Данијел Игрец: “Дејтонски споразум као гарант опстанка Републике Српске!”

0

Говор магистра правних наука, члана ГО Заветника, Данијела Игреца, са научне конференције “Положај и перспективе односа Србије и Републике Српске у 21. веку” преносимо у целини:

“Последњих неколико година све су учесталији покушаји појединих западних земаља да уз свесрдну помоћ институција Босне и Херцеговине међународној јавности наметну питање о неопходности ревизије Оквирног мировног споразума за БиХ, која би за крајњи циљ имала потпуно укидање дејтонских структура власти. То би неминовно довело до потпуне централизације политичког уређења у БиХ и одузимања Републици Српској њеног посебног политичког статуса што би значило и њено коначно брисање са политичке мапе Балканског полуострва.

Овакви покушаји захтевају посебан осврт на уставно-правно уређење Босне и Херцеговине и анализу правно-политичког статуса Републике Српске као њеног конститутивног дела. Пред нас се поставља питање да ли су позиви по напуштању дејтонског уређења и интеграцији институција Републике Српске у јединствени централистички државни апарат легитимни и утемељени у систему међународног права, чији саставни део је и сам Дејтонски споразум?

Када причамо о правно-политичкој констелацији БиХ кључно је да знамо да је Дејтонски споразум заснован на начин да буде основ свих уставно-правних решења која се у њој примењују. Потписан 14. децембра 1995. године у САД, Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини за главни циљ имао је окончање крвавог грађанског рата и постизање трајног мира и стабилности на подручју БиХ. Његове потписнице, тадашња СРЈ, Република Хрватска и „Република БиХ“ уз присуство најмоћнијих земаља света САД, Русије, Француске и Немачке тежиле су ка томе да се уважи стање које је постојало на терену 1995. године и да се уместо централистички уређене предратне БиХ формира потпуно нови политички ентитет, суи генерис државна заједница са високим степеном децентрализације и политичке самосталности њених државотворних делова.

Устав БиХ као Анекс 4 је за разлику од устава других држава заправо део Дејтонског споразума као међународног уговора па се као такав и мора тумачити у складу са осталим анексима Споразума као и Бечком конвенцијом о праву међународних уговора. Ово пре свега значи да је за сваку промену Устава БиХ неминовно спровести и поступак измене Дејтонског споразума као међународног уговора у чему је сагласност Републике Србије као стране потписнице споразума од кључног значаја за саму валидност тог процеса.

Овде користим прилику да као неосноване одбацим закључке појединих бошњачких политичара према којима Дејтонски споразум није прави међународни уговор већ је то заправо политички акт привременог значаја без икаквих релевантних последица по међународном праву. Овакви закључци служе пре свега за оправдавање неприхватљивих измена самог споразума са циљем деградације политичког статуса Републике Српске.

Дејтонски споразум је итекако прави међународни уговор према одредбама Бечке конвенције о праву међународних уговора, јер су у његовом закључивању учествовале и Република Хрватска и Савезна Република Југославија као суверене државе које су на себе преузеле обавезу надзора и помоћи у његовој имплементацији. Ову чињеницу је потврдио и Европски суд за људска права у једном од својих правних закључака као и сам Уставни суд БиХ.

Штавише, Република Српска се појављује као страна потписница свих 12 анекса споразума који су његов саставни суштински и проведбени део, чиме је она препозната као субјект самог споразума са јасно одређеним правима и обавезама, а не некакав његов објект као што то тврде бошњачки политичари.

Закључивањем Дејтонског споразума међународна заједница признала је постојање Републике Српске, признала јој је статус субјекта политичких дешавања у тадашњој БиХ, њен териториј и њене органе власти, основане 1992. године, чиме је настављен њен политичко-правни континуитет и потврђен њен међународноправни статус.

То се види и из саме преамбуле Дејтонског споразума која каже да ће службени назив државне заједнице од сада бити само „Босна и Херцеговина“, без одреднице „република“. Споразум не признаје никакав унутрашњи правни континуитет нелегално проглашене„Републике БиХ“ из 1992. године, већ се по том питању ограничава искључиво на признање њеног спољнополитичког континуитета и њеног чланства у УН. Наведено подразумева да од дана потписивања самог споразума не можемо говорити о никаквој централистички уређеној предратној БиХ, већ о сасвим новом политичком ентитету са измењеним политичким уређењем у којој су носиоци унутрашњег суверенитета искључиво ентитети, сваки на својој територији. Из тога можемо закључити да се решења Дејтонског споразума заснивају на правном и политичком дисконтинуитету садашње БиХ са предратном Републиком БиХ.

У светлу свега горе наведеног долазимо до закључка да је Дејтонски споразум као обавезујући акт признао политичку самосталност Републике Српске и легалност њених институција које су успостављене 9. јануара 1992. године.

Заснована као политички децентрализована државна заједница дејтонска БиХ увек је била трн у оку унитаристичким и централистичким круговима у Сарајеву који су на све начине покушавали да силом наметну измене одредби Дејтонског уговора и тиме од државне заједнице три конститутивна народа створе вештачку једнонационалну државу. У томе су пресудну улогу одиграли институција Високог представника (ОХР) као и неке од институција саме БиХ, пре свега њен Уставни суд који је у више наврата доказао да је оруђе у рукама западних обавештајних структура чији коначни циљ је укидање Републике Српске као одраза државотворне традиције српског народа на подручју БиХ.

Уз помоћ тројице страних судија бошњачки чланови Уставног суда успели су у појединим политички кључним случајевима да обезбеде већину гласова и донесу одлуке које се директно косе са одредбама Дејтона, а тиме угрожавају и виталне националне интересе остала два конститутивна народа. Прва у низу таквих одлука била је одлука о конститутивности народа из 2000-те године. Према тој одлуци Срби, Хрвати и Бошњаци су конститутивни народи на читавом територију БиХ, тј. у оба ентитета, а не свако у свом. Циљ такве одлуке био је да се наметне ново тумачење Дејтонског споразума од стране УС БиХ и афирмише теза према којој је дејтонска БиХ предвиђена као класична грађанска, унитарна држава у којој је припадност одређеном конститутивном народу другоразредног значаја. Реч је наравно о покушају ревизије Дејтона од стране уставног органа који нема надлежност за задирање у Устав БиХ као део међународног уговора. Последица те нелегитимне одлуке били су амандмани на Устав Републике Српске и увођење Дома народа као представничког органа конститутивних народа. Јасно је да је оваква одлука суда послужила Високом представнику да умањи значај легитимних институција Српске и ослаби њихову моћ увођењем Дома народа као непотребног ентитетског органа.

Следећа у низу одлука које су по својим последицама веома опасне по устројство БиХ успостављено међународним уговором је и одлука УС о уставности Закона о Суду БиХ. Ово је можда и једна од најнебулознијих судских одлука у историји европске уставносудске праксе. УС БиХ је наиме својом одлуком потврдио легалитет акта Високог представника о оснивању Суда БиХ; институције која нема свој основ у Дејтонском споразуму јер је правосудна надлежност у потпуности у рукама ентитета. Игноришући ту чињеницу Уставни суд је „уставност“ Суда БиХ уместо у Уставу тражио у некаквим очекивањима од деловања тог Суда и пратећег тужилаштва. Циљ ове одлуке је био да се Република Српска лиши својих ингеренција на подручју правосуђа које је требало централизовати у органима на нивоу БиХ. Досадашња пракса деловања Суда и Тужилаштва БиХ потврдила је њихов политички карактер и чињеницу да се ради о органима који постоје ради процесуирања искључиво припадника српског народа.

Трећа у низу суштинских одлука којима се задире у Дејтонски споразум и урушава политичка самосталност Српске је и одлука УС о забрани Дана Републике Српске. Поменута одлука је занимљива и са аспекта аргументације Уставног суда да је обележавање 9. јануара у којем учествују највиши органи Републике Српске суштински повезано са вршењем јавне власти и обележавањем догађаја који су повезани са доношењем Декларације Народне Скупштине о проглашењу Републике српског народа БиХ. Са обзиром да УС ту Декларацију сматра противправном таквим сматра и обележавање 9. јануара као дана Републике. Био је то политички покушај да се Републици Српској оспори статус државе потписнице Дејтонског споразума (тачније, свих њених анекса), а тиме и статус субјекта међународног права. Уставни суд покушао је да наметне сасвим неприхватљиву тезу о непостојању Републике Српске пре 1995. године јер је наводно она била резултат потписивања мировног споразума и објект његових преговора.

Напротив, Република Српска постојала је као субјект политичких дешавања и пре потписивања Дејтонског споразума, а то је чињеница коју је потврдио и сам споразум када је признао легитимитет Народне скупштине српског народа из 1992. године и њених докумената. Због тога се обележавањем Дана РС брани и спроводи Дејтонски споразум, а не руши, како је то наводно закључио Уставни суд. Све ове одлуке говоре нам о томе да се УС БиХ уместо чувара дејтонског Устава претворио у главни политички инструмент његовог урушавања.

Дејтонски споразум у свом анексу 10 предвиђа институцију Високог представника као органа који је формиран вољом страна потписница уговора и чије функције су јасно ограничене на надгледање примене цивилних аспеката мирног решења, садржаних у анексу 10 као и на давање помоћи странама у његовој имплементацији. Као што смо већ рекли обавезу да примењују одредбе Дејтонског споразума имају искључиво Република Српска и Федерација БиХ које су уједно и једине овлаштене да на основу заједничког договора задиру у текст самог споразума и мењају његову структуру. Нико други осим њих то право нема.

То се превасходно односи на Устав БиХ као Анекс 4 самог споразума који може да се мења само и искључиво у поступку измене међународног уговора, и то уз претходну сагласност оба ентитета. Дејтонски споразум Високом представнику нигде не даје право да се његова надлежност тумачења уговора протеже и на друге делове, нарочито не на Устав БиХ као Анекс 4. Штавише, одредбе Анекса 10 не садрже термине који би упућивали на то да Високи представник има надлежност да усваја акте правне природе који би стварали обавезе за ентитете БиХ и њихове грађане. Високи представник чак нигде нема правни основ ни за доношење егзекутивних аката као средства за примену споразума, а камоли за доношење аката којима би дирекно мењао Устав и законе ентитета. Међутим, злоупотребљавајући своја овлаштења Високи представник нанео је озбиљан ударац дејтонској структури БиХ, доносећи акте и наметајући законе који немају никакав основ у Уставу БиХ, а који су за последицу имали смањивање надлежности ентитета, пре свега Републике Српске.

Током последњих 20 година самовољом Високог представника Републици Српској одузето је преко 68 ентитетских надлежности у корист стварања неуставних институција БиХ, пре свега на подручју финансијске политике и правосуђа чиме је озбиљно угрожен судски, па и економско-социјални статус тог ентитета. Високи представник је наметањем преко 270 закона насилно смањивао политичке и правне ингеренције Републике Српске и од Уставом БиХ предвиђених 7 централних институција створио преко 70 институција на нивоу БиХ. Овакво деловање Високог представника представља акт узурпирања уставотворне власти и правно насиље над грађанима оба ентитета БиХ.

Могућност за овакво скандалозно деловање Високи представник добио је у актима тзв. Савета за имплементацију мира (СИМ), органа који нема свој легитимитет у Дејтонском споразуму и чији документи формално гледано немају никакав правни ефекат. Најспорнија у овом случају су управо тзв. бонска овлаштења којима је СИМ дао Високом представнику подстрек да неоправдано шири своје ингеренције према Анексу 10 што је овај искористио и за доношење закона и наметање обавеза Српској и Федерацији БиХ. Међутим, права истина је да бонска овлаштења у ствари ни не постоје јер СИМ не може да има својство властодавца у конкретном случају. Бонским овлашћењима Високом представнику дата је отворена подршка за противправно прекрајање Дејтонског мировног споразума са циљем развлашћивања Републике Српске и њеног утапања у централистичку БиХ.

Суочени са ситуацијом која прети да у потпуности уруши темеље политичке самосталности Републике Српске неопходно је да се уложе максимални напори у очување дејтонског система власти и настави са инсистирањем на строгом поштовању слова Дејтонског споразума. У томе пресудну улогу имају управо институције Републике Српске које су овлаштене да од Федерације БиХ и међународне заједнице траже пуну имплементацију мировног споразума и да користе на њему заснована средства одбране свог уставно-правног положаја и права својих грађана. У том контексту се пре свега мисли на референдум као уставно право ентитета и средство одбране виталних националних интереса српског народа. Република Српска није дужна да прихвати насилно створене институције БиХ јер оне нити имају свој легитимитет нити су основане на легалан начин, сходно члану 3.3 Устава БиХ који одређује да БиХ врши само оне надлежности које су на њу изричито пренете консензусом оба ентитета.

Битну улогу у очувању Републике Српске има и Република Србија као гарант Дејтонског споразума која је у обавези да свим дипломатским и правним средствима инсистира на поштовању мировног споразума као и да у томе пружа сву неопходну помоћ руководству Републике Српске. Република Србија као страна потписница Дејтонског уговора мора да покрене свеобухватну дпломатску офанзиву на међународном нивоу која би имала за циљ контролу деловања Високог представника и усклађивање његовог рада са дејтонским правним оквиром . Као конкретне меру у том погледу предлажем:

  • покретање иницијативе за формирање посебне Комисије при СБ УН која би надгледала имплементацију Дејтонског споразума, вршила надзор над радом Високог представника и у случају прекорачења његових надлежности предлагала СБ УН анулирање његових антидејтонских одлука. Уједно се залажем и да СБ УН своје ингеренције по питању БиХ тумачи екстензивно чиме би се створила правна могућност да у случају периодичног, сталног кршења Дејтона од стране Високог представника ентитети БиХ предлажу СБ увођење мораторијума на његову функцију односно дугорочно гледано, његово укидање. Таква улога СБ УН је сасвим легитимна и могућа уколико узмемо у обзир чињеницу да је то орган који својом обавезујућом резолуцијом потврђује именовање Високог представника, чиме је дата и његова дужност да надгледа његово деловање у процесу примене Дејтонског споразума;
  • Продубљивање сарадње државних органа Републике Српске и Србије у циљу јачања дејтонске структуре власти у БиХ; конкретно јачање сарадње правосудних органа Српске и Србије у оквиру Споразума о специјалним паралелним везама Бањалуке и Београда и стварање заједничких тела у оквиру Министарстава за правосуђе како би се обезбедила адекватна правна помоћ Србима из БиХ оптуженима пред Хашким трибуналом;
  • Подстицање свих напора Републике Српске како би се сачувао принцип ентитетског одлучивања и заштите виталног националног интереса у деловању свих органа БиХ; пре свега ту мислим на пуну правну и политичку подршку Србије напорима Бањалуке да се законским решењима на ново дефинише улога, начин избора судија и деловање Уставног суда БиХ;
  • Употребом дипломатских средстава спречити покушаје да се Високи представник преименује у Специјалног изасланика ЕУ јер би то водило ка још бржем успостављању БиХ као јединствене и унитаристичке државе;
  • Пружање неопходне правне, дипломатске и финансијске помоћи Српској у процесу заштите њених дејтонских ингеренција; у том светлу нарочито је важна српска подршка институту референдума у Српској као легитимном начину заштите интереса српског народа западно од Дрине;
  • Залагање Београда да у име Републике Српске као гарант њеног међународноправног статуса покрене процес укључивања Бањалуке у све важније регионалне међународне организације; посебно је кључно путем дипломатских веза Србије олакшати отварање Специјалних представништва Српске у државама широм света. Тиме се додатно јача дејтонски положај Српске и њена активна улога чиниоца међународних односа;

Све ово је нарочито битно у погледу активности УН и сталних чланица СБ које би морале активније да се укључе у надгледање ситуације на терену и да својим правним и политичким средствима одлучно стану у одбрану Дејтонског споразума који данас не само да представља браник самосталности Републике Српске већ и одбрану читавог савременог система међународног права, регулисаног Повељом УН.”

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*