Династија Романов – цареви на три континента

1

На дан 12. августа 1905. године, звонила су звона по руским градовима, грували су топови, радосна вест се ширила целом царском Русијом: рођен је престолонаследник. Након четири кћери, цар Никола II Александрович Романов и  његова супруга Александра, најзад су добили дуго oчекиваног сина, Алексеја. Али само неколико месеци касније, сретни родитељи су схватили сурову истину: дечак је боловао од хемофилије, наследне и неизлечиве болести крви, која је била позната у породици његове мајке. Од тог доба, цео живот царске породице био је посвећен борби за здравље царевића. Његова мајка, сестре,  послуга, лекари, непрекидно су бдели над дечаком који је био у опасности да и приликом најмање повреде у игри искрвари. У почетку „Ане Карењине“ Толстој је написао: „Све сретне породице међусобно су сличне. Свака несрећна породица је несретна на свој начин„. Несрећа се увукла у цареву породицу и пратиће је све до трагичног краја, у лето године 1918…

Успон Романових

Цар Николај II  je био осамнести владар Русије од 1613. године – године када је на руски трон сео први цар из породице Романов. Романови потичу из бојарске (племићке) породице, чији се први познати предак звао Андреј „Кобила“ и живео на двору московског владара у 14. веку. Његови потомци су се звали Захарини-Јурјеви, а касније Романови.

Звезда над родом Романових је јаче заблистала онога дана 1547. године када се руски цар Иван IV Грозни (на слици лево) оженио Анастасијом Романовом. Анастасија је умрла млада, а Иван, луд од бола, сумњајући да су му обожавану жену отровали, почиње владавину терора и освете која му је донела надимак „Грозни“. Након изумирања владарског рода Рјуриковича, велику Руску државу захвата период нереда и нестабилности („смутно време„), које је окончано тек када је рођак бивше царице Анастасије, седамнестогодишњи Михаил Фјодорович Романов, син тадашњег московског патријарха Филарета, изабран за цара.

Михаил и његов син и наследник цар Алексеј, стабилизовали су и учврстили Руску државу, али то су ипак биле осредње личности. И ко зна колико би још Русија остала заостала, нестабилна, полудивља земља, оптерећена наслеђем дуготрајне монголске власти, на далеким границама Европе, да се није појавио владар ванредне енергије и способности, један од највећих владара, не само руске, него и целокупне светске историје – Петар Велики.

Живот Петра Великог

Петар Алексејевич (на слици десно) је постао цар са десет година, 1682. г. као сувладар старијег, умно ограниченог полубрата – Ивана V. Тада је Русијом стварно владала њихова сестра Софија. Напунивши седамнест година, Петар је успео да преузме власт и пошаље сестру у манастир. Од тада почиње једна од најбржих и најсвеобухватнијих реформи у историји, која је заосталу Руску царевину претворила у модерну државу, способну да буде велика сила Европе и Азије. Нема области руског друштвеног и државног живота коју нису дотакле Петрове реформе: од промене војске, изградње морнарице, новог календара и правописа, реорганизације цркве, унапређења пољопривреде, економије, пореза, државне управе, па до промена у одећи, јелу, понашању двора и бојара и третману жена (које су до тада, по старом византијском обичају живеле у посебним просторијама и углавном се нису појављивале у јавности). Себе је прогласио за „императора све Русије“, уз дотадашњу титулу „цара“.

Цар Петар је уводио европске обичаје и сурово се обрачунавао са старим навикама.Наредио је да сви бојари (племићи) морају да обрију браде, а оне који то не би прихватили, силом је бријао. Био је оштар, често суров и немилосрдан према онима који су му се опирали или покушавали завере. Тако је погубио и властитог сина и наследника – царевића Алексеја. Није водио много рачуна о наслеђеним титулама и положајима. Унапређивао је и промовисао способне сараднике, ма ког порекла они били.

Петар је и физички био огроман – права сила од човека. Преко два метра висок и веома крупан, имао је наизмерну енергију. Његове пијанке, које би без престанка трајале више дана и ноћи, биле су легендарне. Уз себе је увек носио дебелу царску палицу која би му често послужила као батина за кажњавање, при

чему ни племићи, ни министри нису бивали поштеђени. Волео је физички рад. Својим рукама је градио бродове, копао, израђивао топове. Путовао је „инкогнито“ на Запад, у Холандију, Немачку, Енглеску где се на лицу места, по лукама и бродоградилиштима, војним касарнама и радионицама, упознавао са последњим решењима европске технологије и организације. У настојању да модернизује Русију, доводио је много образованих странаца. У Москви је настао прави мали град пун Немаца, Холанђана, Шкота, од којих су многи засновали породице и заувек остали у Русији.

И многи српски досељеници су напредовали у Петровој служби. Херцеговачки племић, Сава Владисављевић (на слици лево), постао је царски дипломата и гроф. О његовом животу је писао Јован Дучић. Гроф Сава је цару Петру поклонио малог роба афричког порекла. Потомак овог дечака је био и највећи руски песник – Александар Пушкин, који је о тој згоди написао причу „Арапин Петра Великог„. Један други Србин, по имену Захарије Орфелин, је у доба царице Катарине Велике написао прву руску историју живота и владавине Петра Великог.

Сачуване су многобројне анегдоте о Петровом неусиљеном, па и необичном понашању. Када су посланици енглеског краља дошли у једну холандску луку да пренесу поруку свог владара, обавештени су да ће их Петар примити на врху највећег бродског јарбола. Иако су се плашили висине, енглески амбасадори су на крају били присиљени да се некако успужу уз јарбол, до корпе у којој се налазио цар. Између многих хобија, Петар је волео да се бави и зубарском праксом. Прегледао би зубе својим бојарима и одмах чупао сваки покварен зуб, од којих је затим правио личну колекцију. Петар је водио бројне ратове, настојећи да затвореној, континенталлној Русији, отвори приступ мору. На југу, борио се да од Турака одузме Азов. На северу, ратовао је против тада моћне Шведске и на Балтику, усред мочвара и леда, изградио, уз огромне напоре и људске жртве, нову руску престоницу Петроград – „прозор у Европу“, „Венецију севера“.

Немица – велика руска царица

Петар Велики је умро 1725. године, у педесет и трећој години живота, исцрпљен од неумереног живота и надчовечанских напора да своју земљу промени. Након његове смрти, наступио је период несигурности. Цар није одредио наследника, тако да су се у неколико деценија смењивали цареви и царице које су на престо доводили високи дворани или војна гарда. Тако су постали владари: Петрова удовица – некадашња пољска служавка (царица Катарина I), затим његов унук (цар Петар II), па потомство његова брата Ивана V (царица Ана, Иван VI), а затим Петрова кћерка, царица Јелисавета Петровна (владала 1741-1761), која је дуже владала.

Али Петрово дело није могло бити угрожено. Русија се даље развијала и ширила – посебно у време царице Катарине II Велике (на слици десно). Занимљиво је да други владар Русије са придевом „Велика“ – не само да није припадала породици Романов,  него није ни била Рускиња. Како се уопште десило да једна немачка принцеза, из мале владарске породице Анхалт-Церпст завлада целом Русијом? Катарина Алексејевна, рођена као Софија од Анхалт-Церпста, дошла је у Русију као невеста руског наследника – будућег цара Петра III. Као и свака страна принцеза удата за руског принца, Катарина је настојала, не само да прихвати православље и научи језик, него да постане већа Рускиња и од самих Руса. Интелигентној, окретној принцези, ово је успело преко сваког очекивања. Представљала је прави контраст у односу на свог неспретног мужа. Иако по мајци Ани, унук Петра Великог, војвода Карл Петер Улрих од Холштајн-Готорпа, Немац који је преузео православље и узео име Петар Фјодорович Романов, није имао нити једну особину свог чувеног имењака. Петар III је био креатура од човека – уображен, приглуп и несимпатичан – до те мере, да је једино чињеница да царица Јелисавета није имала других блиских рођака, могла да оправда њен избор да овакву особу одреди за наследника.

Овде треба да нагласимо да историју руске „породице Романов“ у ствари чине формално две различите династије. Прави Романови су Русијом владали од 1613. године па до 1762. године када је умрла кћерка Петра Великог – царица Јелисавета. Од тада, па до краја Царевине, Русијом влада династија чији је пуни назив „Холштајн-Готорп-Романов„. Војводе од Холштајн-Готорпа, преци по мушкој линији цара Петра III и његових наследника, владали су провинцијом око које су се вековима спориле Данска и Немачка. Они су припадали млађој грани  куће Олденбург, која је владала Данском од 1448. године. Oва породица је у појединим периодима, поред царске Русије и Данске, владала и Шведском, Норвешком и Грчком. Како то, можемо се запитати, да су руски Романови имали тако мало потомака и поред великог броја деце коју су поједини цареви оставили? На пример, цар Алексеј Михаилович је имао укупно петнесторо, а Петар Велики једанестеро  деце. Међутим, у то време је смртност деце била велика. Осим тога, постојао је обичај, у XVI-XVII веку у царској породици да се женска деца – царевне – шаљу у манастир, чиме се, вероватно, избегавало појављивање нежељених претендената на престо.

Након неколико месеци власти, Петар III је убијен 1762. године. Уместо њега, за владара Русије је изабрана његова шармантна и бистра супруга. Под управом Катарине II и њених бројних сарадника и љубавника, Русија постаје једна од најмоћнијих европских земаља. Држава се развија културно и економски и шири на рачун својих суседа: Пољска је подељена, Турска два пута побеђена. Русија осваја Крим од Татара и добија луке на Црном мору. Катарина сања о освајању Цариграда. Интелигентна Катарина се дописивала са највећим напредним умовима тога доба – од Волтера до француских „енциклопедиста“, иако је у својој земљи избегавала да уведе превише либералних новина. Радије је владала на апсолутистички начин Петра Великог, што је остала карактеристика Руске царевине, готово све до њене пропасти.

У доба царица Јелисавете и Катарине бројни Срби су емигрирали из Аустрије и населели руске равнице. Много од њих су постали руски војници и официри. Једна област Русије је тада названа „Нова Србија“. Један од Катарининих „миљеника“ (тј. љубавника)  – Симеон Зорић – био је српског порекла. Запамћен је као оснивач прве руске  (војне) кадетске школе.

Династија Холштајн-Готорп-Романов

Катарину Велику је 1796. године наследио њен и Петров једини син – цар Павле I (на слици десно). Велики број Катарининих савременика је сумњао да је Павле уопште син цара Петра III. Ипак, он је доста личио на Петра, посебно када се ради о неурачунљивом понашању, које је довело до још једне војне побуне и до царевог убиства 1801. године. На престо је дошао Павлов син Александар I, у чије доба 1812. г. је Русија водила рат епских размера са Наполеоновом армијом, описан у „Рату и миру„. Током XIX века, руска царска породица „Холштајн-Готорп-Романов“ постаје све бројнија. Цар Павле I је за за собом оставио четири одрасла сина, од којих су неки имали знатно потомство, а двојица владали Русијом (Александар I и Никола I). У следећој генерацији, четири синa цара Николе I (цар Александар II и велики кнежеви Константин, Николај и Михаил) су оставили потомство које постоји све до наших дана. Потомство Александра II је владало Русијом до 1917. године, у лику његовог сина, цара Александра III и унука Николе II.  Иако су власт и наслеђе у породици постали стабилнији, руски цареви XIX века нису успели да у довољној мери измене и унапреде руско друштво и привреду. То је на крају довело до Октобарске револуције у току I светског рата и до пада Царевине.

У почетку, сви чланови царске породице су носили назив „велики кнез„, или „велика кнегиња„, уз титулу „царско величанство“. Крајем XIX века, број „великих кнежева“ је прешао двадесет, па је цар Александар III решио да титулу ограничи само на царске синове и унуке (по мушкој линији) или царске кћери. За остале потомке Романова, резервисана је титула „кнез од Русије„. Међутим, број легитимних чланова царске породице се крајем XIX и почетком XX века ипак почео смањивати. Наиме, правилником о династији,  које је увео још цар Павле I, било је предвиђено да се члан царске породице може венчати, уз царево одобрење, само са особом „једнаког ранга“. Такав брак би се сматрао за „династијски“. У супротном, склапан је само „морганатски брак“. Потомци из тих морганатских бракова нису сматрани пуноправним члановима породице Романов, нити су били могући наследници руског престола. Они су као ближи царски рођаци добијали другачије презиме: „Романовски“- уз додатак презимена мајке.

Крај Романових

Последњи руски цар, Никола (руски Николај) II је био човек кога је властити отац – прерано преминули Александар III – сматрао исувише „меким“ за владара. Био је то нежан и затворен, помало уображен  човек, врло везан за помало хистеричну и ка мистици окренуту супругу, човек који није био дорастао да управља једном огромном  државом у драматичним моментима Првог светског рата и Револуције. Ништа у њему није било од некадашње силине и строгости Петра Великог. Углед царске породице је био посебно нарушен појавом Распућина, брадатог, неуредног „мужика“ и загонетног исцелитеља, који је успео да придобије царичино поверење, јер је повремено могао да утиче на попуштање болести и болова царевића Алексеја. Међутим, чудновати исцелитељ Распућин се, понашао толико скандалозно и на тако бескрупулозан начин злоупотребљавао свој утицај на двору, да су неки цареви рођаци на крају организовали његово убиство,  како би спасили углед монархије. Након избијања Октобарске револуције 1917. године, Никола II се одрекао престола и заједно са својом породицом – супругом и петоро деце – био стављен у притвор. После годину дана кућног притвора и сељакања по разним крајевима Русије, цела царска породица, заједно са четворо верних пратилаца, било је на мучки начин погубљена од стране бољшевичке власти у Јекатеринбургу, граду на Уралу. Остаци царске породице су били скривени у окно једног напуштеног рудника, где су остали осам деценија – све до 1991. године. Тада су нове власти демократске Русије, цару Николи и његовој породици организовале свечану, државну сахрану. Истовремно, Руска православна црква је целу царску породицу прогласила за мученике и свете.

У току Револуције убијено је доста чланова породице Романових – чак њих седамнест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци. Ипак, већина осталих Романових је успела да напусти Русију. Занимљиво је да се неколико година након убиства царске породице, појавила прича да се једна од царевих кћери, велика кнегиња Анастасија, успела спасти и побећи из Русије. Током XX века неколико жена се проглашавало за цареву кћи Анастасију, о чему је направљен и холивудски цртани филм.

Најближи преживели царев брат од стрица – велики кнез Кирил Владимирович, прогласио се у избеглишту 1918. године за шефа породице Романов и „цара“. Након његове смрти, 1938. године, „титулу“ претендента на престо је преузео његов син Владимир, а затим Владимирова кћи – велика кнегиња Марија Владимировна Романова, рођена 1953. године. Међутим, њене „претензије“ на престо Романова, оспорава „Удружење припадника царске породице Романов“, које има око шесдесетак мушких чланова, од којих неколицина сматра да има већа права на Руски престо него једна жена.

Као да су заборавили примере њиховог великог претка – царице Катарине II.

Везе царске породице Романов и династија Карађорђевић и Петровић-Његош

Три принцезе из наших династија су биле удате у фамилију Романових.

Кћи српског краља Петра I Карађорђевића Јелена (рођена 1884), удала се 1911. године за кнеза Ивана Константиновича Романова, праунука цара Николе I. У браку, за који се каже да је склопљен из љубави, рођено је двоје деце – Всеволод и Катарина. Кнез Иван је страдао од бољшевика 1918. године, док је кнегиња Јелена (на слици десно) умрла у Ници, 1962. године. Всеволод је умро не оставивши потомаке. Кћи Катарина, удала се за талијанског маркиза Фараче ди Вилафореста, са којим је имала две кћери и сина, од којих и седморо унучади.

Црногорски краљ Никола I Петровић-Његош удао је две своје кћери за велике кнежеве Романов. Две сестре из Црне Горе, Милица и Анастасја, удале су се за унуке цара Николе I. Сестре су посебно запамћене у историји царске породице по чињеници да су баш оне фаталног Распућина упознале са царем и царицом, чиме су нехотице утицале на касније драмтичне и трагичне догађаје. Старија, Милица је рођена 1866. године на Цетињу, а умрла 1951. г. Са великим кнезом, Петром Николајевичем за ког се удала 1889. је имала троје деце, сина Романа и кћери Марину и Надежду. Романов син Николај, кнез „Романовски-Шереметјев“, рођен 1922. године, шеф je „Удружења чланова породице Романов“ и теоретски један од потенцијалних претендената на царски престо. Међутим, он нема мушких потомака. Анастасија Петровић Његош је рођена 1868. г. и умрла 1935. Анастасјин други муж, велики кнез Николај Николајевич, био је врховни командант руске војске у Првом светском рату.

У обрнутом смеру, поједини чланови породице Романов су преци чланова династије Карађорђевић. Последњи југословенски краљ, Петар II је преко мајке, Марије од Хоенцолерна, у четвртом колену потомак руског цара Александра II Николајевича Романова. Према томе, краљ Петар Карађорђевић је и потомак Петра Великог у деветом колену.

ПРИЛОЗИ: 

 

Прилог 2

Пуна титула Руског цара:

„Император и аутократ све Русије, цар Москве, Кијева, Владимира, Новгорода, Казана, Астрахана, Пољске, Сибира, Херзона и Грузије, Господар Пскова, Велики кнез Смоленска, Литваније, Волињије, Подолије и Финске, Кнез Естоније, Ливоније, Курландије и Семигалије, Самогитие, Бјелостока, Карелије, Твера, Јонгорије, Перма, Влацка, Болгарије и других земаља, Господар и Велики кнез Нижњег Новгорода, Черњигова, Рјазања, Полоцка, Ростова, Јарослава, Белозера, Удорие, Обдорије, Кондие, Витебска, Мстислава и целе Северне Области, Господар и Суверен земаља Иверије, Карталиније, Кабардиније, и провинција Јерменије, Господар Киркасијана и Планинских кнежевина, Господар Туркестана, Наследник Норвешке, Војвода Шлезвига, Холштајна, Стормарна, Дитмархена, и Олденбурга. Врховни бранилац и заштитник догме Руске Православне цркве.“

Прилог 3

Руски цареви из династије Романов

(уз лично име, Руси обавезно додају и име оца)

 

  • 1613-1645   – Михаил I Фјодорович
  • 1645-1676  – Алексеј I Мхаилович
  • 1676-1682   – Фјодор III Алексејевич
  • 1682-1696   – Иван V Алексејевич
  • 1682-1725   – Петар I (Пјотр) Алексејевич Велики
  • 1725 – 1727  – Катарина I Алексејевна
  • 1727-1730    – Патар II Алексејевич
  • 1730- 1740   – Ана Ивановна
  • 1740-1741    – Иван VI Антонович
  • 1741-1762    – Јелисавета (Елизабета) Петровна

 

(линија Шлезвиг-Холштајн-Готорп-Романов):

 

  • 1762              – Петар III Фјодорович
  • 1762-1796                – Катарина II (Јекатарина) Алексејевна Велика
  • 1796-1801     – Павле I (Павел) Петрович
  • 1801-1825     – Александар I Павлович
  • 1825-1855                 – Никола I (Николај) Павлович
  • 1855-1881      – Александар II Николајевич
  • 1881-1894                  – Александар III Александрович
  • 1894-1917       – Никола II Александрович

Прилог 4

Романови и бољшевичка Револуција

У моменту када је цар Николај Романов абдицирао, 1917. године, било је живо укупно 53 члана породице Романов. Један је умро природном смрћу 1918. док је њих 17 погубљено без суђења од стране бољшевика 1918-1919. г. Уз њих још два кнеза, пореклом из морганатских бракова Романова, такође су убијени.

Осталих 35 чланова породице је успело да се спасе одласком из Русије.

Списак погубљених Романова

(сви на списку, осим вел. војводе Николаја Михаиловича су 1981. године проглашени за свете од стране Руске православне цркве у избеглиштву)

1. цар Никола Романов

2. царица Александра Фјодоровна

 

царева деца:

3. царевић Алексеј

4. вел. војвоткиња Олга

5. вел. војвоткиња Татјана

6. вел. војвоткиња Марија

7. вел. војвоткиња Анастасија

8. вел. војвода Михаил Александрович, царев брат

9. вел. војвоткиња Јелисавета Фјодоровна, царичина сестра

 

цареви рођаци:

10. вел. војвода Сергеј Михаилович

11. кнез Иван Константинович (зет краља Петра Карађорђевића)

12. кнез Игор Константинович

13. кнез Константин Константинович

14. вел. војвода Павел Александрович, царев стриц

15. вел. војвода Дмитриј Константинович

16. вел. војвода Николај Михаилович

17. вел. војвода Георије Михаилович

 

Романови из морганатских бракова

18. кнез Владимир Павлович Палеј

19. кнез Артемије Николајевич

Прилог 5

Родословна веза између цара Петра Великог Романова

и југословенског краља Петра II Карађорђевића (9 генерација)

Петар Велики

(у. 1725)

цар Русије 1682-1725

              l

Ана Петровна

велика кнегиња

уд. Карл Фридрих од Холштајн-Готорпа

              l

Петар III

цар Русије 1762

ож. Катарина II Великa

царица Русије

1762-1796

              l

Павле I

цар Русије 1796-1801

              l

Николај I

цар Русије 1825-1855

              l

Александар II

цар Русије 1855-1881

              l

Mарија Александровна

ум. 1920

уд. Алфред,

војвода од Единбурга

              l

Марија, ум. 1938

уд. Фердинанд I

краљ Румуније

              l

краљица Марија,

ум. 1961

уд. Александар Карађорђевић

краљ Југославије

              l

Петар II ум. 1970Карађорђевић

краљ Југославије 1934-1945

АУТОР: Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић

poreklo.rs

1 КОМЕНТАР

  1. КАТАРИНА II ВЕЛИКА

    Катарина II Велика била је једна од највећих владарки у историји Русије. Енергична, мудра и весела, истовремено тајанствена и рањива, за тридесет четири године колико је била царица, од Русије је направила моћну државу, али је била и велики аутократа, чији је приватни живот био испуњен љубавним аферама.

    Катарина је рођена као немачка принцеза Софија Августа Фредерика од Анхалт-Зербста у Шчећину 2. маја 1729. За царицу Русије крунисана је 1762. под именом Катарина II. Дошла је на престо у јулском преврату те године којим је свргнут њен муж цар Петар III, којег је неколико дана касније на своју руку убио Алексеј Орлов, један од завереника који су довели Катарину на власт. Катарина је владала Русијом од 1762. до своје смрти 1796. Њен положај и ауторитет на дворовима Европе био је огроман. Краљ Фридрих II Велики и цар Јосиф II били су, такорећи, њене послушне слуге, а Енглеска је тражила пријатељство са Русијом, јер је у њено време и њеном заслугом Русија била моћна држава. У спровођењу и унутрашње и спољне политике Русије била је под утицајем племства, али само до оне границе која је њој одговарала. Највећи утицај на њу имао је Потемкин – за време њене владавине сива еминенција Русије – а, такође, и племићи Григориј Орлов и Платон Зубов. Катарина је допустила племству да још више него до тада искоришћава сељаке-кметове и да козаке, који су дотле били слободни, потчињава и претвара у кметове. То је 1773. изазвало велики сељачко-козачки устанак под вођством донског козака Јемељана Пугачова. Катарина је на устанике послала царску војску која је 1774. у крви угушила устанак и заробила Пугачова. Пугачов је у кавезу доведен у Москву где му је суђено. Погубљен је у Москви 21. јануара 1775. тако што је најпре рашчеречен а затим му је мртвом одсечена глава. Кметство и аутократско ограничавање личних слобода изазвали су и протесте неких руских интелектуалаца, у првом реду Николаја Новикова и Александра Радишчева. Катарина је Новикова затворила, а Радишчева протерала у Сибир.

    Катарина спада у ред владара који су највише учинили на просветитељству народа. Била је под великим утицајем француских филозофа, пре свега Волтера, и општих идеја просвећености које су у то време захватиле Европу. Спровела је значајне реформе: отварала је школе, помагала науку, књижевност и уметност, реформисала је судство и администрацију, уредила финансије, укинула тортуру, а смртну казну заменила прогонством у Сибир. Катарина је била војсковођа-освајач. Водила је два успешна рата против Турске – од 1768. до 1774. и од 1787. до 1792. Освојила је многе делове Азије, а три пута је, заједно са Аустријом и Пруском, учествовала у деоби Пољске, која је била под руском доминацијом. За више од три деценије владавине Катарине Велике Русија је доживела препород и постала моћна држава са огромним ауторитетом у Европи. Имала је буран приватни живот. Са Потемкином је била у тајном браку, њен наследник Павле I био је незаконити син Катарине и дворјанина Сергеја Салтикова, а ванбрачног сина имала је и са Григоријем Орловим. Умрла је у Санкт Петербургу 17. новембра 1796.

    Чињеница да је била царица-љубавница не доводи у питање њено огромно дело и заслуге којима је заувек ушла у светску историју.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*