Dijego Fuzaro: Svi smo kao Robinzon Kruso – egocentrični i eksploatatori

0

edna od najzanimljivijih pojava u našem intelektualnom životu, zahvaljujući prevodiocu Draganu Mraoviću, svakako je mladi italijanski filozof, Dijego Fuzaro. Njegova kolumna u Pečatu, br 478, od 7. jula 2017, str. 30-31, iz mnogo razloga zaslužuje da se prepiše i pročita. Ako se i ne slažete sa stanovištem autora, njegovo suvereno poigravanje sa Rusoovim čitanjem Robinzona kao konstituivnog mita moderne, ostaviće vas zamišljenim.

Robinzon Kruso je slika savremenog subjekta. Mi smo svi, u suštini, poput njega. Oslobođen svakog metafizičkog i teološkog osnova, današnji homo claussimus ne može ni odlučivati, niti odrediti bilo šta u okviru socijalnog pejzaža u kome se čini da je jedini slobodni subjekt, po božanskom pravu, tržište, a čovek se svodi na heterodirigovanog piona procesa proizvodnje, prometa i potrošnje. On je arhetipski model Krusoa – velikog mita koji prati tržišnu savremenost – suverenog pojedinca koji uspostavlja odnos sa drugima samo da ojača i oblikuje  svoj stečeni egoizam koji je naturalizovala moderna pesimistička antropologija. U današnjoj robinzonskoj civilizaciji generalizovanog autizma, darvinovska selekcija ruši komunitarnu solidarnost i, uz to, nameću se bez mere privatizacija i liberalizacija koje neprestano generišu sve sramnije razlike u bogatstvu. Robinzon je, u perspektivi, savremeni način preživljavanja subjektivnosti unutar metalnog kaveza.

SPASENJE OSVOJENO EKSPLOATACIJOM

Čovek je rob protestantske sekularizovane etike u kapitalističkom duhu: svako spasava samo sebe, u egzodusu iz socijalne dimenzije, kao mesta neautentičnosti. On nikada ne dovodi u pitanje način proizvodnje i distribucije, on ne podriva postojeću geometriju sadašnjosti. Robinzon menja nabolje svoj život i okreće u svoju korist i na štetu siromašnog dežurnog Petka, kontradikcije sistema koje bi bilo besmisleno pokušati promeniti ili čak srušiti. Radi svoga individualnog spasenja i svoje sreće, dovoljno je da se cinično iskoriste prilike koje omogućavaju izrabljivanje drugih i odgovarajuće valorizovanje sebe.

Ako to nije moguće u svojoj zemlji, neophodno je, kao Robinzon, zaploviti morem i tražiti drugde svoju sreću, u skladu sa neželjenim savetom koji se danas sve više daje novim generacijama, tom “trećem svetu” u kome je posao nesiguran i u kome su mladi obični migranti. Zato smo danas svi mi Robinzoni. Na istorijskom horizontu globalizma lišenog suvereniteta dominira model prinudnog uklanjanja bilo kakve moguće veze sa kolektivnim istorijskim subjektima počev od naroda do klasa, od nacija do država. Jedino priznata i dopuštena subjektivnost je pojedinac usamljen  kao Robinzon Kruso, nedruštveno društven i visoko konkurentan, počev od afirmisanog biznismena do navalentnog startapera (nov obrazac biznismena kome nije bitno preduzeće već profit, brzina itd. pa neprestano otvara nova preduzeća i zatvara stara – prim. prevodioca).

INSTRUMENTI UPRAVLJANJA

 Ako se baci pogled neuslovljen hegemonijskom potkom, veza koja povezuje krizu i terorizam jača je nego što može da izgleda na prvi mah. To je, u oba slučaja, spoljašnji koherentni izraz paradigme vivre dangereusment (Živeti opasno – prim. prevodioca) koju je uočio Fuko kao šifru neoliberalnog sistema. Za razlikovanje krize i terorizma koriste se odrednice međusobno povezane neizvesnošću na poslu, nesigurnošću i rizikom. Njihov zajednički imenitelj su destabilizacija, ugroženost i poništenje normalne situacije.

Tačnije, terorizam se pojavljuje kao politička strana vanrednog stanja u kome je kriza ekonomski rejting. U oba slučaja, regularnost i izvesnost, sigurnost i redovno stanje su suspendovani i zamenjenistrukturno nestabilnim i nesigurnim stanjem, uz nepredviđene preokrete i neočekivane efekte. Rezultat je bukvalno nenastanjiv uslov, usmeren na strategiju globalizovane napetosti.

Postojanje postaje čisto preživljavanje uvek u opasnosti. Planiranje postojanja kao osnove za stabilan i konsolidovan život punog oblika u sadašnjosti i buduće perspektive je ukinuto i zamenjeno novi stanjem “biti još jedva” o čemu govori Anders u svome delu Čovek je zastareo. Kriza je ekonomski terorizam vladajućih krugova, baš kao što je terorizam kriza političke egzistencijalne stabilnosti. Svaki od dva pola preokreće se dijalektički u onaj drugi: kriza je terorizam, a terorizam je kriza.

Oba izraza, u svojoj dvojnoj vezi, predstavljeni su kao koherentni izrazi “društva rizika” (Urlih Bek). U oba slučaja, generalni strah zbog nesigurnosti najbliže budućnosti se iskazuje kao efikasan instrument vladavine koja čini još krhkijim i nestabilnijim slugu na radu na određeno vreme, i navodi ga da prihvati, da bi preživeo, ono što jasno podriva njegovo već nepovoljno stanje.

Iz ove perspektive vidi se kako strah sve više postaje metod vladavine koji čini podanike poslušnima i pokornima, a samim tim i lakšim za disciplinovanje i upravljanje na način koji dovodi u pitanje i samu demokratsku strukturu. U tom smislu, očigledna je analogija između krize kao terorističke vladavine i terorizma kao permanentne krize. Uopšteno govoreći, paradigma vladavine krizom kao metodom vladavine nameće se u geopolitičkom obliku kroz konceptualni oblik terorizma.

(Blog Aleksandra Živkovića)

Stanje Stvari

 

POSTAVI ODGOVOR


*