Данило Јакшић: Лазарев сан

0

Крушевац, 1389. година, двор кнеза српскога

– Милице, страшно сам забринут. Синоћ сам сањао страшан сан.

– Какав, господару мој?

– Као, одем ја неколико векова у будућност. Све је другачије. Људи лете, кочије путују брже него да их вуче триста коња одједном, сви имају неке справице у које буље поваздан.

– Их бре, господару, па ко ће путовати толиким брзинама…

– Ма није то оно што ме забринуло… У Србији тада као живи неки други народ. Сви су као Срби, али нису Срби. – Како Срби а нису Срби, господару?

– Тако лепо. На чело им засели некакви себри што их киње и гложе. Кажу да је међу тим себрима и много неписмених што се представљају као писмени. Што их више ти себри киње и гложе, ти нови Срби их још више воле. Водили су некакав рат двадесет година пре тога са Германским земљама, и изгубили. Кнез им на годишњицу тог рата доведе тог старог германског велможу што их је убијао, а ти нови Срби му аминовали све што им је причао умето да га на месту умлате.

– Ју, ју, ју! Себар за кнеза!

– И то није све. Тај кнез око себе све окупља оне што су ратовали са Србима, а Срби га воле све више и више. И силне паре кажу узеше кнез и они око њега, и доводе некакве косооке велможе да киње те Србе, а они га и даље воле.

– Па јел био неко да га заузда?

– Ти што су против њега су још гори. Сви одреда килави, млохави и не могу му ништа, а многи и раде за њега. Подбуне народ па стану на пола пута. Народ им ништа не верује, а нема никог коме би веровао. Од муке један део народа стао уз неку луду на коњу, само да би им свима показао да су никакви, и опет није вредело. Свак паметан гледа да побегне из Србије, углавном иду међу Германе или у неку нову далеку земљу што је усред океана.

– Будибогснама! Па де може да има земља усред океана?!

– Ти нови Срби се даље деле на оне који би да буду са Германима и том новом земљом што је усред океана и на оне који би да буду са Русима. Даље их има који би да дају српске земље јер мисле да ће тако да живе боље. Има и неке бабетине које вриште и јавно се деру како мрзе и Србе и Србију и како то ништа не треба да постоји, а нико им ништа не сме. Кад сам видео те бабе, пробудио сам се сав у зноју!

– Ију! Хвала Богу, господару, да је то био само сан!

– Хвала Богу! Иначе, да знам да ће стварно тако да буде, да не гину ови силни Срби за џабе, да одмах све лепо подам Мурату, а ја да одем у неки манастир! Него, морам да скупљам војску, да одбранимо шта се може, да оставимо покољењима и земљу и аманет да је бране! Одох ја, Милице. Остај ми здраво и не заборави да даш ковачу да ми поравна онај оклоп за битку!

 

 

Данило Јакшић

 

Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*