Ђаци пешаци: Мокри и озебли, а добри ђаци!

Репортер "Новости" у маленим школама у забитим селима на Рогозни, Голији и Пештеру. Малишани пешаче свакодневно десетак километара по киши, блату и снегу. Није лако деци али ни родитељима

0

У ШКОЛАМА по један, два или три ђака, деца пешаче по киши и снегу, понегде их родитељи носе на леђима… У Одојевићима школа у сеоској продавници, у Дујкама у изнајмљеној бараци….

Док многа деца широм Србије уче „уз климу, радијаторе и компјутере“ и једва чекају распуст, да са родитељима отпутују негде у топле крајеве или на скијање, ђаци пешаци из малених школа у забитим селима на Рогозни, Голији и Пештеру свакодневно препешаче, махом по киши, блату и снегу, десетине километара, смрзавају се, страхују од вукова и такође једва чекају распуст – да се код својих кућа, уз родитеље, бар мало одморе од мраза и пешачења и напуне батерије за још једно полугодиште у муци и неизвесности…

Реч је углавном о школама са једним, два, три и највише десетак ученика… Школске зграде су оронуле, склоне рушењу, хладне и сабласно изгледају… У Одојевићу, удаљеном од Новог Пазара 30 километара, школа се одавно срушила, па учитељица Данка Николић и њена два ђака, Николина и Невена Бараћ, наставу изводе у сеоској продавници…..

– Живимо у селу Змијинац, знатно удаљеном од школе… Да бисмо дочекали учитељицу Данку, која путује из Новог Пазара и свакодневно у једном правцу превали по 30 километара, морамо добро да поранимо… Николина је ученик другог разреда, Невена предшколац, још су мале и слабашне, бојим се и да их уз пут звери не нападну, па их обично пратим до школе… Кад више не могу да ходају, наизменично их носим на леђима – жали се Радиша Бараћ и додаје:

Целу школу у Одојевићима чине учитељица Данка и моје две ћерке… У мом Змијинцу живе само две породице, моја и породица мог брата Анта. Да се нисмо оженили Албанкама, не би било ни ове деце, нити школе у Одојевићу коју чине учитељица и моје две ћерке. Тешко је и претешко и не знам колико ћемо издржати… Не знам да ли је још некоме овако трновит и тежак пут до знања – пита се овај питоми горштак и наглашава да је остао на Рогозни, јер није имао где да оде и да ће се и даље свим снагама борити да своју децу изведе на прави пут.

* Радиша Бараћ са ћеркама Николином и Невеном на путу ка школи

У Рајетићу, центру Рогозне, школу чине учитељица Санела Субашић и њено троје ђака: Бојана Арсенијевић, Никола Бабић и Ђурђина Костић…

Школа деценијама није радила, јер није било деце… Пре десетак година поново је, на радост малобројних мештана, отворена… Почели смо са једним, а имали смо и по седам-осам ђака, а ове године само – три. Бојимо се да поново не останемо без ученика, јер, због беспућа и тешких услова за живот, људи одлазе са Рогозне, а ретко се ко враћа – жали се учитељица Санела која, кад нападају велики снегови, често километрима пешачи до школе или своје малишане испраћа до куће.

Слично је и у Грубетићу, „најнасељенијем“ делу Рогозне…Школа је релативно очувана и ђацима је топло, али брине што наставу похађа само четворо деце: Јована Стефановић, Сара Станишић, Матија Лаловић и Славица Перовић….

* Сеад Колашинац са учитељицом Елидом Ницевић

Долазе мокри и озебли, пешаче километрима, а ипак су добри ђаци. Није овде лако ни деци, ни њиховим родитељима…. Далеко смо од града, а пут је лош. Ипак, сви се надамо да ће се „држава окренути селу“, да ће бити бољих путева и да ће се и на Рогозни живети боље, биће тада и више ђака – наглашава оптимистички учитељица Бојана Пузовић.

Мада до школе у Балетићу подно Голије мора да пешачи по сат времане, ђак првак Сеад Колашинац је „у предности“ у односу на своје вршњаке у Београду, Крагујевцу или Новом Пазару… Он је једини ђак ове школе и све своје време, знање и умеће учитељица Елида Ницевић посвећује само њему.

Да није њега не би било ни школе… Ја сам му и учитељица и једини друг, често заједно, на часу физичког, играмо фудбал или рукомет… Надам се да ће идуће године бити више ђака и да ће Сеад имати са ким да се дружи – прича учитељица Елида.

Слично је и у Лечи, Витошу, Свиланову, Врановини, Шароњама и многим другим селима у целој југозападној Србији. Држава има разумевања и још одржава школе са по два-три ђака, чак и са једним, међутим, то није довољно. За пуне учионице потребно је много више, пре свега добри путеви, улагања у пољопривреду, организован откуп и стварање других услова за останак на селу.

У БАРАЦИ БЕЗ СВЕТЛА

Пре неколико година у пожару је потпуно уништена школа у селу Дујке на Пештеру. Пошто општина Сјеница и Министарство просвете „нису могли“ да је обнове, родитељи су, у договору са матичном школом у Раждагињи, привремено решење пронашли у приватној брвнари без воде и струје, где учитељица Санела Бихорац, у ненормалним условима, ради са ђацима Мелихом Чоловић, Нејлом и Ајселом Граца, Амером Јуковић и предшколцем Анеса Авдића… Сви они сањају бар једну топлу учионицу са светлом, лавабоом и компјутером….

МАЛИ ГЕНИЈАЛЦИ….

Пензионисани професор српског језика и књижевности Мирко Поповац, који је годинама радио у основној школи у Дежеви подно Голије, каже да су деца из голијских села долазила мокра, озебла, уморна и исцрпљена, али да су већином били добри ђаци… Многи су, каже професор Поповац, и касније ређали петице и завршавали најтеже факултете…

Нека деца имају све, па ништа не заврше… Мука ове малишане од малих ногу тера да се боре и да се никада не предају… А и природно су бистра… То им и касније у животу много значи – каже Поповац.

Мирољуб НИЋИФОРОВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*