Дејана Ивановић: Прихватање насиља

0

Занемели смо над злочином у којем је трогодишња Анђелина из Вратарнице силована, а затим зверски убијена. Тешко је разумети да неко може да се иживљава над малим, немоћним дететом али тешко је и савладати бес који расте у нама због немоћи да заштитимо оне који нам највише значе.

Монструозно дело младић Владица Рајковић из Вратарнице починио је само седам дана пошто је Синиша Златић завио у црно Житиште и околна места убивши из љубоморе бившу супругу Дијану и још четворо људи, а ранивши двадесет двоје. Где се то изгубила људскост у свима нама који се толико често дичимо срдачношћу и племенитошћу?

„Напустила их је мајка, Владица је био тих и повучен, добар комшија…”, само су неки од коментара згрожених житеља Вратарнице. Има и оних који су се накнадно сетили да је Владица већ дуго проблематичан, да се задуживао… И у Житишту је, дан после масакра, потекла прича о „мирном и повученом” Синиши као насилнику. Како су се наоко „мирни” људи претворили у монструме који су уништили живот невиних?

Синиша је био насилник, али о његовим тортурама над женом и о „арсеналу оружја” на тавану се ћутало. Владичин отац је, дан после злочина, посумњао да му је син пре десетак дана убио комшиницу. Веровао је да је малу Анђелину отео како би је продао и вратио дугове. „Мирни и повучени” људи су имали и своје мрачне стране, пред којима је околина затварала очи и окретала главу.

Зашто смо солидарни тек када нас задесе велике невоље, као током бомбардовања или великих поплава? А када невоље прођу, са њом као да нестане и људскост, а остане талог који нисмо примећивали.

Таласи злочина нас терају да запитамо, да ли познајемо друштво у којем живимо. Да ли су ријалитији у којима човек удари жену пред милионима гледалаца, па се на повике о насиљу одговори – „то је његова супруга” – што би у изопаченој верзији стварности ваљда требало да значи да може да је бије до миле воље – до те мере нељудскост учинили прихватљивим моделима понашања? Наша равнодушност на насиље и наше окретање главе од силеџија, са изговором „није моје да се мешам”, указују баш на то.

Није први пут да монструм силује и убије дете: десило се то пре 11 година када смо се згражавали над судбином трогодишње Катарине над којом се иживљавао а затим јој и пресудио Малиша Јевтовић. Памтимо и осмогодишњу Марију Јовановић коју је силовао и усмртио Младен Огулинац, Ивану Подрашчић чије је детињство на свиреп начин прекинуо Дарко Костић, несрећну Тијану Јурић страдалу од руку крвника Драгана Ђурића…

Чињеница је да се злочини дешавају свуда. Брејвик је у Норвешкој побио 77 људи. Али што више одбијамо да се суочимо са порастом насиља, оно ће се понављати. Полиција и тужилаштво морају одмах реаговати на најмањи вапај угрожених. Али, ни ближњи, пријатељи или комшије не смеју да прећуткују или скривају патњу жртве и свирепост насилника. Можда је он следећи вишеструки убица.

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*