Дејан Анастасијевић: Изневерени европски сан

ПОСЛЕ ЧЕТРНАЕСТ ГОДИНА ВЕРИДБЕ ЈЕДАН ПАРТНЕР САОПШТАВА ДРУГОМ ДА СЕ ПРЕДОМИСЛИО И ДА ОД БРАКА НЕМА НИШТА, АЛИ НУДИ МОГУЋНОСТ ДА СЕ ПОВРЕМЕНО САСТАЈУ ПО МОТЕЛИМА

0

„Пре седамдесет година чежњиво смо гледали у правцу Запада. Инстиктивно смо осећали да је тамо наша будућност“, рекао је председник Савета Европске уније Доналд Туск на обележавању шездесетогодишњице ЕУ у Риму. Пољаци су, дакле, сањали о ЕУ десет година пре него што је она створена, и доживели су да им се сан оствари.

Балкански сан о Европи скоријег је датума. Бивша Југославија, за разлику од Пољске, није била одвојена од Запада гвозденом завесом – зашто сањати о нечему што је ионако било на дохват руке? Овдашњи сан о Европи рођен је у рату којим је заједничка држава разбијена и замењена националним торовима у којима је тешко дисати, а камоли живети и у којима је добро само корумпираним паразитским „елитама“.

ЕУ је тај сан препознала и одазвала му се свечаним обећањем свим државама Западног Балкана да ће и оне, у не тако далекој будућности, постати чланице. То је било 2003. године у Солуну. Четрнаест година касније, само је Хрватска примљена, док осталих пет (или шест, ако рачунамо Косово) још чекају у предсобљу. У међувремену је процес проширења постао са једне стране технички компликован, а са друге исполитизован кроз могућност за билатералне уцене и због страха земаља чланица да ће нови талас проширења донети само нове проблеме.

Да се разумемо, ЕУ јесте у кризи – финансијској, политичкој и безбедносној – али земље кандидати, као ни млађе чланице из источноевропских земаља с тим немају ништа. Финансијска криза почела је у старој чланици, Грчкој, политичка због Велике Британије и раста популизма, а безбедносна због руске интервенције у Украјини и рата на Блиском Истоку.

Први пут озбиљно уплашена за своју будућност, Европа је одлучила да збије редове, не да их шири. Иако су само пар недеља раније, на самиту у Бриселу, шефови држава и влада земаља чланица по ко зна који пут закључили да Западни Балкан не сме бити остављен на цедилу, у Римској декларацији реч „проширење“ се уопште не помиње. Уместо тога, говори се о „ЕУ са више брзина“ што би, уколико се спроведе, само цементирало постојеће поделе унутар ЕУ и повећало шансе за распад.

Утицајни британски недељник „Економист“, иначе веома проевропски настројен, у уводнику објављеном ове недеље први пут је јасно рекао оно о чему се по бриселским кулоарима одавно шапуће. У тексту под насловом „Како спасити Европу“ каже се следеће: „Турској, Западном Балкану, Украјини и Грузији треба понудити придружени статус, што је за њих свакако повољније од садашње ситуације, у којој им се обећава пуноправно чланство иако сви знају да им то никада неће бити одобрено“.

Гурање Западног Балкана у исти кош са Турском и бившим чланицама Совјетског савеза, уз нуђење неког „придруженог“ статуса представља не само грубо, већ и понижавајуће кршење Солунске декларације. Све земље у региону ионако имају тај придружени статус кроз потписани Споразум о стабилизацији и придруживању, а преко „Економиста“ им се сада поручује да више од тога неће ни добити.

Ово је блиско ситуацији у којој после четрнаест година веридбе један партнер саопштава другом да се предомислио и да од брака нема ништа, али нуди могућност да се повремено састају по мотелима. Лако је замислити каква би у том случају реаговала изневерана страна.

Земље Западног Балкана, овако мале и јадне, немају могућност да узврате истом мером. На крају крајева, нико не може натерати ЕУ да се шири ако она то неће. Али оне зато могу, у складу са својим афинитетима, да призову нове стратешке партнере, као што су Русија, Турска или Кина, а можда и Трампова Америка. И регион и ЕУ од тога могу да имају само штету – али такве су последице неиспуњених обећања.

ВРЕМЕ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*