Димитрије Туцовић се као Шешељ залагао за Велику Србију!

    Да је живео у данашње време, због својих идеја Туцовић би био проглашен за ултрадесничара!

    0

    „Историја политичких идеја у Срба укључује и стварно или привидно противуречне, за разноврсне истраживаче изазовне слојеве идејних материјала. У такву категорију може бити сврстана политичка мисао и пракса Димитрија Туцовића, најдоследнијег марксисте у гласању против рата, који је притом добровољно учествовао у свим ратовима Србије онога времена.

    Димитрије Туцовић је био организатор, идеолог и теоретичар од угледа не само у социјалистичком покрету Србије, а од 1908. до своје погибије 1914. године и његов неспорни вођа. Уређивао је партијске органе „Борбу“ и „Радничке новине“. Својим аутентичним идејама о политичком организовању и синдикалној борби радничке класе, новим односом према сељаштву и, посебно, својим идејама које су доприносиле оживаљвању занемареног националног питања, као и неуморним прегалаштвом, учинио је социјалистички покрет Србије модерним и афирмисао га у европским оквирима.“[1]

    И поред великог броја списа које је иза себе оставио, Димитрије Туцовић је до данас у великој мери остао непознат српској националној јавности. Третиран као архи – бољшевик од стране Комуниста, те као издајник од оних који ипак сматрају да је 1941. године требало избећи рат (али и оних који у часу када је исти букнуо налазе оправдање за сарадњу са Немцима), Туцовић је опстајао као недоречени идеолог, заглављен на средини пута, између онога што се данас дефинише као „великосрбин“ и социјалисте који се труди да испоштује све битне елементе учења Маркса и Енгелса.

    Управо отуда, у редовима који следе настојаћемо да, по ко зна који пут, кажемо нешто о Туцовићевој интерпретацији националног питања које се, нарочито због његовог списа „Србија и Арбанија“ често ставља под лупу како од стране српских националиста од којих највећи број није упознат са овим списом, те Туцовићевим делом у целости, тако и еврофанатика и неопросветитеља свих боја, који, у духу политичке модерне Димитрија сагледавају као брану према „великосрпској окупаторској идеји“.

    Као што смо на примеру односа Илије Гарашанина и Светозара Марковића, те излагањем основних постулата националне политике Васа Пелагића показали да се ради о заблуди и незнању приучених интерпретатора које изворна литература не дотиче, исто ћемо урадити и овај пут.

    Почетак….

    Како са правом истиче професор доктор Драган Симеуновић, на Туцовићево схватање национаног питања битно су утицала два животна момента. Пре свих ту је његов боравак на усавршавању у Немачкој током 1907. године, односно потоња Анексија Босне и Херцеговие која је, као што је познато наступила 1908. године.

    У свом односу према националном питању, Туцовић је јасан: социјализам никако није у сукобу са „здравим“ национализмом, односно са тежњом једног народа да буде слободан и уједињен на свом целокупном етничком простору. У том смислу, водећи српски социјалиста двадесетог века, истицао је да Србија и српски народ и те како имају право да се залажу за своје уједињење и по овом основу Туцовић се не разликује од других националних радника свог времена (што је, како смо у досадањим радовима објављеним на овом блогу представили, била општа карактеристика свих наших социјалиста, без обзира на време у којем су деловали).

    На овом месту треба истаћи још једну битну ствар, која се најчешће занемарује или пак неоправдано замењује лажном тврдњом: Димитрије Туцовић није био Југословен. Односно, он то није био у оној мери и на онај начин на који су идеју југословенског уједињења пропагирали оновремени одушевљеници овом замисли.

    Заправо, за Туцовића можемо рећи да је по геополитичком опредељењу Балканац и једини истински национализам присутан на Балкану, по њему је балкански навионализам који подразумева договор балканских народа ради стварања балканске геополитике која је једина способна да се одупре великим силама које, како је својевремено писао, настоје да на Балкану створе и одрже ненормално стање сумњичења и балканског неповерења.

    У том смислу треба сагледавати његове разговоре са бугарсим социјалистима, па и захтеве за повлачењем српске војске из Северне Албаније коју је, сматрао је Туцовић, требало по сваку цену одвојити од Беча и Рима и преко Београда везати за Балкан.

    Колико се Туцовић у суштини не уклапа у загребачку интерпретацију југословенске идеје (која је преко Краља Александра Карађорђевића поразила српску), најбоље сведочи његов став о Старој Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, те Далмацији, Славонији и Крајини као српском етничком прстору, односно његово одбијање да прихвати као истинит и исправан став о постојању некаквог „македонског“ националног идентитета у долини Вардара.

    Димитрије Туцовић дакле, није једноставан идеолог који се може посматрати у „једном комаду“. Он није мислилац који се да лако схватити. Изношење било каквог, а посебно коначног суда о овом јединственом човеку који је као добровољац учествовао у два балканска рата и на крају кости оставио на Враче брду покрај Лазаревца током Колубарске битке захтева поновни повратак изворној литератури, као најбољем сведочанству његовог деловања и завештања.

    У крајњем, у једном од последих писама које је упутио оцу Туцовић вели: „Нашим поколењима је суђено да претуре преко главе крупне догађаје. Идемо да видимо како ће се они завршити. Што се мене тиче… нећу ни сада, као што нисам никада ни помишљати да се склањам од судбине која прати цео народ“.

    Анексија  

    Одлуком аустроугарског монарха, Фрање Јосифа да Босну и Херцеговину претвори у бечке провинције, петог октобра 1908. године, започела је криза у балканској и међународној дипломатији, позната као „Анексиона криза“. Овим актом, којег је пратило проглашење бугарске независности, а којој је претходила Младотурска „револуција“, стављена је тачка на вишедеценијска препуцавања и настојања да се климави и никоме добродошли Берлински уговор из 1878. године, на било који начин одржи у животу.

    Источно питање поново је отворено (ако је икада било и затворено), а на балканској позорници, у први план избила су иста она питања за која се неколико деценија раније лила крв: решење босанскохерцеговачке, па отуда и српске државне кризе, односно коначно протеривање Турске са Балкана.

    Свестан ситуације у којој се српски народ нашао, Димтирије Туцовић као његов део, следећи став да је питање народности испред сваког другог питања јавно подиже глас против оваквог чина бечких власти. И мада то није учинио у хору са другим српским политичарима који, испоставило се на крају, нису били кадри да своје олако упућиване претње спроведу у дело, вођа српске социјалне демократије, јасно је стао на српску националну страну, бранећи кроз сукобе са својим „колегама“ аустромарксистима и хрватским социјалистима право српског народа три вере на слободу и јединство са матицом.

    Први значајнији Туцовићев текст који се тиче положаја српског народа у Босни и Херцеговини, а који је објављен уочи Анексије, јесте текст „Босна“, објављен у „Радничким новинама“ јуна месеца 1908. године.

    У овом раду, Туцовић јасно износи став да вишедеценијска управа Беча над српским народом у Босни и Херцеговини није донела ништа добро, те да Фрањина бирократија не само да не може, него ни неће да чини било шта што би могло ићи на корист верски подељеном српском народу Босне и Херцеговине. Аустроугарска политика, пише овде Туцовић, претрпела је пораз који ће се у времену које долази тек показати и доказати.

    Једини циљ бечке политике у погледу Босне и Херцеговине, ако се сагледа њено вишедеценијско присуство у овим српским провинцијама, према Туцовићу јесте распиривање мржње међу верски подељеном браћом, а све са циљем да се полуслободни Срби коначно одвоје од своје слободне браће у матици. На том путу, аустроугарске власти користе се пре свега католичким прозелитизмом, језуитима и „Бечу оданим Хрватима“ у које, баш као раније ни Светозар Марковић, Димитрије нема ни мало поверења. Тако, Туцовић вели: „Аустрија је имала пред очима тај циљ: да Босну и Херцеговину што јаче привеже за себе, сузбијајући и запостављајући домаћи елеменат. А очевидно је данас за свакога па и за Аустрију да је постигнут сасвим супротан резултат. Протежирањем католицизма и повлашћивањем језуитских попова, наметањем „Аустрији оданих“ Хрвата и багателисањем масе народа, Аустрија је у Босни и Херцеговини, место симпатија народних које је желела, доживела незадовољство и огорчење на све стране.“[2]

    Туцовићево генерално неповерење према Хрватима (које су многи оновремени „националисти“ пренебрегавали, сматрајући га непотребном препреком на путу спајања Јужних Словена у једну целину), нарочито је дошло до изражаја у његовом сукобу са вођом хрватских социјалиста Витомиром Кораћем. Спор са Хрватима доживео је кулминацију након њиховог одбијања да потпишу „Меморандум о положају радничког покрета у Босни и Херцеговини“, у којем је Туцовић и јавно у име социјал – демократије осудио бечку колонијалну политику.

    У преписци са Кораћем, Туцовић још једном истиче да хрватска национална елита у сваком смислу иде на руку Бечу и Пешти, надајући се да ће послушношћу према својим природним непријатељима, да парафразирамо речи Светозара Марковића, своју народност ширити на рачун српске, те да отуда он и није изненађен њеним владањем у дане Анексије. Оно што код Туцовића оставља горак укус јесте став хрватских социјалиста да Босна и Херцеговина своју слободу могу задобити тек као аутономија у оквиру Двојне монархије. Туцовић је овакав Кораћев став одбацио, истичући да у Босни и Херцеговини великом већином живи српски народ који хоће да буде слободан и сједињен, а не потчињен Бечу или хрватској народности која је, како је истицао, у великој мањини у ове две провинције.

    Управо отуда, Туцовић је релативно рано одбацио сваку идеју о могућности зближавања са загебачким социјалистима, заступајући став Светозара Марковића по којем је, услед чињенице да се ради о малом народу, под знаком питања и сама могућност хрватског бића да прихвати вредности социјализма. Овакав став једног „издајника“, мора се признати, није био својствен ни највећем делу „националне“ српске „елите“ читавог двадесетог века (а многима, на жалост, није својствен ни данас).

    Но, већ поменути „Меморандум“, објављен  у „Радничким новинама“ на два месеца пред Анексију, остао је у оно време незапажен и лажно проглашаван „сулудим“. Па ипак, дани који су долазили, показивали су да је Туцовић и те како био у праву када је писао да је својом политиком у Босни, Беч од Срба поушао да направи колонијално робље.

    У овом свом тексту, Димитрије се по први пут дотиче питања „велеиздаје“ као најомиљенијег средства аустроугарске бирократије за обрачунавање са Србима, те питања стварања јединственог српског одбрамбеног аутохтоног и од Србије независног фронта отпора – онога што ће касније назвати „народном одбраном“.

    Суштински говорећи, Туцовић у својим списима о Босни и Херцеговини, заговара ситуацију из 1875. године и подстиче тамошњи српски народ да се против Беча бори образовањем и општим духовним уздизањем, односно отвореном бробом по узору на своје претходнике, уколико не постоји другачије решење.

    Рат и револуција су, сматра Туцовић, „фактори историјског развитка“ и отуда су нужни, али, превасходно, истиче вођ српских социјалиста, ако су у корист не дворова или бирократије, него народа у целости. Такав је случај са Босном и Херцеговином.

    Почетком октобра месеца 1908. године, Туцовић објављује још један значајан текст о Босни и Херцеговини под називом „Историјски тренутак“ у којем још једном скреће пажњу да је Анкесија која је, како напомиње, постала већ сасвим извесна ствар, акт дефинитивног поробљавања најздравијег дела српског народа. Туцовић између осталог бележи: „Ми стојимо пред једним језовитим, варварским призором светске историје: све тежње за слободом, све националне аспирације, све културне претезије једног цивилизованог народа од неколико милиона чланова, брутално се негирају једним охолим завојевачким гестом! Један, највећи и најчистији, за живот најспособнији део српског народа, Босна и Херцеговина, дефинитивно се цепа од нас осталих, за које је нераздвојно спојен интимним везама националне заједнице, културнога јединства, истоветних традиција, једноставне историје! Ово је черечење српске нације! Капиталистички дивљак кида са живога тела једног народа његов најбољи и највећи део и ждере га! Аустроугарска аждаја увлачи неповратно у своју утробу неколико милиона људи! У двадесетоме веку гутају се народи баш као у примитивној и суровој историјској прошлости.“[3]

    Дакле, као што се да закључити, за Туцовића нема никакве сумње: Босна и Херцеговина су српске покрајине и српски народ има сва права да их припоји матици. Врло „незгодан“ став за једног „ординарног издајника“ и „борца за људска права“ по мери савремених просветитеља.

    Анкесија, како то сасвим исправно запажа Туцовић, није исхитрени акт једне светске силе, него „исплата рачуна који су међу собом склопили велики европски разбојници“. Она је, дакле, геополитички чин који за последицу има како утврђивање Беча на Балкану, тако и престројавање за времена која долазе. Потврду овим речима Димитрије налази у хладном држању великих сила. Русија је, сматра он, своје праве намере показала још 1878. године, када је стварајући велику Бугарску радила не само против српских, него и против општебалканских интереса у целости.

    Туцовић напада и Енглеску и Француску као силе које су напустиле сопствена начела, трудећи се на сваки начин да Србију и Балкан одрже у Турској, гурајући на Полуострво Беч у ситуацији када се Балкан почео будити из вековног сна.

    Таква ситуација постала је по Туцовићу критична и на ивици експлозије. Но, и поред тога, Димитрије сматра да политичка елита није дорасла ситуацији и да је њена пасивност запечатила судбину двеју српских покрајина.

    „Моменат је критичан. Дирнуло се у животни нерв целога једног народа. Он је, против своје воље, стављен у положај нужне одбране. Изгледа, међутим, да величини момента није дорасла генерација. Народ који је доведен у положај нужне одбране има врло мало и материјалних и моралних средстава за одбрану. Кривица је до наших буржоаских партија и само до њих. После 29. маја оне су имале довољно начина, оставши саме на влади и не спречаване ни од кога, да од ове земље начине земљу способну за живот, да у овоме народу развију материјалне и моралне енергије за једну величанствену националну дефанзиву. Шта су оне, међутим учиниле: шта су урадили самосталци, фузионаши, либерали, напредњаци и остале буржоаске партије и ванпартијске групе! Оне су народ и на даље оставиле у потпуном економскоме и политичкоме ропству, а за цео историјски критичан период од пет година своје неограничене владавине све своје политичке акте инспирисали само најужим материјалним егоизмом, најситнијом котеријском мржњом, најнеморалнијим протежирањем клика, најкратковидијим локалним интересом, најсићушнијом партијском калкулацијом, најбезобразнијим ћифтинским ћефом. Наша целокупна буржоазија за ово петогодишње време своје владавине документовала је своју апсолутну неспособност да води политику, да се бори за ма какав свој идеал, као што је идеал националне заједнице која није само једна историјска културна потреба него и њена економска потреба, претходни услов за пун развитак капитализма. Уколико није била жалосна трагедија, целокупна досадашња политика наше буржоазије била је једна комедија. То је била Кикандона.“[4]

    Напосредно по Анексији, Туцовић објављује још један значајан текст „Наша реч“, у којем насилну акцију Беча третира као акт којим „грабиљви капиталистички освајач“ зарива у здраво српско ткиво свој „разбојнички нож“.

    Међутим, најзначајнији текст посвећен босанскохерцеговачком питању је „Патриотизам власника“, објављен у „Радничким новинама“ 10. октобра 1908. године у којем Туцовић на неки начин ставља тачку на проблем Анексије, даје своју завршну реч.

    У овом тексту, у којем напада одлуку српске Владе да прихвати Анексију као легитимни акт којим нису повређени интереси српског народа, Туцовић и коначно кривицу за настало стање сваљује на српску политичку елиту која је на овај начин само показала своју неспремност да се бори за национални интерес.

    Србија је, сматра Туцовић, издана и продана од својих политичара и војске која, уместо да  се спремала у одбрану Босне и Херцеговине, годинама троши своју снагу на сузбијање штрајкова и „гушење радничког питања“. Отуда вођ српских социјалиста из прве половине двадесетог века истиче да патриотизам српске круне није патриотизам народни него патриотизам једне класе, политичке касте која настоји да државна кретања, колико год је то могуће, прилагоди сопственим потребама.

    Уместо борбе за национални идеал, истиче Туцовић, званична Србија настоји да издају своје земље замени придобијањем неке друге, ако јој то, евентуално, велике силе и понуде.

    „Тридесет година званична Србија нариче над окупираном Босном, деценијама се на монархијским банкетима и бирократским пијанкама стежу и уздижу песнице против Швабе, сваког дана се зарицало на крсташки ослободилачки рат подјармљених земаља преко Дрине. Данас се тражи то стање против кога се тирдесет година грмело! Наивни патриоти су запрепашћени. Они то срамно капитулирање тумаче личним кукавичлуком неколицине министара. Ми га ипак објашњавамо интересом владајућих који ствара нарочиту психологију, сасвим друкшу од наше.“[5]

    Сходно оваквој политици, Туцовић сматра да је сада више него икада време да српски народ у Босни и Херцеговини узме ствар у своје руке. Он једноставно одриче могућност успешног војног похода преко Дрине и сматра да српска држава треба да ради на културном и екномском јачању свог народа, те да га потпомаже ако се подигне на устанак против стања у којем се нашао.

    У тексту „Рат против Србије“, Димитрије ће још једном бранити став да Босна и Херцеговина припадају српском наорду, напомињући да је београдска врхушка показала да није способна ни за шта друго осим да „диже буку“. Анексијом Босне и Херцегоовине, српско је национално биће поново пробуђено, а велике силе покренуле су акцију која се без тешких сукоба неће разрешити.

    Србија и Арбанија

    У времену које је преоптерећено националним ломовима и издајствима, у добу у којем Косово као и пре толико деценија окупира српско национално биће, у данима када је одмор од борби војничких, кулутрних и политичких само пуста жеља, Туцовићев текст „Србија и Арбанија“  објављен 2. фебруара 1914. године, све више заокупља пажњу српске јавности. Са једне стране, овај рад експлоатишу еврофанатици који у Туцовићевим редовима налазе најпластичнији опис српске окупационе политике на Косову и према Албанцима у целости, док са друге, пратећи у стопу ове прве, то чине и српски националисти, не доводећи при томе у сумњу ставове истих оних које због њихових идеја нападају подједнако жестоко, физички и књишки.

    Међутим, истина је само једна. Нити Туцовић у овом спису говори о некаквој окупацији Косова, нити износи идеју о потреби предавања јужне српске покрајине Арбанасима, нити је, у крајњем и једном речју помиње. Туцовићева „Арбанија“ није косовска, него скадарска и драчка, а потреба напуштања „окупираног подручја“ не односи се на Косово него на Северну Албанију.

    Са друге стране, када говори о демографским подацима које у свом раду користи искључиво да би читаоцима дочарао околности које су диктирале услове борбе у Старој Србији и Македонији, Туцовић не измишља и не шминка ствари, него се позива на великог српског стручњака, етнографа, географа и балканолога, Јована Цвијића, којег и најрадикалнији српски националистички кругови избегавају назвати „издајником“.

    Овај, изузетно значајан Туцовићев текст, заправо је сумирање утисака из два балканска рата у којима је вођ српске социјалне демократије учествовао као добровољац. Као такав он представља Туцовићеву завршну реч на тему српско – албанских односа, чији смисао не лежи у чину издаје (јер за то је, пре свега, потребна свест и воља да се такав акт оствари), него у потреби да се на било који начин новонастала Албанија отргне од утицаја Беча и Рима и усмери ка Београду.

    Напокон, Туцовић је био у праву и 1912. и 1914. године када је истицао да српска „албанска политика“, (која подразумева настојање да се преко Скадра и Драча изађе на Јадран), сходно чињеници да су за овај део јадранске обале заинтересовани и Беч и Рим не може српској страни дати ништа осим крвавих и мртвих војничких и цивилних глава.[6]

    Смирена и прецизна анализа овог Туцовићевог рада уједно ће показати и да вођ српске социјалне демократије није био „одушевљен“ Албанцима, како то воле да говоре они који Димитријево име без икаквих скрупула троше у дневнополитичке сврхе.

    Пре свега, следећи идеје великог Цвијића, Туцовић одриче свако право Албанцима да се сматрају нацијом. Он на сваком месту говори о „арбанашким племенима“, а како то одлично истиче професор доктор Драган Симеуновић термине „албанска нација“ и „српски империјализам“ први је пут Туцовићу у уста ставио „са најбољом намером“ Милован Ђилас почетком осамдесетих година двадесетог века.

    captain_dimitrije_tucovic-670x447

    Српско – албански спор, сматра Туцовић није продукт ни српске ни албанске воље него читавог низа околности за које највећи део одговорности сноси продор Турака на Балкан. У том смислу, он истиче да је турски терор подједнако на сеобе терао Србе који су у великим таласима допирали до Јужне Угарске и бечке Крајине, као и Албанце који су се ширили ка Македонији, Црној Гори и деловима Косова.

    За Туцовића, став да су Албанци вешто искористили турску окупацију за своје напредовање ка оним подручјима која им етнички не припадају, раван је неразумевању реалних дешавања оновременог Балкана. Јер, истиче он, не треба занемарити чињеницу да су исти ти Албанци прошли кроз суров процес исламизације који је овој некада хришћанској нацији потпуно променио идентитет.

    Сходно свему овоме, писац „Србије и Арбаније“ сматра да Срби и српска држава немају ни право ни потребу да се свете Албанцима. Борити се за слободу и јединство српског народа треба, али не и по цену истребљења и асимилације једног народа, у овом случају албанског.

    Границу дозвољеног, према Туцовићу, српска војска није прешла улазом на Косово које је у крајњем саставни део Старе Србије или Македоније, у којој свакако живи српско и бугарско становништво, него опкољавањем Скадра. Па ипак, не треба гајити било какве заблуде да је Туцовић ослободилачке ратове балканских народа сматрао изразом било каквог империјализма. Наиме, право Срба, Грка и Бугара да се ослободе турског ига је и морлано и политички оправдано, а једина грабежљивост заправо јесте грабежљивост балканских дворова која није само усмерена ка Албанцима него према бившим турским областима у целости. Тај, како га је Цвијић називао, балкански „субимперијализам“ био је узрочник Другог балканског рата, па преко тога и крвавих деоба које су наступиле у Првом и касније Другом светском рату.

    Упоређујући ситуацију са почетка Првог балканског рата са сируацијом насталом крајем 1913. године, Туцовић истиче да је управо дворска грабежљивост уништила све оно за шта су балкански народи проливали своју крв. „А данас? Турска пусти своје трупе да се Енвер – бејом на челуодмаршују до Чаталџе, до изгубљенога Једрена и да без капи крви врате највећи и најбољи део својих тракијских области. Прошлогодишњи разметљиви победилац Бугарска, прима у Цариграду свако решење које јој се од побеђене Турске предлаже: Грчка страши од турске освете, а Србија и Црна Гора једва показују толико снаге да отерају са своје територије инвазију арнаутских племена…

    … То су прве последице старе политике међусобнога рвања око првенства, политике која је дала најкрвавију драму за коју историја зна и која је запечаћена у Букурешту То су резултати километарске политике балканских династија и влада.“[7]

    Право Албанаца на имање сопствене државе Димитрије брани исто онако као што брани право српског народа у Босни и Херцеговини. Албанци су, баш као и Срби, довољно свесни и цивилизовани да могу да почну да обликују своју државу и баш као што Србима не треба бечко туторство, тако исто ни Албанцима не треба српско или било чије друго. Ако Србија не прихвати албанску државу као реалност и не крене да са њом сарађује, иста ће све више упадати у интересну сферу Рима и Беча, што ће балканску кризу додатно закомпликовати.

    Да у Туцовићевом резоновању српско – албанских односа нема ни говора о издаји, можда најбоље показује његов став да српски двор уместо што своје војнике шаље на Скадар и Драч, треба да тражи јединство са Црном Гором, да хита према Солуну[8] и Далмацији, јер то јесу природне српске (не југословенске) обале на које српски народ има свако право.

    Укратко речено, српски препад на албански простор, у ситуацији када се заоштравају сукоби са Бугарима и када се српска земља Црна Гора оставља и даље као аутономна област (место да се удружи у једниствени простор чиме се аутоматски добија и излаз на море) за Туцовића је највећи проблем Балкана и идеална манифестација онога што је још 1908. године називао „патриотизмом власника“. Управо тај и такав „патриотизам“ оставља балканске народе национално разједињене и недовршене, а сам Балкан разједињен. Политика Србије према Албанији само је корак даље у растакању балканске солидарности која је и данас главни императив сваке здраворазумске политике Полуострва.

    Прво српска кошуља

    Као што се из горе наведеног може закључити, Димитрије Туцовић никако не може бити сматран „издајником“ српског националног интереса. Своју интерпретацију националне идеје, како то одлично запажа Драго Ручнов у свом раду посвећеном националном питању у идејном корпусу Димитрија Туцовића, вођ српских социјалних демократа настојао је да инкорпорира у социјалистички интернационализам свога времена. Па ипак, за разлику од касније насталих комуниста, Туцовић није интерес сопствене нације подређивао интересима интернационалне заједнице и према томе он прави широки раскорак у односу на ортодоксне марксисте који су дословно прихватали тезу о томе да „радничка класа нема отаџбину“.

    Туцовићев интернационализам је подређен српском национализму и његово схвтање балканске и југословенске солидарности ближе је Његошевом него Брозовом или пак, од многих наших националиста толико цењеном Љотићевом. Јер Туцовић ни по коју цену не жели да препусти српски народ и његов геополитички простор било каквој наднационалној заједници. За њега пре свега треба заокружити националну државу српску па тек онда размишљати о наднационалним балканским и југословенским заједницама. У том погледу, Туцовић се може сматрати истниским наследником Светозара Марковића и на један чудан начин претходником Јаше Томића који је као своју главну максиму изнео став: „Прво српска кошуља, па онда југословенски капут“.

    У погледу односа са Албанцима, Туцовић ни у ком случају не заступа потребу било каквог националног издајства или предавања српске земље овом, у Димитријево време, младом народу. Уместо тога, он заговара потребу српског прихватања Албанаије и успостављања тешње сардње са њом како би се са Балкана уклонио погубан утицај Италије и Аустрије.

    На крају, још једном треба истаћи да се Туцовић ни у ком случају не уклапа у извештачене пројекције оних који у њему гледају „борца против великосрпских окупаторских тенденција“. У крајњем, овде се ради о човеку који је чврсто брано став да су Србија, Стара Србија, Македонија са Солуном, Црна Гора, Босна и Херцеговина и добар део савремене Хрватске и јужне Угарске српски етнички простор на којег српска држава, сходно праву народности као ултимативном социјалистичком принципу, има пуно право.

    Овде се ради о човеку који је сматрао да су Срби народ верски подељен на православне, католике и мухамеданце, ради се о човеку који је из све снаге негирао постојање „македонске“, „муслиманске“ и „црногорске“ нације. У крајњем, овде се ради о човеку који је као добровољац свој живот уградио у слободу српске државе током Колубарске битке. Све то скупа чини га драстично различитим од оних који би га хтели присвојити за своје неопросветитељске циљеве.

    Туцовићев једни „грех“ је у томе што је бранио право на постојање албанске државе. Но, истини на вољу, неморално би било оспоравати једном народу право на свој живот, нарочито ако то чини припдник народа који ни после стотину година тешке и пожртвоване борбе није дочекао своје сунце.

    [1]Драган Симеуновић, „Нововековне политичке идеје у Срба“, књига прва, Београд 2000. Година, страна 425 – 427

    [2]Димитрије Туцовић, Сабрана дела, Књига друга, Рад – Београд, 1975. Стр. 169

    [3]Димитрије Туцовић, Сабрана дела, Књига друга, Рад – Београд, 1975. Стр. 260

    [4]Димитрије Туцовић, Сабрана дела, Књига друга, Рад – Београд, 1975. Стр. 261

    [5]Димитрије Туцовић, Сабрана дела, Књига друга, Рад – Београд, 1975. Стр. 273

    [6]Сву илузорност српских нада да ће велике силе препустити Србији Северну Албанију, те трагику српско – албанског сукоба Туцовић је предочио и у тексту „Рад с Арбанасима“, објављеном у „Радничким новинама“ 13. марта 1913. године. У овом раду, он истиче да су већ почетком 1903. године Аустрија и Италија започеле међусобне договоре око поделе интереса на балканском приморју, који су укључивали и поделу Албаније.

    У даљем образлагању српско – албанског спора, Туцовић истиче и посету албанске делегације Србији 1904. године која се опирала интересима двеју поменутих западних сила, делегације која је била спремна да српском двору понуди албанску круну. „Колико су озбиљно и искрено они били расположени за заједницу са Србијом, утврђује тај факт: да су делегати тражили да им се намени један српски принц за државног поглавицу. Они су му били донели два пара скупоценог и живописног одела арбанашког и оружје арбанашко. Са тим оделом и оружјем и под белим арбанашким кечетом, одређени се принц фотографисао и делегација је са тим фотографијама отишла носећи уверење да је са Србијом заједница постигнута….

    …Најзад, кад су у лето прошле године Арбанаси отпочели дизати устанке за своју аутономију, опет су се обратили Србији за заједнички рад. Ено живих првака њихових који чак нису хтели избегнути онда кад је у њихове крајеве српска војска као завојевачка улазила, који ће потврдити: да је између њих и г. Пашића утврђен уговор да Србија помогне Арбанији да дође до своје самосталности, а Арбанија за тим да поможе Србију за њену одбрану од напада северног суседа.

    Ради тога је Арбанасима раздато у Прокупљу и Куршумлији 60.000 пушака, с потребном муницијом.

    Али, када је Турској објављен рат, онда су Арбанаси третирани као непријатељи.“ (Димитрије Туцовић, Саврана дела, књига седма, Рад – Београд 1980. година, стр. 75.)

    [7] Димитрије Туцовић, Саврана дела, књига седма, Рад – Београд 1980. година, стр. 150 – 151

    На овом месту треба истаћи да под термином „балканска километарска политика“ Туцовић подразумева потребу балканских дворова да по сваку цену повећају обим својих држава, не рачунајући при томе на потребу народне солидарности и јединства. Иако ослобођен од Турака, Балкан је после Првог балканског рата, истиче Туцовић, био исто толико слаб колико и пре протеривања Османлија на Босфор.

    [8]Туцовић је истицао да је највећи грех српско  бугарског сукоба од 1913. и то што је Солун са околином, без икаквог права припао у потпуности Грцима.

    Написао: Стево М. Лапчевић

    socijalisticki.wordpress.com

    ПОСТАВИ ОДГОВОР

    *