ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Како је Русија помагала Србији у Првом светском рату?

1

Први светски рат је једна од најтрагичнијих епизода у историји човечанства. У тај конфликт је било увучено 38 од укупно 59 држава које су тада постојале. За Руску империју је то био последњи рат. Он је изазвао заоштравање друштвенополитичких противречности и економске кризе, рушење монархије и почетак најстрашније револуције и грађанског рата у светској историји. У тако тешким условима Русија није била спремна за рат, али је ипак сматрала својом дужношћу да уђе у рат и подржи православну Србију. Русија је ушла у рат због Србије коју је традиционално штитила. Почетком 20. века су још увек била свежа сећања на руско-турске ратове 19. века услед којих је српски народ добио независност.

Аустроугарска је поставила Србији ултиматум 23. јула 1914, непуних месец дана после атентата који је на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву извршио Србин Гаврило Принцип. И поред уступака које су Срби учинили (Србија је прихватила 9 од 10 тачака ултиматума), формалан повод за почетак рата је била чињеница да ултиматум није испуњен у потпуности, али је рат заправо већ одавно лебдео над Европом.

Прави разлог рата биле су противречности између Сила Антанте (Русија, Енглеска и Француска) и Тројног пакта (Немачка, Аустроугарска и Италија), које су се бориле за сфере утицаја и покушале да изврше прерасподелу већ подељених колонија. Када су у ту конфронтацију умешани учесници изван Европе она је прерасла у глобални конфликт.

Зашто је Русија ушла у рат?

У ноћи између 23. и 24. јула 1914. године Александар Карађорђевић је посетио Руску мисију. Из ње је тадашњи министар спољних послова Сергеј Сазонов добио телеграм следећег садржаја: „Његово Величанство ми је рекао да се све наде полажу у императора и Русију, јер само царска реч има тежину и може спасти Србију“. Император Николај II је 30. јула дао позитиван одговор, и Русија је 1. августа ушла у рат за који уопште није била спремна.

После пораза у Руско-јапанском рату (1904-1905) у Русији је покренута војна реформа, али она у тренутку када је почео светски рат није била завршена. На пример, због финансијских потешкоћа споро се обнављала њена ратна морнарица. Посебно је алармантан био недостатак савременог оружја, муниције, средстава везе и возила.

У тако тешкој ситуацији Русија почиње да пружа Србији помоћ – најпре политичко-дипломатску, а убрзо затим и војно-хуманитарну. Треба истаћи да у тренутку када је почео рат није постојао уговор о савезништву између Русије и Србије. Русија је на Балкану поред црноморских мореуза имала још један стратешки циљ. То је била река Дунав. И у вези са тим је нови рат задирао у њене интересе. Не треба заборавити ни чињеницу да је у том периоду главни ривал Руске империје била Немачка, а она је подржавала Аустроугарску. То је био још један разлог због кога Русија није могла остати по страни у тим догађајима, поред извесне моралне одговорности коју је осећала за судбину браће Срба.

Како је Русија помагала Србији?

Руско Министарство поморске флоте је 16. августа 1914. формирало Експедицију посебне намене, која се бавила организацијом и слањем војне помоћи. Ова експедиција је превозила терет Дунавом. За превоз су коришћени бродови Црноморске флоте Русије који су могли пловити реком. Углавном су то били теретни и трговачки бродови. Експедиција је ангажовала и Руско бродарство на Дунаву, а ускоро је поменуто министарство издвојило финансијска средства за набавку теретних бродова.

Све што је слато у Србију купљено је од руског новца. Руска лука Рени (на територији данашње Украјине) била је полазиште за бродове који су превозили терет до српских градова Радујевац и Прахово, где је вршен истовар. Чувао их је специјални руски конвој за случај напада аустроугарских једница или наиласка на мине.

Прва експедиција је имала 7 пароброда и 16 теретних бродова. Носила је војну опрему за српску армију. Стигла је на одредиште 23. октобра.

Руска војна мисија је бројала 600 морнара и налазила се на територији Краљевине Србије већ од краја августа. Она је обучавала српске војнике и бавила се формирањем Одреда за командовање речним минерским одредима. То је била прва организација речног минирања у Србији. Русија је такође испоручила велики број подводних мина. Никола Пашић је у својој молби за помоћ, упућеној Русији већ 11. августа, говорио о потреби за таквим минама.

Одступање српске армије и ултиматум Николаја II

У јесен 1915, после дужег затишја које је уследило након победе српских трупа у Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914. године), Аустроугарска балканска и 11. немачка армија кренуле су у веома моћну офанзиву на Србију са севера, а две бугарске армије са југа, одсекавши тако Србима пут за повлачење према Солуну. У тим условима Србима није преостало ништа друго него да се преко Албаније упуте према Јадранској обали где је требало да их сачекају савезници којима би се Срби придружили. Савезници, међутим, нису пружили обећану помоћ. Они су у суштини оставили на цедилу преко 100.000 војника који су били крајње исцрпљени после тешког повлачења српске армије.

Тада је савезничка Италија (која је раскинула уговор са Тројним пактом и 23. маја 1915. објавила рат Аустроугарској) блокирала Србима пролаз према Јадрану, забранивши им да пређу реку Шкумбу и претећи им оружаним сукобом у случају кршења забране. Руски амбасадор у Риму Михаил Гирс је покушао да убеди Италију да испуни обећање, али је италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино одговорио да је за спасавање Срба учињено све што није задирало у интересе Италије.

Тада се Никола Пашић 15. јануара 1916. године обратио са молбом за помоћ цару Николају II. Руски цар је 18. јануара упутио телеграм свом рођаку Џорџу V, краљу Велике Британије, и председнику Француске Рајмону Пoeнкареу. У телеграму је најавио да ће Русија изаћи из рата уколико српска армија не буде спасена. После интервенције Русије Италијани су пропустили Србе у Валону, а крајем јануара је Француска послала бродове за транспорт српске армије на острво Крф.

Највећа могућа помоћ

Током Првог светског рата руске трупе су у борбеним дејствима све до јесени 1917. године нанеле немачкој и аустријској армији ударац који се показао као фаталан и довео до пораза Тројног пакта и пропасти обеју империја.

Историчари износе различите податке о броју жртава учесница страшног конфликта, али је он свакако огроман. Рат је однео милионе живота војника и цивила, стотине хиљада војника су третиране као нестале без трага, стотине хиљада људи је осакаћено или остало без крова над главом.

Процентуално гледано највише је страдала Србија. Према званичним подацима из 1924. године српска армија је изгубила скоро 400.000 војника. Поред тога, огроман је био број рањених и заробљених. Услед глади, епидемија и репресија окупатора Србија је остала без 10% свог цивилног становништва, а 500.000 деце је остало без родитеља. Земља је била на ивици демографске катастрофе, чије последице, заједно са губицима у Другом светском рату, осећа и дан-данас.

С обзиром на све то, може се рећи да се највећа помоћ коју је Русија у Првом светском рату пружила Србији и другим земљама састоји у томе што је она уопште ушла у рат и учествовала у њему. На Источном фронту, чија се дужина мерила хиљадама километара, била је концентрисана половина свих трупа Аустроугарске и Немачке. Да Русија није узела учешћа у рату, све те снаге би биле усмерене на друге фронтове, па и на Србију, што би неминовно довело до њене пропасти.

Међутим, ни сама Руска империја није опстала у том рату. Она је још 1913. године бележила незапамћени економски раст, али се није могла изборити са унутрашњим противречностима, утонула је у државну кризу, доживела одрицање императора и либералну револуцију у фебруару 1917. године, која је за неколико месеци довела до потпуног краха државе и бољшевичког преврата у октобру 1917. године.

Бољшевици су повукли Русију из рата потписавши Брест-литовски мир, којим је коначно уништена Руска империја, и лишили Русију огромних територија, али је тиме нису избавили од даљих потреса. Већ 1918. године у Русији је почео дугогодишњи грађански рат који је однео милионе људских живота и стотине хиљада Руса оставио без отаџбине. Србија се 1918. године нашла међу земљама-победницама, а српска династија Карађорђевића стала је на чело нове православне монархије Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је почела нова историјска епизода, која је српском и руском народу донела нове потресне и трагичне догађаје…

vostok.rs

1 КОМЕНТАР

  1. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ 1914-18.

    УЗРОЦИ И ИЗБИЈАЊЕ РАТА. Светска политика Немачке, њен економски и поморски развој, антагонизам између Немачке и Аустроугарске на једној страни и Русије на другој на Балкану и трка у наоружавању коју воде два блока, Централне силе (Немачка, Аустро-Угарска, Италија) и Антанта (Француска, Велика Британија, Русија) створили су у Европи, непосредно по завршетку балканских ратова (1912-13), стање напетости које и најмањи инцидент може претворити у оружани сукоб. Убиство надвојводе и аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. у Сарајеву Аустро-Угарска је искористила као повод да објави рат Србији 28. јула 1914. Систем савеза повлачи редом различите државе у рат: Немачка је објавила Русији рат 1. августа 1914, а 3. августа Француској; због немачког упада у Белгију, Велика Британија је објавила рат Немачкој 4. августа, а Аустро-Угарска Русији 5. августа; Црна Гора је стала уз Србију, док је Италија прогласила неутралност; Јапан је 23. августа ушао у рат на страни Антанте, а Турска 29. октобра на страни Централних сила.

    1914. – На самом почетку рата образовала су се у Европи три фронта: Западни, Источни и Балкански. На Западном фронту Немачка је желела да за кратко време потуче Француску. Немачке трупе, које су нападом преко Белгије заобишле француске одбрамбене линије, после низа успеха заустављене су на Марни (битка на Марни 6-13. септембра 1914). Одвајање трупа за Источни фронт и неуспех у Фландрији зауставили су немачку офанзиву на Западном фронту и довели до дуготрајног позиционог ратовања. На Источном фронту Немци су зауставили руску офанзиву у Источној Прусији (битка код Таненберга 26-31. августа). На аустроугарском делу Источног фронта руска војска је постигла значајне успехе у Галицији и Буковини и заустављена је тек уз немачку помоћ из Шлеске. Немачка противофанзива приближила се Варшави, али је враћена. До краја године дошло је и на Источном фронту до позиционог ратовања. Аустроугарске трупе продрле су на почетку рата у Србију, али су потучене на Церу 12-24. августа и одбачене преко Саве и Дрине. Нови напад присилио је српску војску да напусти Београд, али је она противофанзивом 3-16. децембра тешко поразила и избацила аустроугарске трупе са територије Србије. На Средњем истоку, турски одреди нису успели да зауставе британску војску, која се искрцала у Персијском заливу, заузела Басру и продрла у Ирак (новембар 1914).

    1915. – На Западном фронту су Француска и Велика Британија предузеле офанзиве у Шампањи и покрајини Артоа, али без већих успеха. Немачки напад код Ипра (Немци су по први пут употребили бојне отрове) у мају само делимично је успео. На Источном фронту дошло је до померања на штету Русије све до линије Рига-Прут. Уласком Бугарске у рат на страни Централних сила, Србија је била окружена и истовремено нападнута (6. октобар) од немачких, аустроугарских и бугарских трупа. Суочена са далеко надмоћнијим непријатељем српска војска је била принуђена да се преко Косова и Албаније крајем 1915. и почетком 1916. повуче под најтежим условима. Савезници су је тешко исцрпену и проређену болештинама пребацили на Крф, а касније у Солун. После Србије, прегажена је и окупирана и Црна Гора (јануар 1916). Привучена обећањима пространих територија, Италија је маја ушла у рат против Аустро-Угарске и отворила нови фронт на Сочи, али није постигла успехе. Велика Британија и Француска предузеле су десант код Дарданела (Галипоља), али се операција завршила пуним неуспехом и остаци трупа пребачени су у Солун. У Африци, Британци су у јулу заузели немачки југозапад континента. После више поморских битака, започет је у овој години немачки подморнички рат против трговачких бродова, који је отежао положај Велике Британије, али није битно утицао на исход рата.

    1916. – Већ почетком године Немци су на Западном фронту започели дуготрајну и крваву верденску битку. Француска армија је одбранила Верден, а француско-британска офанзива на Соми, у којој су Британци први пут употребили тенкове, није постигла успехе (јуни-децембар 1916). На Источном фронту руска војска је поново продрла у Галицију и Буковину (Брусиловљева офанзива, марта 1916). После тога ушла је Румунија у рат на страни Антанте, привучена обећањима о добијању Баната, Ердеља и Буковине; немачка офанзива, међутим, избацује је из рата. Италијани су после многих офанзивних покушаја успели да заузму Горицу. На Балкану је образован нови, Солунски фронт, где су српска, француска и британска војска предузеле офанзиву против бугарских снага у Македонији током које је у крвавој бици заузет Кајмакчалан, а крајем године Битољ. Борбе су се водиле и на Кавказу, где су потучени Турци од стране руске војске. Поморска битка између британске и немачке флоте код Скагерака 31. маја завршила се без одлуке. Немачка је објавила рат Португалији (9. март). У Африци, Савезници заузимају немачку колонију Камерун (јануар).

    1917. – Зараћене стране бивају суочене с великим унутрашњим тешкоћама због оскудице намирница и сировина, штрајкова и незадовољства. У Русији то доводи до фебруарске револуције (8-12. март) у којој је збачен цар, али је привремена влада наставила рат. На северном делу Источног фронта Немци су заузели Ригу (3. септембар). Победа октобарске револуције (7. новембар) довела је до изласка нове, Совјетске Русије из рата (примирје с Немачком је склопљено 15. децембра 1917, а мир у Брест-Литовску 3. марта 1918). На Западном фронту Савезници су предузели велику офанзиву на Ени и у Шампањи (април-мај 1917), која је остала без већих резултата. Британска офанзива у Фландрији (мај-децембар 1917) заустављена је. Италија је доживела тежак пораз од немачке и аустрогарске војске код Кобарида (24. октобар), њена војска одбачена је до реке Пијаве а у ропство је пало 300.000 италијанских војника, тако да су јој у помоћ морале доћи француске и британске јединице. У окупираној Србији избио је 21. фебруара Топлички устанак против бугарских и аустроугарских трупа, који је угушен 25. марта. На Солунском фронту се у борбе укључују и Грци након што је Грчка објавила рат Немачкој (25. новембар), али не долази до већих операција. На Средњем истоку, Британци су у Месопотамији уништили турску војску која је бранила Багдад и заузели овај град (11. март) а и у Палестини су пробили турске одбрамбене линије и заузели Јерусалим (9. децембар). Балфуровом декларацијом од 2. новембра Британци обећавају стварање јеврејске државе у Палестини. САД улазе у рат на страни Антанте (2. април), што је имало одлучујући утицај на даљи ток рата. И Кина је објавила рат Немачкој (14. август). Током године јављају се поред многих штрајкова и побуне у немачкој и аустроугарској морнарици.

    1918. – Унутрашње тешкоће код Централних сила се појачавају (у фебруару устанак морнара у Боки которској), али догађаји на истоку (мир у Брест-Литовску марта и капитулација Румуније 7. маја 1918) омогућавају бацање немачких снага на Западни фронт, где Немци предузимају офанзиву на Соми и Оази (март-април) али су одбијени. До средине године предузели су офанзиве у Фландрији, на Марни и у Шампањи без резултата. Савезници, који су 26. марта формирали јединствену команду именујући Фоша за главног заповедника, преузимају иницијативу. У јулу и августу су се Немци морали повући код Марне и Ене и почетком септембра на Сигфридову линију. На Солунском фронту је српска војска, заједно са савезничким јединицама, под командом Франш д’Епереа кренула у незадрживу офанзиву 15. септембра пробивши истог дана бугарске линије у Македонији. Бугарска је 29. септембра капитулирала, а до средине октобра ослобођене су Србија и Црна Гора. Септембра је савезничка офанзива на западу потисла Немце са Сигфридове линије, а почетком новембра избила је револуција међу морнарима, а затим је захватила готово читаву Немачку. Немачка је принуђена да 11. новембра потпише капитулацију. Аустро-Угарска је 3. новембра склопила примирје са Италијом у Падови.

    ЖРТВЕ И МИРОВНИ УГОВОРИ. У рату је погинуло 8 милиона војника. Главни мировни споразуми су из Нејиа, Рапала, Сан-Жермен-ан-Леа, Севра, Тријанона и Версаја.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*