Данијела Сремац: Дијаспора жели да помогне, власт нас игнорише

Дијаспора у Србију годишње уноси око пет милијарди долара, али се о томе у матици мало зна. Уобичајено је уверење да су ван граница отишли људи који граде своје каријере и да их више ништа не везује за земљу из које потичу.

0

То, међутим, није тачно. Већина је морала да оде, а многи нису ни имали други избор. Мој отац је, као врхунски инжењер, схватио да не може своје пројекте да оствари у тадашњој Југославији, није био члан партије а ја, тада са седам година, нисам имала избор. Лоше је то што и даље и до 40.000 способних и образованих људи одлази јер овде за њих нема посла. Ипак, иако је већина у иностранству изградила успешан бизнис или академску каријеру, они брину о Србији, покушавају да помогну – тврди у разговору за Данас Данијела Сремац, која уз свој посао већ 25 година представља српски глас у Вашингтону.

– Дијаспора је од пада социјализма у више наврата покушавала да помогне матици. Како оцењујете начин на који је овде та помоћ дочекана?

– Ми смо, углавном, спречавани у тим настојањима, власти нас игноришу. Зато се помоћ још увек ограничава на дознаке родбини и на понеки пројекат попут филма о Србији, који сам ја снимила и финансирала или на активности Медицинског друштва из Вашингтона које донира апарате и лекове српским болницама. А могли бисмо далеко више, јер је овде привреда уништена, посла нема, једино постоји јединствена жеља дијаспоре у Америци, Немачкој, Француској или Аустрији, да то промени.

– На који начин сте спречени да покренете неку идеју у Србији?

– Различите су бране, а ја могу да наведем своје искуство. Ушла сам у неке економске пројекте како бих помогла да се овде привреда развије, али шта год да смо почели, завршено је само на речима. На пример, хтели смо да отворимо интернет платформу, виртуелни сајам где би наше фирме приказале своје производе које желе да извезу у Америку и на друга светска тржишта. Од Привредне коморе Србије тражили смо да обавести своје чланове како да се повежу са нама и представе своју робу на Балканс маркет порталу. Ништа се није догодило. А мислим да фирме, иначе присиљене да плаћају чланарину Комори, заслужују бар информацију о тој могућности. При том, не постоји ниједан активни програм промоције српске привреде ни у Северној Америци, где је трећина светске производње, нити на ближим европским тржииштима, али је зато врло лако свуда наћи прехрамбене производе из Словеније, Хрватске, Бугарске, Перуа, Чилеа… Мислим да стотине хиљада људи, колико их ради у владиној администрацији, институцијама, установама, агенцијама, коморама – не схватају свој посао озбиљно, не размишљају о томе шта је привредницима потребно и како да им то обезбеде.

– Колико државне институције могу да помогну привреди?

– Могу доста уколико су спремне да чују. Ја сам се сусрела са послодавцима Србије, причали су какве проблеме имају а немају коме да се обрате. А могли би да објасне зашто је висок ПДВ, да укажу на много скривених оптерећења. Држава цеди предузетнике, смањује тиме куповну моћ што урушава економију. То су основни принципи. Ја у Америци подржавам републиканце, а њихова доктрина је мали порез, мала бирократија, што више слободе предузетнику и грађанину. То увећава зараду, а што више пара има, предузетник више улаже у свој бизнис, запошљава више радника. Зато економија расте, зато се у Америци лако налази посао.

– Али су у Америци порези на имовину велики. Увођење тог принципа овде не би одговарало великим играчима које ми обично зовемо тајкунима, а они деценијама уназад имају велики утицај у процесу доношења закона.

– Да, у Америци је вредна имовина на високом порезу, али постоји и скала према којој онај ко зарађује мање, има и мање обавезе. Не знам шта овде људи мисле о Америци, али знам да се тамо држава труди да буде што више фер према својим грађанима, да што равномерније распореди пореска оптерећења, што се допуњује и социјалним системима. Мислим да би и у Србији, прво морала да се региструје свачија имовина, а после да се пронађе систем опорезивања који би био праведан. Ја бих највише волела да овде применим неки од америчких модела, прилагођен условима, како грађани не би били оштећени.

– Помињали сте у неким изјавама намеру дијаспоре да овде оснује банку. Докле сте стигли са том идејом?

– Проучавамо детаље како бисмо избегли могућност да нас неко рекетира, или да прођемо као неки у ранијим сличним покушајима. А тачно је, желимо могућност да милијарде које шаљемо, буду оптерећене мањим провизијама и порезима, да каналишемо новац у програме помоћи. Радо бисмо помогли женама у бизнису, студентима који би као и у Америци, могли да користе бескаматне кредите док су на студијама. Али, дијаспора је, осим банке, хтела и да оснује економске зоне, бар једну да нам омогуће али под условом да ми водимо администрацију, јер немамо поверења у овдашње партијске кадрове. Трагично је то што овде немамо саговорнике, да заједно видимо како да помогнемо развој привреде и образовања, јер је то оно што води друштво напред. Ми не желимо да се обогатимо у Србији, јер имамо своје каријере и бизнис вани, и оно што могу у Вашингтону да зарадим, овде не бих ни као председник државе. Све ово што радим је волонтерски и огромно је одрицање.

– Оснивач сте и Српског института. Чиме се он бави?

– Српски институт је основан у Вашингтону као невладина, едукативна организација која промовише земљу. Ја сам писац, објавила сам књигу “Срце Србије”, на српском и енглеском са дивним сликама, овога лета сам снимала филм о Србији, пласирамо он лајн информације које мислимо да интересују људе из дијаспоре.

– Да ли за такве промотивне пројекте имате подршку, на пример Туристичке организације Србије, државе?

– Од Министраства за дијаспору добили смо један мали грант од неколико хиљада долара за промотивне пројекте о Србији. То је леп гест, али не може да помогне много. Уз то, процес аплицирања је веома бирократски, дуг, траже вам све у папирној форми, у четири примерка, печатирано у Конзулату, што додатно кошта. Као да је 19. век, не може он лајн. И када саберем сате које сам уложила да савладам администрацију, ја бих дупло више зарадила у Вашингтнону него што је вредност гранта. Дакле, не исплати се, али уложила сам труд како бисмо бар симболично обезбедили учешће државе у тим пројектима. Иначе, Министарство има јако скроман буџет за промотивне акције, свима поделе по мало, нико не може са тим да уради оно за шта је конкурисао. Можда би било боље да се определи за неколико њих, да их финансира у пуном обиму, док би за остале могли да се потраже спонзори.

– Вратили сте се у Вашингтон после вишенедељног боравка у Србији. Претпостављам да су вам се утисци слегли и да већ имате план како даље. Шта је оно на чему ћете прво да радите?

– Прво желим да поставим питање шта је то организација америчког народа – УСАИД, урадио у Србији за 17 година, колико је ту, када није успео да увећа демократски капацитет тог друштва. Друго питање је како да сада помогнемо Србији, да се омогуће фер избори, јер овако нису легитимни и велико је питање да ли је легитимно изабран било који кандидат који дође на чело државе, да ли има право да потписује међународне уговоре или документе. Демократија је врло озбиљан појам, иако је та реч овде јако испрофанисана, превише су је користиле разне међународне организације које су биле изразито антисрпске. Права демократија је она која подржава права грађана, а не нека пропагандна машина какву данас видимо овде.

– Како пласирати информације о томе шта је права демократија, отворено тржиште, слободни медији?

– То је једно од питања на које ћу се фокусирати, а први корак је да помогнем да се створи слободан медијски простор, без политичких утицаја. На глобалном нивоу, планирамо да ујединимо дијаспору расуту по разним земљама, како би својим искуствима допринели да се среди и реформише држава, да се утврди шта је национални интерес Србије, да ли је ЕУ добра, НАТО? Ја на свом порталу говорим да то није добро за Србију, да треба на неки начин да затворимо врата своје куће, зауставимо све госте из света који улазе, излазе, улазе, излазе… а не знамо шта раде. Прво морамо да средимо своју кућу, па онда да отворимо врата за посетиоце.

Четврт века лобирања

Данијела Сремац од своје седме године живи у Америци. Завршила је студије филозофије, магистрирала америчку спољну политику, ради као ПР консултант а бави се и музиком и сликарством. Већ четврт века се бори за интересе Србије кроз лоби кругове републиканаца, али и бројним гостовањима на телевизајама, у радио емисијама, у дуелима са Хрватима, Бошњацима, Албанцима. Основала је Српски институт у Вашингтону, који се бави промоцијом Србије, написала две књиге, једну “Рат речима” о медијимиа и пропагандном рату који је утицао на америчку политику према Балкану, а друга је промотивно ликсузно издање “Срце Србије”.

Нова администрација

“Познајем много људи из садашње администрације, учинићу све да помогнем да праве информације о Србији дођу до њих”, тврди Сремац и додаје да Америка мора да се одреди према НАТО бомбардовању Србије, за које, каже, “није крив садашњи председник Доналд Трамп нити амерички народ који се томе противио, већ естаблишмент демократске партије, преко Клинтона, Обаме и свих амбасадора који су долазили у Београд као део левичарских струја”. Она истиче да ће се обратити републиканцима и затражити да се надокнади штета нанета Србији.

Нотари

– Желели сте да се кандидујете у председничким изборима, али нисте. Зашто?

– Да, покушала сам да се кандидујем јер сам схватила да све док се лично не укључим у врх руководства Србије, не можемо применути низ пројекта који би помогли народу, од банке до економских зона, јер не наилазимо на пријем код српских власти. Сигурна сам да би било много другачије када би неко попут мене дошао на чело државе, довео људе који нису из политике али имају лични интегритет. Ипак, тај покушај кандидатуре био је за мене интересантно искуство, до сада нисам знала до које је мере овде недемократски систем. Могло је бар за кандидатуру да се омогући електронско евидентирање подршке. Моју је кандидатуру подржало 17.000 људи путем мејла и друштвених мрежа, али то нисам могла да спроведем јер је број нотара ограничен, и они су били распоређени унапред за велике партије, попут СНС-а, радикала. Мени су понудили термин од неколико сати у суботу, дан пред предају кандидатуре, и било је физички немогуће да се овере сви потписи. Није ми јасно зашто није свако име могло да се унесе електронски, када већ у тој форми имамо бирачки списак који садржи матични број а људи имају и електронски потпис. Ако може фејсбук да обезбеди шифре и да вас електронски региструје, зашто држава то не жели да уради и олакша процедуре својим грађанима. Али, то изгледа не иде у прилог ниједној партији, јер иако сам свима предложила ту могућност, иницијатива у Скупштини није покренута. Електронска потврда бирачког права омогућила би и дијаспори да ме кандидује, а гласање би било могуће и за старије бираче, инвалиде, труднице, све који не могу физички да дођу и чији глас садашњи систем РИК мање вреднује.

М. Н. Стевановић, ДАНАС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*