Дарко Митровић: Пластични месија

0

Да ме не схватите погрешно, никад нисам волео да будем део буљука, некаквих масовних окупљања, после којих би ме третирали као статистички податак у вестима и представљали као део безличне масе којом владају животињски нагони за опстанком.

То наравно не значи да у истим нисам учествовао и да нисам поново спреман да учиним исто. Са обзиром на околности и године у које сам зашао, осим мањих проблема са простатом, дешава ми се да пре него улетим у неку фрку, ставим прст на чело и добро извагам у шта се упуштам и зашто. Ваљда с годинама човек постане опрезнији, мудрији, себичнији, искуснији свакако, самим тим и сумњичав према свему што се дешава под капом небеском. Јер ништа се не дешава случајно па чак ни народ. Уверих се ономад. Уосталом ко је тај коме могу да верујем потпуно и безрезервно. Наравно, нико. Понекад сам сумњичав чак и према себи самом.

Младост је сама по себи храбра, импулсивна, енергична, брзоплета, одважна и носи ту неку жељу за променама. Ја их се данас ужасавам, показало се да промене не морају нужно да буду и добре. Ове које сви очекујемо ускоро, наравно да су добре. Kапирате о чему причам?

Много пута сам се питао зашто ме живот упорно враћа на почетак? Зашто пролазим кроз иста срања изнова и изнова? Да ли сам глуп и зашто да? Шта то морам да савладам како бих прешао на следећи ниво ове бескрајно компликоване игрице?

Мој покојни наставник тадашњег српско-хрватског језика, којег смо некако логично звали Срба, научио нас је између осталог много корисних ствари које сам касније у животу применио у пракси. Једна изрека коју је изговорио пре много, много година, остала ми је негде у малом мозгу и ње покушавам да се сетим пре него посегнем руком у ватру. Отприлике, пре него улетиш у нешто или решиш да направиш глупост, прво би требало да упиташ своју задњицу да ли може да истрпи двадесет пет батина. Парафразирао сам је јер ни Гугл очигледно није свемогућ. Ин јор фејс, Лари Пејџе и Сергеј Брине! Чини ми се да сам последњих година чешће разговарао са својим туром него са свима осталима.

Већ сада је вероватно јасно свима да ћемо у блиској будућности време мерити на године пре и после Вучића. У овој седмој години Вучића из Чипурића, његових апостола, распеваног грма, оживљавања мртвих гласача, орања улица у греху огрезле „Содоме на води“, безгрешног зачећа премијерке, сви елементи једне класичне библијске приче су ту. Да ли ће свему претходити нека тајна вечера са лигњама од људи? Врло вероватно. Поставља се питање, ко ће бити следећи Јуда? Kо ће то за туце биткоина, топли сендвич са прашком шунком или двоипособан стан у Вавилонским кулама, издати ову бофл верзију Месије? Неко веома близак његовој прстоспојености, дефакто, али ко?

Да ли су људи из библије знали да ће бити у библији – Еееј људиии, сутра ћемо да изађемо у библији! Није ни важно, само размишљам наглас, цитирајући Луиса Си Kеја.

Посматрајући ствари на дуже стазе, свима је такође јасно да ће га се на крају одрицати управо они највернији бескичмењаци који му до јуче љубише скуте и стопе којима је ходио. Вазда било.

Ова јефтинија верзија месије, претвараше вино у воду, траву у бетон, народ у јефтину радну снагу, сваки педаљ ове земље у сопствену финансијску добит, а нашу славну историју у блато. Дакле чуда су могућа кад у новац верујеш. Уопште не сумњам да ће та новокомпонована религија, вучићанство, бити заборављена преко ноћи, као што смо заборавили и све остало до сада. Шта очекивати од нас када нам је памћење идентично памћењу златне рибице.

Kао народ који је прошао кроз голготу, ратове, неизбежну неправду, страдање, беду, сиромаштво али и разне владаре који су одвајкада само доливали уље на ватру, сипали нам со на живе ране, време је да ставимо тај прст на чело и не дозволимо да нам се историја понавља.

Иако нисам љубитељ Макијавелија, постоји један његов цитат који нам пуно може рећи о човеку који се понаша као наш господар.

„Прва метода процене интелигенције владара је да се погледа у људе који га окружују“. Ајд, здраво!

Данас

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*