Деда Ђорђе Михаиловић: Благо потомству оваквих јунака

Чувар српског војничког гробља Зејтинлик, о својих 58 година бдења над уснулим пуковима. Бићу ја овде и догодине, кад славимо век пробоја

0

ЗАУСТАВИЛИ смо се пред капијом Зејтинлика, српског војничког гробља надомак Солуна. Поранили, а закаснили. Било је кишно и хладно јутро. Пре нас овде је стигла мрва од живота. Ђорђе Михаиловић, чувар ове светиње и тишине уснулих јуначких пукова.

– Казали су ми из конзулата да ћете доћи – срдачно нас је дочекао. – Дуг је пут, знам. И ово време, лоше. Мало се одморите, па идемо да се поклонимо нашим јунацима. Први пут долазите? Не… Е, онда знате какав је ред: споменик, поменик, а показаћу вам и где почивају моји преци. Можда и нисте знали, ово јесте дан сећања и праштања.

Кратак предах под старим чемпресом, његовим јединим кишобраном. На питања: одакле сте и имате ли кога свог овде, одговарамо исто тако брзо, као што он у својој 89. години (1. маја заокружиће деведесет) питања поставља, како би што пре чуо одговор. А, онда, успут говори:

– Сви који овде дођу кажу ми: Чика Ђорђе, желели бисмо да се овде сретнемо и наредне године и обележимо век од пробоја Солунског фронта. Сваком одговарам: Бићу ја овде, да ли на земљи или под земљом, свакако ћу бити.

Поглед жив, тело живахно, а мрва људска, свака реч има свој смисао. Чак и онда када каже да су му ципеле велике, јер се и тело човека троши, а обућа може и да га надживи.

– Свако од нас има своје трајање и нико није незаменљив – говори нам.

Али у сваком његовом покрету, у погледу, види се да се не предаје, упркос томе што су га већ три пута отписали. Прогласили: отишао из живота Ђорђе Михаиловић. Те вести мало ко је демантовао, али он их је видео. Не смета му, шали се.

Ђорђе код споменика деде Сава и оца Ђура

– Жив је Ђорђе, умро није – поручује док га пратимо стазом између белих мраморних крстова српских ратника. Он их загледа, диже неку палу гранчицу. Тешко дише. Повиле га године и болест. А жури… Жури тако да га једва сустижемо. Заправо, он жели да покаже колико је важно да још траје и да још сведочи о овој светињи јунака. Сваком од њих он зна број и место. Име, презиме и корене.

– Како не бих знао – говори. – Овде сам 57 година. Од оца Ђура сам 1960. преузео ову часну дужност. А мој отац ту дужност преузео од ђеда Сава. Он је скупљао кости јунака после пробоја Солунског фронта и наше победе у Великом рату. И, гледајте, то је традиција чувара српског војничког гробља.Она се с мојим одласком прекида, јер немам мушког наследника. А овде, за ову дужност је потребан мушкарац.

Прича нам детаљно, први пут, о својој мисији бдења над српским уснулим пуковима. Та мисија може се сажети у једној његовој поруци:

– Благо потомству оваквих јунака.

Касније ће нам говорити о томе какве је све потомке солунаца овде сретао, како су се према Зејтинлику односили државници, ко је све посетио ово светилиште и ко је, њему лично, одао признање за више од пет и по деценија посвећености и бриге о Зејтинлику.

Каже нам да је рођен у овом гробљу. Оно му је остављено у аманет, као што се у аманет остављају сину кућа и имање.

– Зато се чудим кад питају: Је ли ти тешко чича Ђорђе? Није, мене је срце моје овде задржало. Завет.

Брине Савов унук и Ђуров син. Сустигле га озбиљне године. Да ли ће рука и срце човека који ће га заменити знати и моћи да чувају ово светилиште после њега? Хоће ли неко после њега бити ту када, на пропутовању ка грчком мору, наиђе неки праунук или чукунунук и сврати на Зејтинлик? Хоће ли бити ту да са њим заподене разговор, а онда чује како је неки Милисав, из села код Крагујевца, погинуо пред вратима Србије, славне 1918. године… А онда да он приупита: У ком је воду био Милисав? Па му, можда, одговори… Па, ево му имена овде… Па, запали свећу… Па попију шљивовицу за душу… Е, њих Ђорђе на Зејтинлику ишчекује и дочекује пола века и коју годину још.

– Срби још трагају за својим солунцима – каже. – Долазе млади људи, имају поштовање.

На Зејтинлику лежи око осам хиљада српских душа. Многима од њих никада нико није дошао на гроб. Запалио свећу. Чуо причу о страдању и јунаштву српске војске. Њих Ђорђе ишчекује. За њега Зејтинлик није нека давна историја. То је жива прича која није завршена.

УНУК СОЛУНСКОГ ДОБРОВОЉЦА

ЧУВАР Зејтинлика Ђорђе Михаиловић потомак је Сава Михаиловића, солунског добровољца из Грбља код Боке Которске. Он је са преживелим саборцима прикупљао кости погинулих и сахрањивао их на Зејтинлику. Није му успело да тај посао заврши. Умро је 1928. године. Тада му се родио унук Ђорђе, који данас брине о гробљу српских ратника.

САВЕЗНИЦИ

СРПСКОМ народу је засада заборављено јунаштво и жртва за слободу – каже Ђорђе. – Савезници су се, док им је било потребно, хвалили српским ратницима. После све заборавили. А може бит да се све једном преокрене. Можда ја то нећу запамтити. Нећу сигурно, али неко ће запамтити.

Милена МАРКОВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*