Дејан Давид: Оливер и лилипутанци

0

 

Оливер је убијен. Ујутро. Мучки и са неколико метака. Убице су носиле маске, и побегле су у јужни, албански, део Митровице, и ту им се губи сваки траг. Запаљена су и кола, претпоставља се да су то кола која су возиле убице. То је све оно што се зна о овом гнусном чину. За сада се не зна ни ко је пуцао, ни ко је наручилац убиства. Оливер је сахрањен у Алеји заслужних грађана, где му је и било место.

Истог дана када се то десило, наше друштвене мреже и коментари са порталима са вестима су се усијали. Природно је да у таквим тренуцима људи покушају да се снађу и да дођу до одговора ко је потенцијални убица, ко наручилац и слично.

Међутим, оно што се на нашим мрежама дешавало је било све, само не тражење истине. Док су ботови власти хвалили мудре и суздржане наступе чланова Владе и посебно Председника Србије, ботови опозиције су искористили прилику да поваде шта су све представници власти говорили о Оливеру у претходним кампањама. Најбројнији су, ипак, ватру сасули по Србима са севера Косова, називајући север Косова мафијашким леглом са којим се мора раскрстити, да прво треба питати локалне Србе ко је убио Оливера, да је Оливер заправо жртва политичке кампање, и слично.

Без икакве патетике којој су били склони представници власти у тим данима, али албански медији су заиста имали апсолутно исте аргументе. Одмах су почели да се појављују текстови како север Косова мора да се стави под контролу централних власти, имали су однекуд организоване и очигледно припремљене аналитичке текстове из немачких и америчких медија, да би се све завршило крајње дегутантним чланком у Форин Аферсу, који имплицира да је трагедија једног човека изузетна прилика за мир на Косову, јер се мир може постићи само стављањем севера Косова под контролу централних косовских власти, имплицирајући и да на остатку Косова владају срећа, хармонија и владавина права који би се проширили и на север. Једном када се север Косова стави под контролу.

Одмах поподне, опозициони ботови су почели да користе ово убиство на друштвеним мрежама како би пуштали прикривене оптужбе да је сама власт убила Оливера Ивановића јер им је био политички противник и зато што су у кампањи причали свашта за Оливера. Ботови власти су им одговарали хвалоспевима о Александру Вучићу и његовом мирном и уздржаном наступу.

Ретко где је могла да се прочита хладна и трезвена анализа. О Оливеру, човеку који је три године провео у притвору, оптужен за ратне злочине пред Еулексовим судом. Који је првостепено осуђен на девет година затвора, коме је пресуда враћена, и који скоро сигурно не би могао да буде осуђен поново, што би изазвало буру у косовској јавности, пред којом је Оливер сасвим сигурно ратни злочинац. Оливер је био и човек који је, заједно са групом људи коју је предводио, одбранио северну Косовску Митровицу, спречавајући планове да се и север Косова очисти од Срба, што му никада није опроштено. И на крају, Оливер је човек који, на жалост, на Косову није био озбиљан политички фактор у тренутку своје смрти. Сасвим сигурно ни приближно толико озбиљан да би због тога био убијен.

Ко је убио Оливера? Не зна се. Како је кренуло, тешко да ће се икада и сазнати.

Међутим, нема сумње да је Оливерово убиство искоришћено за организовано и очигледно давно припремљену кампању да се север Косова стави под албанску власт. И нема сумње да смо се ми показали као друштво неспремно да се издигне из блата дневне политике и да макар овакве догађаје искористимо да покажемо да мора имати ствари које се не смеју прљати дневном политиком и користити у те сврхе. Нема сумње, на крају, да је и цела наша јавност по ко зна који пут пала на том испиту, развлачећи леш једног мученика по блату дневне политике и лешинарећи, свако са своје стране. На крају, нема сумње ни да се наша јавност показала и крајње недорасла великим проблемима у којима се налазимо, или великим питањима која се пред нас могу поставити врло брзо.

Из целе трагичне ситуације, ово је можда и најгоре што смо сазнали о себи самима: да не постоје питања која су изнад и изван дневне политике, која се не гледају кроз призму свакодневних догађања, и која не смеју да се користе у те сврхе. Народи код којих такав виши приступ одређеним темама не постоји, нису спремни за напредак, а некад ни за опстанак на историјској сцени.

Што се Оливера тиче, надам се да је тамо где треба да буде, где је заслужио и својим животом и својом мученичком смрћу. Што се нас који смо остали тиче, нека нам је Бог у помоћи са нама самима.

 

Дејан Давид, Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*