја, лично, у Вуковару сам бранио Југославију.

Да би се разумео проблем Вуковара после 25 година од почетка грађанског рата у СФР Југославији, важно је баратати чињеницама како је све почело. Лично познајем и уважавам г-дина Микишу Михаиловића, аутора новинског чланка “Они који су изашли из аутобуса”, сматрам да је требало да напише са именом и презименом ко је у то време пред њим износио причу о Вуковару “где се брани Србија”. Ја, лично, у Вуковару сам бранио Југославију.

Као редован војник који је био учесник оружаних сукоба у Вуковару и на том простору сам се нашао од 23.08.1991. године, могу да посведочим да сам био припадник ЈНА, једине регуларне оружане формације на простору СФР Југославије, и да су наређења била јасна. Имали смо задатак да изведемо из града Вуковара јединице ЈНА, које су биле блокиране у касарни од стране паравојних јединица које су носиле јасне ознаке НДХ нацистичке творевине из Другог светског рата и слово “У” на униформама, и омогућимо безбедан живот локалном становништву.

Напомињем да је јединица којој сам припадао остварила сарадњу са званичном Територијалном одбраном града Вуковара и јединицом којом је командовао Хрват Синиша Фот. Од Синише Фота сам имао сазнања да су се већ догађала убиства и прогони у граду на националној основи, тачније речено, Хрвати из паравојних формација су убијали и прогањали Србе и један део Хрвата за које су знали да подржавају опстанак Југославије. У тадашњој јединици ЈНА, којој сам припадао, били су Хрвати, Срби, муслимани, Словенци, Албанци, Црногорци, Македонци итд…

Наређење старешина било је јасно, да са извађеним затварачима из митраљеза и топова на тенковима без муниције, у мирнодопској формацији, улазимо у град Вуковар, одлазимо до касарне и изводимо из града војнике ЈНА на које су већ извршиле оружани напад паравојне формације са усташким обележјима.

f

Уместо безбедног пролаза кроз град 14. септембра 1991. паравојне формације су извршиле напад на тенковску колону у улици Пролетерској где су погодили зољама два командна тенка првог и другог вода и оштетили у мањем обиму командни тенк трећег вода којим сам ја управљао. Само захваљујући ТО јединици, којом је командовао Хрват Синиша Фот, над припадницима регуларне војске није извршен масакар као што је се догодило касније у Тузли и Сарајеву.

После тог догађаја и рањавања више војника и погибије једнога, тенкови се наоружавају и тог дана стижемо до барикаде направљене на пружном прелазу. Наредног 15. септембра посада тенка којој припадам пролази барикаде и извршава успешан пробој линије фронта кроз минско поље без подршке пешадије Територијалне одбране града Вуковара и омогућава деблокаду војника ЈНА у Вуковарској касарни. Тог дана сам и рањен.

Дезертер ЈНА Миле Дедаковић бежи у Богдановце и одатле даље командује радио везом паравојним формацијама и шаље туђу децу у смрт, док је он лично на безбедној удаљености од оружаних сукоба. Никада ниједан официр ЈНА није наређивао војницима да се у Вуковару брани Србија, па је чак и генерал Живота Панић јасно на стадиону у Негославцима рекао постројеној војсци, да се брани уставни поредак, суверенитет и народ СФР Југославије. Подсећам да тада Република Хрватска није међународно призната држава и још увек је у саставу СФР Југославије.

Питам се када ће неко поставити питање одговорности за оне који су убијали припаднике ЈНА, војнике који су били деца старости од 17 до 25 година живота у Вуковару, Тузли и Сарајеву и то само зато што су волели и бранили Југославију, што им је и била уставна обавеза. Учесници оружаних сукоба у Вуковару су заборављени од друштва у којем живимо зато што су бранили Југославију, земљу које више нема.

За мене лично свако од војника и старешина ЈНА који је преживео пакао Вуковара је носилац Вуковарске споменице и на све њих сам поносан, а пуковник Веселин Шљиванчанин и остали официри који су остали верни заклетви коју су положили јединствен су пример часних официра који су показали чојство и јунаштво, борећи се раме уз раме са својим војницима, бранећи Југославију од унутрашњег и спољног непријатеља.

Александар С. Раковић, ратни војни инвалид из Аранђеловца

koreni.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*