Данас је Свети Василије Острошки Чудотворац

1

Родом из Попова поља, у Херцеговини, од родитеља простих и благочестивих. Од детињства испуњен љубављу према Цркви Божијој, када је поодрастао отишао је у манастир Тврдош где је примио монашки чин. Убрзо се прочуо као велики подвижник. Мимо његове воље, изабран је за епископа Захумског и Скендеријског. Столовао је у Тврдошу, одакле је своју паству утврђивао у православној вери, чувајући је од турске свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, прешао је у Жупу код Никшића па у Острог, где се подвизавао у строгом посту и истрајној молитви. Мирно се упокојио у Господу 29. априла 1671. у XVII веку, оставивши своме народу целе, нетрулежне мошти над којима се до данас догодило небројено чудеса.

 

Радио Светигора

1 КОМЕНТАР

  1. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

    Он је био родом из Попова, и био је архимандрит у манастиру Тврдошу, за који се приповиједа да је негда био херцеговачка митрополија, а сад од њега стоје само зидине крај ријеке Требишњице.

    Једном отиде свети Василије архимандритом у Свету Гору и оданде у Русију, а кад се одонуд с богатијем дарима врати натраг, нађе свој манастир од Турака похаран и разорен.

    Потом отиде у Српску патријаршију те га патријарх Гаврило завладичи и постави митрополитом херцеговачкијем. Вративши се из Патријаршије, начини себи двор на Рудом пољу, гдје је сад никшићки град Оногожд.

    У то вријеме пошаљу Херцеговци некаквога Јездимира из Требјесе у Цариград да им тражи правице, али Турци њему у Цариграду изнесу сабљу и Алкуран, па га запитају које воли: или да се потурчи, или да му одсијеку главу. Он прими Алкуран, и тако га потурче на силу и под именом Језд-аге врате га у Херцеговину с ферманом да гради град на ономе истом мјесту гдје је владика Василије био начинио себи двор. Кад Језд-ага дође у Херцеговину и покаже ферман, владика Василије остави свој двор и отиде у планину Острог у пећину, у којој су живјели којекак’и испосници. Како је још имао подоста новаца, тако најми мајсторе те ону пећину распространи и у њој начини црквицу ва славу ваведенија пресвете Богородице и неколико ћелија и мађупницу. И тако од испоснице постане манастир Острог. Ниже овог манастира око једне четврти сахата у равни била су два села: Гошћерадићи и Милановићи с црквом Светом тројицом. Гдјекојима од овијех сељака владика Василије земље покупује још пониже у селу Дубравама мјесто онијех које су ондје имали, а гдјекоји му своје земље продају, као и овај Сава Лаковић што му је продао Вељи до, и тако он крене оданде обадва села, и сви Бјелопавлићи потпишу му се да ће манастиру Острогу, докле год у њему поје летурђија, давати на годину од сваке куће по багаш жита и сваке треће године по једног брава.

    Код оне сеоске цркве он начини кућу за своје млађе, и од те цркве и куће постане послије манастир Под Острогом, а оно се горе назове Горњи манастир.

    Приповиједа се да је оданде владика Василије владиковао Херцеговином још 15 година, а кад умре (29. априлија), укопају га ниже манастира у Градини.

    Пошто прође 7 година послије његове смрти, присни се једну ноћ проигуману Жупскога манастира гдје га зове владика Василије да га ископа из земље. Кад проигуман то, као какову истину, ујутру каже своме друштву, они му се стану смијати. То му се присни и други пут, али он друштву не смиједе више ни казивати. Трећи пут му на сну дође владика Василије обучен као владика кад служи с кадионицом у руци и стане га кадити, па уједанпут удари га кадионицом у чело, а из ње прсне ватра њему по лицу. У том се он тргне иза сна па рукама за лице, а то по лицу све ране од ватре и од бола, не може за њега да се прихвати. Кад остали калуђери то чују и виде, више му се нијесу подсмијевали, него одмах узму мотике и трнокопе и лопате и пођу с њиме да ископају владику Василија; и дошавши под Острог, гдје је већ било неколико калуђера, кажу шта је и како је, и сви запосте као испосници и стану се једнако Богу молити и бденија држати, па пошто тако проведу недељу дана, онда отиду на гроб и откопају га, кад тамо а то владика Василије цјелокуп и свет. Потом га у ћивоту намјесте у цркви у горњему манастиру, гдје је и данашњи дан.

    Ондје код његова ћивота сад сједи једнако по један посник, и служи се летурђија на Бадњи дан, на Крстовдан (уочи Богојављенија), на Велики четвртак и 29. априлија (кад је умро), а осим тога и кад ко плати. О Тројицама долази народ не само из све Црне Горе и из осталијех оближњијех племена, него и из Херцеговине и из Босне, те га цјелују и прилажу ко што може. Црквари ови из даљнијех мјеста, стану долазити још у сриједу, па се поред молитве ондје и веселе, играју и пјевају. И сами Турци (Срби закона турскога) долазе кашто (као у Студеницу светоме краљу) те цјелују и читају им се молитве и прилог дају, као што је недавно некакав Хаџ-Алија Веризовић из Никшића, који није имао дјеце, долазио са женом, те им у Горњему манастиру држали бденије и служили летурђију и цјеливали и даривали светога Василија, а пошто му жена потом родила сина, шаље манастиру сваке године по оку воска.

    У Горњему манастиру било је до године 1853. писмо патријарха Гаврила како је архимандрит Василије завладичен и постављен херцеговачкијем митрополитом, тако и оно којим су му се Бјелопавлићи обрекли давати жито и браве и још којешта што је он сам записивао, па је то у почетку поменуте (1853) године све пропало.

    Кад је Омер-паша одоздо дошао с војском до под Мартиниће, а херцеговачки Турци преко Планинице под Острог, у Горњи манастир затворе се Мирко Петровић (брат кнеза Данила) и Новица Церовић и овај архимандрит Никодим са 30 момака. И 9 дана су се јуначки бранили и побили сила Турака, који су на њих често наваљивали, а кад им десети дан кнез Данило (ваљда бојећи се да их Турци не би надвладали и светога Василија спалили) пошаље заповијест да оставе манастир, само светога Василија да гледају да изнесу, они ноћу са светим Василијем побјегну, а поменута писма, као и друго којешта, оставе те Турци разграбе и униште. Да је ондје било и ово писмо патријарха Максима, и оно би тако пропало, него је срећом било у селу код рода господина архимандрита, у коме се сачувало до данас. […]

    (Вук Караџић: „Примјери српско-славенскога језика“, 1857)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*