Данас је Свети Сава

Јединствена, необична појава принца и монаха, правника и просветитеља, књижевника и радника, пастира и предводника, неимара и видара, чудотворца и утешитеља, државника и светитеља оличена је у најмлађем сину великог жупана Стефана Немање.

0

Ретки су народи који могу да се похвале тиме да се кроз једну личност могу приказати сви недостижни врхови којима се тежи. Непролазне вредности за сваког човека. Ми спадамо у те „ретке“ који имају привилегију и част да кроз једну личност персонификујемо себе, своју историју и духовност. Сва њена дубина, величина и сјај одликује се кроз лик светог човека, националног симбола, духовног заштитника свих Срба – Светог Саву.

Јединствена, необична појава принца и монаха, правника и просветитеља, књижевника и радника, пастира и предводника, неимара и видара, чудотворца и утешитеља, државника и светитеља оличена је у најмлађем сину великог жупана Стефана Немање. Предвиђен за владарску улогу, од њега се очекивало да постане добар управник Хума, световни владалац и кандидат за трон Немањића. Окружен, у оно време, најпробранијим учитељима, однегован родитељском пажњом и љубављу, припреман је да пред његовим очима пукну видици сопствених могућности. То, међутим, није пријало његовој души. Имао је веће замисли и друкчије животне тежње. Прекретницу у његовом животу представљао је долазак калуђера са Свете Горе на двор његовог оца. Осетивши да долазе из света у коме владају Божје заповести, братска љубав и мир, решио је да пође њиховим путем. Побегао је из родитељског владарског дома, „презрео царске дворе, царску круну и порфиру“ и отишао на Свету Гору. Ту је седамнаестогодишњи српски принц Растко Немањић положио монашки завет и добио име Сава. Од тада почиње његово духовно подвижништво које му је донело непролазну славу, дела записана у вечности.

Заједно са оцем Стефаном Немањом (Симеоном) подигао је манастир Хиландар, царску лавру, први и једини српски манастир на Светој гори, у којем се његов отац осам месеци касније упокојио. Осам година мошти његовог оца почивале су у Хиландару, да би их Сава 1207. године пренео у манастир Студеницу. У Студеници, „мајци свих српских цркава” написао је Студенички типик, први устав Српске православне цркве. Нешто раније је написао „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Житије Светог Симеона“, прва дела српске средњовековне књижевности. Ударио је темеље просвете, проповедајући веру, љубав и хришћански морал.

После велике дипломатске акције, дугих путовања и преговора, 1219. године изборио се за аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве и постао њен први архиепископ. Исте године саставио је номоканон под називом Законоправило – први устав српске средњовековне државе.

Законоправило Светог Саве, Иловички препис, 1262. год.
Законоправило Светог Саве, Иловички препис, 1262. год.

На великом црквено-државном сабору у манастиру Жича брата Стефана крунисао за краља стављањем краљевског венца на његову главу. Тада је Србија постала краљевина, а Стефан Првовенчани, први краљ.

Након тога, два пута одлази на ходочашће у Свету земљу. Приликом првог ходочашћа је подигао конаке за српске монахе у манастиру Светог Крста, недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тада палестинском пристаништу, од Латина откупио цркву Светог Ђорђа. Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова. Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу Светог Јована Богослова, у којој се одржала Тајна вечера. Ово свето место је откупио од муслимана, а платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава, свог синовца.

Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 године. Походио је и даривао православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, молећи се за свој српски род и све хришћане.

Путовања Светог Саве

По повратку са другог ходочашћа, на позив бугарског цара Ивана Асена II долази у Велико Трново, тадашњу бугарску престоницу. Ту је преминуо 14/27. јануара 1236. године и био сахрањен. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана је пренео мошти из Великог Трнова у манастир Милешеву. По повратку у Србију, краља Владислава су дочекали архиепископ Арсеније I, Савин ученик, са свештенством, властела, као и велики број обичних људи. Маја 1237. године Савино тело је положено у гроб у Милешеви. Убрзо потом Сава је и канонизован. Поштован још за живота, Савин култ је нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. Његово име је постајало симбол српског народа и свега онога што он у себи носи као вредности. Вера, култура, историја – добијали су изглед светосавља, православног хришћанства „српског стила“. Његов култ се развио широм српских земаља, у целом Српству. Привржен том култу, познати властелин Стефан Вукчић Косача себе је назвао „херцегом од Светог Саве”, по чему је касније Херцеговина добила име.

У тешким временима ропства под Турцима Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај. Са његовим ликом на заставама, Срби су дизали устанке, сањајући о слободи. Као одмазду за један такав устанак,  Синан-паша Београдски је наредио да се његове мошти из Милешеве пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла/10. маја 1594. године. Уништавајући им највећу светињу, Турци су желели да Србе потпуно обесвете и обезглаве. У томе нису успели. Напротив, не само да нису угасили свест о светитељевом култу у народу, него су га још више укоренили. Свети Сава је постао свесрпски симбол. Национални светитељ, симбол љубави, вере и наде. Наш отац.

Спаљивање моштију Светог Саве, Урош Предић, уље на платну
Спаљивање моштију Светог Саве, Урош Предић, уље на платну

Прошло је толико векова, а светлост којом зрачи ореол Светог Саве и даље сија оним истим неугаслим сјајем са фресака српских манастира. И даље га Срби славе са оним истим жаром каквим су га славили њихови преци. И даље у њему виде свој духовни извор снаге, врлине, светости. Свему ономе чему би требало да тежи сваки човек. Све док томе тежимо, док славимо Светог Саву и чувамо спомен на његову славу – дотле и постојимо.

Јован АЛЕКСИЋ, СрпскиАкадемскиКлуб

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*