Дарко Николић за ПАТРИОТ: Добра на овом свету има више од Зла, али Зло има бољи маркетинг!

0

Дарко Николић, новинар овдашњи. Дугогодишњи дописник ФИБА из Србије, једно време и сарадник УЕФА И ФИФА из наше земље. Од 2009. на спортском сајту Блица пише скоро свакодневно, иако је живот умео да посвети и другим темама поред те коју је и студирао. Како истиче, највише је уживао радећи по Домовима за децу без родитељског старања, учећи малишане „компјутерским чаролијама“, што је био званични назив за часове информатике, али и подучавајући их како да се подигнута чела корача кроз живот. Роман о Гвозденом пуку почео је да пише како би га делио народу, не скривајући своју намеру да сопственим радом подсећа друге на лепоту даривања, али и подсећања на оне квалитете и мане које колективно носимо, као и важност исправљања какви год да смо – да би нам свима било боље

Господине Николићу, како сте дошли на идеју да напишете роман о Гвозденом пуку и због чега сте одлучили да буде бесплатно дељен по објављивању?

– Ми, некако спонтано, сви волимо да кажемо да волимо и поштујемо нашу традицију, нашу веру, позитивне стране нашег менталитета, али заправо и не знамо баш много о свему томе. Оно основно да, али у суштини… истина је, ипак, поразнија. То су, просто, последице неких другачијих времена, али да не окривљујемо сада друге људе и епохе, треба гледати шта можемо ми сами да урадимо да се ситуација у којој смо поправи. Мене је знатижеља повела да, просто, најпре сам сазнам нешто о томе о чему сам само начуо да је било. И да је било сјајно и славно. А онда ме је растужило то што баш и нема много квалитетне литературе на ту тему. Тако је почела авантура истинског, сада већ двогодишњег истраживања, која је и изнедрила роман о Гвозденом пуку. Како ми порив није био никаква помисао о заради, већ жеља за знањем, осетио сам у људима око себе да и они исто то желе, да науче нешто што их нису учили. А како смо, колективно, заборавили на радост давања, без да нешто тражимо заузврат, тако је, и то врло лако, донета једина могућа одлука: ово неће бити производ, ово ће бити поклон. Свима нама.

 Колико сте о самој тематици знали пре писања романа и да ли сматрате да је српска јавност довољно упозната са дешавањима из Балканских и Великог рата? Наш утисак је да је у годинама након Другог светског рата, па све до последњих деценија та тема била потпуно запостављена. У прилог томе говори да је у том периоду снимљен само један филм с тематиком Првог светског рата „Марш на Дрину“, а неколико стотина филмова о Другом светском рату.

– Уме да буде тужна количина незнања. Али, истовремено, то је и огромна могућност да празнину испунимо нечим лепим, а корисним за душе и свет који нас окружује. Моје знање о овој тематици је било просечно, никако вредно хвале. Можда је сада веће, али је радост због тога присутна јер сам, као неко ко живи од писане речи, у прилици да то знање поделим са другима. Логично је било, за она претходне времена, да се велича једна револуција која је и довела до формирања нове власти, уједно и нове свести. Отуда само и један прави филм о Првом светском рату у том периоду, поменути „Марш на Дрину“. Па опет, и он је рађен за 50. годишњицу Церске битке, а не направисмо неки нови за стоту. Стање, дакле, не говори само о прошлим данима, већ и о нама самима. Ово је једна лепа прилика да то поправимо. Или бар почнемо. Сваки дан је, ионако, прилика да будемо бољи него икада пре.

15218555_10209615410556746_412150852_n

 Гвоздени пук је током Балканских ратова и Великог рата неколико пута десеткован, јуришали су увек први и храбро гинули. Мислите ли да је њихова жртва била довољно цењена и призната у нашој историји?

– Последњих година се о томе све више прича, што је свакако добро. Погрешно би, међутим, било да се епопеја српског народа и његове народне војске у Великом рату сведе само на јунаштва и трагичне, а опет узвишене судбине једног пука. Ми смо их имали четрдесетак пешадијских, а где су још артиљеријски, коњички, па и друге јединице без којих је било немогуће опстати, од чудесног санитета до вредне коморе? Када научимо да ценимо целину нашег постојања, лакше ћемо видети и величину појединачних подвига.

Која вас личност или више њих из српске историје посебно инспирише?

– Одрастао сам у хришћанској породици, на чему сам Богу захвалан, па сам некако одувек био баш Његовим примером инспирисан, а мање правио идоле од људи. Просто, Христова мисао, а пре свега његова жртва, не само да инспиришу човека, него га и усмеравају у свакодневном чињењу и нечињењу.

Ви сте спортски новинар, али ваш рад и стил писања је јединствен и потпуно одудара од свих шаблона. Неки текстови које сте писали за онлине издање блица имали су милионски број прегледа. То су углавном приче о „обичним“ људима који инспиришу. Која вас је прича највише растужила, а која дала највећу веру у доброту човека?

– Мислим да је то била ситуација када је у моје руке доспео допис о једној девојчици која умире, а којој би можда било помоћи када би се хиљаде људи укључило у то. Написао сам текст о величанственом студенту који је решио да због те девојчице продаје оно што највише воли, дресове које је целог живота скупљао, ставио наслов „Момак који је подигао Србију на ноге: продаје оно што воли да би помогао девојчици коју не познаје“ и гледао – чудо. Тај наслов испрва није био у целости истинит, јер тај момак до објављивања текста није подигао Србију на ноге, али је тај први део наслова садржао моју веру да је чудо могуће. И, чудо се догодило. Две стотине хиљада људи је прочитало тај текст, стотине су се јавиле и укључиле у акцију. Девојчурак је дочекао дан да се скупи довољно новца, а онда смо сви дочекали дан када су нам јавили „Преживела је. Живеће“. То је и најрадоснија и најпотреснија прича. И, свакодневно ме инсипирише, јер на столу држим поклон од ње, мали дар захвалности. А држим га као подсећање да су чуда могућа када се у њих свим срцем верује и када се људи укључе у причу која за једини свој циљ има – Добро

15300597_10209615409196712_4987226_n

 Да ли у општој таблоидизацији медија присутној данас има места за квалитетни ауторски текст, за топлу људску причу, за особени стил? Колико је тешко пробити се у ово доба када неки други текстови „продају новине“?

– Када сам, као спортски новинар, написао причу о Великом рату и томе како су Немци и Енглези на њихово Божићно јутро изашли из ровова и одиграли партију фудбала између ровова, тај текст је постао један од најчитанијих у историји најпосећенијих сајтова које Србија има. Један од уредника ме је потом доброћудно питао „Сјајна, сјајна прича, Дарко. Реци ми, ко ти је дао дозволу да се бавиш и неком таквом тематиком?“. А ја му рекох „То је погрешно постављено питање. Право би било „Да ли ти је неко бранио да тако нешто напишеш?“. Није. Ми имамо слободу да будемо другачији од онога што је уобичајено а лоше. Само ту слободу не користимо„. И, тај одговор је и сада применљив. Увек има простора за праве вредности. Добра, по мом мишљењу, итекако има више од Зла на овом свету, само Зло има бољи маркетинг.

 Врло сте активни на друштвеним мрежама, помажете и промовишете доста хуманитарних акција. Колико сматрате да је битно да се појединци укључе у овакве акције и колико заиста група људи може да промени неке ствари?

– Одговор се крије у оној причи о девојчици која је била на самрти. Сваки појединац може да учини нешто величанствено. Не мора, нити треба, свако да буде Тесла, Ђоковић, Принцип, Свети Сава. Свако од нас је прича за себе. А заједно можемо да стварамо неке заиста фантастичне ствари. Ја се, ето, често питам, каква би ово земља била када би се свако питао како гласи одговор на питање „По чему ће тебе да памте за 100 година?“. Чим почнемо да не размишљамо само о себи, већ о роду своме, дешавају се неке лепе ствари. Неретко и величанствене.

 Пошто сте спортски новинар, једно делимично спортско питање. Да ли мислите да српски спортисти имају довољно мотива када наступају за своју земљу да би додали и тај последњи атом снаге за победу? Имамо утисак када гледамо рецимо наше фудбалере како млако певају химну да су много мање мотивисани него рецимо Французи или Италијани.

– Нисам сигуран да неки наш фудбалер мање воли Србију него неки Француз своју, или Италијан своју. Само ови наши, јер нисмо тако ни били учени, нису били свесни да играјући у том дресу, у тој екипи, баш они представљају цео тај народ, ту државу, сва наша надања, све наше спортске жеље. Фудбалери се из те учмалости, видимо, коначно буде. И право је уживање видети их такве, праве. Остали су далеко бољи били по том питању, отуда и они силни успеси у другим спортовима. Не бринем ја за тај сегмент нашег живота. Мотив, међутим, некада није и једини битан.

screenshot_2

Да се вратимо на Велики рат. Да ли мислите да је икада могуће такво јединство српског народа као тада? Немамо илузија да су се и тада сви понашали у складу са тренутком, али утисак је да су сада Срби подељени и да их је тешко ујединити око једне идеје.

Нама не треба лепша „идеја водиља“ од хришћанске. У њој не постоји „ми и они“, већ смо сви једно тело једног живог организма, Цркве Христове, чија је глава сам Бог. Када то схватимо, онда нам неће падати на памет да некога повредимо, јер то је као да једном руком ударамо своју другу, или ногом шутирамо ону другу, своју. Јединство се постиже вером, друге варијанте су само идеологије које, свака на свој начин, има можда неку предност у односу на другу, али итекако има и мана. Љубав је та која повезује. Љубав из оних славних, 2.000 година старих речи „волите друге као себе саме“.

 Шта за вас представља патриотизам?

– Љубав. За оне попут нас. За оне покрај нас. За род свој. И онај који са нама живи. Безрезервна љубав, која не тражи ништа заузврат, већ себе, ако треба, подноси и на жртву за живот другог.

Детаљније о књизи „Гвоздени пук“ можете се информисати на линку испод:

http://gvozdenipuk.rs/

Патриот.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*