Десанка Максимовић: Жао ми је човека

1

Десанка Максимовић као први добитник Крста Кнеза Лазара; Фото: Википедија

ЖАО МИ ЈЕ ЧОВЕКА

Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја
издајници нису били.
Стизали су на време где правда чека,
где је домовина звала;
па и ја знам вредност
жртава и идеала;
али жао ми је,
жао ми је човека.

Жао ми је човека;
али ако слобода
и на живот моје браће чека,
ако треба бранити истину неку,
спокојни будите;
нећу им рећи
да са бојног поља утекну.

Настану ли опет дани
да ропство запрети нашој груди,
да земља животом морадне да се брани,
нећу ни ја ником своме рећи
да кукавички напусти мету,
али не треба нико да се чуди
ако заплачем
као све жене и мајке на свету.

Тешко је видети да се ломи младо грање,
и на звери из пећина
да се подижу хајке;
тешко је чути над обореним гнездом
и писак птице мајке;
а како ми жао не би било
нечијег погинулог сина.

Радујем се и кад стадо на миру пасе,
и кад ветри дувају
куда им је воља,
кад песму поља
слободно шуми трава мека;
па како не бих разумела жртве
да се слобода спасе;
али жао ми је,
жао ми је човека.

РАСЕН

1 КОМЕНТАР

  1. ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

    Највећа српска песникиња, рођена 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева. Завршила факултет у Београду; радила као професор у Обреновцу и Дубровнику, а касније у Београду.

    Поезија јој се одликује топлином, сензибилношћу, непосредношћу, музикалношћу, родољубљем и хуманошћу. Дела – збирке песама „Зелени витез“, „Песник и завичај“, „Мирис земље“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Летопис Перунових потомака“, „Слово о љубави“ и др.; збирка приповедака „Лудило срца“; романи „Отворен прозор“, „Не заборавити“; дечји роман „Прадевојчица“, збирка бајки и прозе у стиху „Орашчићи палчићи“ и др.

    Умрла је 11. фебруара 1993. у Београду.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*