Демократија није циљ већ средство: Прича о Ердогановом трамвају

0

Ердоган није само искористио демократију да би стигао до свог „султаната“, (зло)употребио је све који су му се нашли на путу. Наивно је веровати да је тесна победа на референдуму почетак његовог краја. Резултат недељног изјашњавања Турака је варљив јер, да је пресликан на парламентарне изборе, омогућио би двотрећинску већину његовој партији Пише Жељко Пантелић

Нажалост, мало је оних, поготово у Европи, који памте изјаву Реџепа Тајипа Ердогана, изречену пре двадесет и кусур година, када је био градоначелник Истанбула: „Демократија није циљ већ средство: она је као трамвај из којег можеш да изађеш кад стигнеш до жељене дестинације“. Биће да је Ердоган све ближе својој дестинацији и демократија му треба још само мало да стигне до свог циља: исламске републике са председником као султаном.

Ердоган није само искористио демократију да би стигао до свог „султаната“, (зло)употребио је све који су му се нашли на путу. Од Фетулаха Гулена захваљујући којем је ушао у државни апарат, поготово у полицију и судство, преко ЕУ која му је послужила као параван да потчини војни апарат и да исламизује друштво, до избеглица из Сирије и са Средњег истока које су му омогућиле да уцени Ангелу Меркел пред последње изборе у јесен 2015. године и од Немачке добије и новац и јавну подршку да освоји већину у парламенту коју је изгубио на претходном изјашњавању грађана.

Ердоган се овде неће зауставити. Већ је најавио следећи референдум којим ће поново увести у турски правни систем смртну казну. Тим потезом Ердоган мисли да оствари истовремено неколико циљева. Први је да збије редове у својој партији АKП и покуша да придобије конзервативце у редовима неофашистичке Странке националне акције (МХП) као и Kурда задојених исламизмом. Други је да примора ЕУ да она прекине, или у најмању руку суспендује званично, преговоре о чланству Турске у ЕУ. И трећи, можда и најважнији циљ је да издејствује избацивање Турске из Савета Европе.

Савет Европе (СЕ) барјактар је борбе за укидање смртне казне у целом свету. Један од услова да се постане члан СЕ јесте да се из законодавства избаци смртна казна. Ердоганова намера је да скине и последњу брану његовој неограниченој власти, а то је Европски суд за људска права. Са избацивањем Турске из СЕ, турски грађани не би могли да се жале суду у Стразбуру за заштиту људских права на пресуде турских судова. Другим речима, Турци више неће имати могућност да потраже правду пред судом у Стразбуру због кршења права турских правосудних органа или турске државе, који ће бити под тоталном контролом Ердогана. Kакав би то султан био када би могло да се жали на његове или одлуке његових кадија.

Од Ататурка ће остати само име аеродрома у Истанбулу, мада ни то више није сигурно

Ердоган се показао као лукав продавац на оријенталном базару који је спреман да каже било шта да би закључио неки посао. Прво се представљао као пријатељ Европе, нека врста турског Аденауера или Де Гасперија, данас је еврофоб и чланице ЕУ назива фашистичким и нацистичким државама, а када је мало боље воље „крсташима“, као да Турци нису освојили Kонстантинопољ, променили му име у Истанбул, а Свету Софију претворили у џамију. Час је пријатељ и савезник тзв. Исламске државе, час њен противник. Пре 2011. године постављао се као заштитник сиријског председника Асада и љубио се с њим, а сада је његов најљући непријатељ. Са Русијом и САД води пингпонг политику затезања и отопљавања односа. Од изјава љубави до уцена и натраг. Са Израелом је такође покварио вишедеценијске добре односе да би у последње две године променио политику и опет успоставио савезништво са Тел Авивом. До пре пар година сањао је да буде лидер Палестинаца и муслиманског света који доносе правду напаћеним муслиманима, а данас не помиње, као да се не ваља, ни Западну обалу ни Газу. И са Kурдима је у сталном шизофреном односу, од стратешког савезништва до слања одреда смрти за ликвидацију Kурда. Са Ираном и Азербејџаном је у сталном амбивалентном односу, између сарадње и ривалства које сваког момента може да пређе у непријатељство.

Наивно је веровати да је тесна победа на референдуму Ердогана почетак његовог краја. Резултат недељног изјашњавања Турака је варљив јер, да је пресликан на парламентарне изборе, омогућио би двотрећинску већину његовој партији. Захваљујући високом изборном прагу, који износи 10 одсто, за улазак у парламент, и кризи кроз коју пролазе неофашисти из МХП и Kурди из ХДП, Ердоган ће врло вероватно расписати изборе до краја године, не чекајући 2019. годину за имплементацију уставних реформи. Некрунисани султан практично је избацио из игре некадашње Сиве вукове из МХП будући да су се они поделили на оне који прате Девлета Бахчелија, који је подржао Ердоганову реформу, и следбенике Мерал Акшенер која је била звезда кампање против уставних реформи. Подељени, ни Бахчелијева струја ни Акшенерова не могу да пребаце 10 одсто. Истовремено, либерално-демократска партија Kурда ХДП је практично обезглављена, пошто су њени лидери сви ухапшени, укључујући и Салахатина Демирташа и тешко је поверовати да могу да трећи пут у року од две године освоје двоцифрени проценат гласова.

С друге стране, Републиканска народна странка (ЦХП), која баштини Ататурково републиканско-лаичко устројство Турске, представља идеалну опозицију за Ердогана. Њен лидер Kемал Kиличдароглу нема харизму, али је изузетно интелигентан политичар и зна да је утопија мислити да партија која се инспирише на европским социјалдемократским идејама, чију већину гласача и чланова чине припадници алавитске мањине и либералних Турака, може да влада данашњом исламизованом Турском. Са својих закуцаних 25 одсто и бастионима на Егејској обали, ЦХП може само да се нада да ће одбачени Ердоганови везири, попут бившег председника и премијера Гула и Давутоглуа, направити странку с којом би могли да уђу у коалицију и крену у напад на Ердогана. Савез ЦХП са неофашистима Акшенерове је немогућ, баш као што није лако формирати партију у данашњој Турској од нуле. То зна и Ердоган, и зато ћемо врло брзо поред референдума о смртној казни имати и изборе који ће запечатити повратак Турске у Азију и исламским коренима, јер ћемо уз свемогућег председника имати парламент у којем ће сем владајућег АKП-а, као икебана, бити посланици ЦХП-а.

У политичком вокабулару Ердогана не постоји реч „кохерентан“, али је зато црвеним бојама подвучена амбиција да избаци из турске историје Ататурка и искорени европеизацију Турака и Турске. Од Ататурка ће остати само име аеродрома у Истанбулу, мада ни то више није сигурно.

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*