ДИПЛОМИРАШ И ЗАВРШИШ У КЛОЗЕТУ

Све више младих Новосађана заинтересовано је за обилазак света крузерима. Међутим, разлог за то није авантуристички дух, него један од начина да дођу до зараде која за домаће услове представља богатство.

0

Последњих година послови на прекоокеанским бродовима постали су веома популарни, јер за релативно кратко време доносе одличну зараду. Када се на зараду од 1.000 па до чак 2.000-3.000 евра месечно дода да у Србији владају хронични недостатак посла и сиромаштво, јасно је зашто су захтеви за радне дозволе све чешћи.

Агенције своје клијенте веома често врбују на друштвеним мрежама, а пропратни материјал јесу фотографије са насмејаним људима и луксузним бродовима. Међутим, мастер права Милорад Секулић, који је на крузерима провео 15 месеци, каже да су фотографије једно, а стварност нешто сасвим друго. Перцепција околине да је на крузерима „посао добар, а пара лака“ није тачна.

„Када сам крочио на брод имао сам шта да видим, заиста невероватни луксуз, али посао није ни приближно као што су говорили у агенцији. Рибање ве-це шоља ме није много изненадило, јер сам то негде и очекивао. Запрепастило ме је када сам одведен у просторију где сам морао да одвајам смеће. Тамо сам свашта видео, а то агенција није ни помињала. Запитао сам се докле сам стигао, дипломираш и завршиш у клозету, а нажалост, нисам био једини, прича овај Новосађанин.

Скуп пут до крузера – минимум 500 евра

Да би уопште дошли до брода, заинтересовани морају да прођу курсеве и да изваде папире, што углавном кошта око 500 евра. Такође, на првом послу се тешко добија виша позиција.

Поред новца, оно што привлачи многе јесте и обећано пропутовање целог света. Ипак, због смена и обавеза то баш и није тако. Када се стигне до копна најпре се чека излазак гостију, спремају собе или се приликом смена гостију ради такозвани „турн овер“, током којег се спрема цео крузер. Тада је веома тешко доћи до копна.

Директор једне агенције Ђорше Лештанин каже за 021 да се нуде разни послови, од којих су најтраженији кувари, али да млади прихватају било који посао.

„Млади су заинтересовани за било коју позицију јер само желе да оду и да зараде новац. Ми шаљемо на разне послове наше клијенте и то су углавном напорни послови, ради се сваки дан, тако да свако ко се одлучи на рад на броду мора бити свестан тога. Ми тестирамо њихову мотивисаност, јер је то најбитније, и управо због тога прво саопштавамо да је реч о тешком раду, али и добром новцу и пропутовању. Већином се враћају са позитивним искуствима, јер су свесни у шта се упуштају и због чега“, наводи Лештанин.

Међутим, када је реч о путовању, што је поред новца, за младе највећа мотивација, Секулић из сопственог искуства упозорава све они који буду путовали да то не значи дословно да ће видети цео свет, већ да им много тога зависи од смена које буду имали.

„Види се доста тога, али се доста тога и пропусти. Три пута сам био усидрен у Њујорку, а ниједном нисам посетио тај град. Једном се догодило да 39 дана не видим копно, тада постанеш и нервозан, неки људи почну да пију и навикну се на то. Имаш и свест о томе да си веома замењив и онда бираш да ли ћеш радити или ћеш све напустити. И поред свега, не сматрам да је то било лоша одлука, ипак сам нешто видео, стекао искуство и познанике, бројне референце за рад у области угоститељства и наравно, зарадио доста новца. Можда је битно да не прихватамо „ниске“ послове, јер на крузере често одлазе наши људи који имају искуство и знање и не би требало да буду чистачи или слично“, објашњава Секулић.

Његова препорука је да на брод не иду они који имају велику породицу, јер ће убрзо почети да им недостају. Како каже, у питању је војнички дрил, зна се када је доручак и ако неко закасни нико га не чека. Они који желе зараду морају да буду спремни на рад, смене понекад трају и до 15 сати.

Позив за крузер чека још много младих у Србији, а једна од њих је 21-годишња Мирјана Росић. Њени разлози за одлазак на прекоокеански брод су као и код већине – новац и путовање. Тренутно ради као конобарица у једном кафићу, а дневница јој је између 800 и 1.000 динара.

„Нисам пријављена или слично, овде радници практично немају права. Осим конобарисања дода се и чишћење самог локала, што није у опису посла. За то наравно нисте додатно плаћени. Овако ћу спојити лепо и корисно, видећу мало света и зарадити новац који овде не бих ни за годину дана успела да сачувам чак иако бих спојила све плате. Ако се то платом може назвати. Једино око чега ми није свеједно јесте породица, биће тешко да се навикнем, али мислим да је боље да ја одем и да знам да су сви они на окупу, закључује наша саговорница.

Секулић се највероватније више неће враћати на брод, али истиче да се на крају није покајао. Иако је било тешко, искуство му је користило.

Осим тога, како каже, боље је да годину дана напорно ради и заради доста новца, него да годину проведе на бироу или на неплаћеном послу ван своје струке.

(Радио 021/Зоран Стрика)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*