Ђорђе Беара: Тонемо у западњачки систем поимања живота

Предности високих технологија, које су смишљене да олакшају живот човека, постале су његова омча око врата.

0

Децу облачимо као одрасле, одрасли се облаче као деца. Прве – да што пре постану месо, мета шопингохоличарске или естрадне културе, а други – да се, колико год је то могуће, ослободе одговорности, потребе за размишљањем и промишљањем света.

Можда нам баш зато живот тако брзо мили из руку, можда нам се баш зато сваки други дан чини као да је опет стигао петак. Можда се баш зато и телевизија тако јефтино излила на улицу, а улица тако банално попела на ТВ. У тој размени животних сокова, можда нам из истог разлога више није битно шта знамо, него како изгледамо, ко нас је видео.

Управо та наша, нарцистичко-егоистичка-схоњ уп култура, вришти са слика Ђорђа Беаре, оних из серијала „Селфовање Ђорђа Беаре“ које ће публика видети 17. јануара на отварању његове изложбе у 19 часова у Радио кафеу. „Селфи“ као дијагноза времена у којем живимо, као гротеска о самољубљу које помно гајимо, Беарине слике су као неки снапцхат, инстаграм и ФБ у једном, али под лупом озбиљног стручњака фројдовске оријентације.

Беше једном „Мислим, дакле постојим“. „Виђен сам, дакле постојим“ надире кроз врата и прозоре. Ако није пао селфи, пиши пропало, као да се није ни догодило… У свету, у којем смо стигли до тога да селфи капиталу отима улогу врховног бога, није лако ни живети, а тек стварати.

А како живи и ствара један сликар, говори Ђорђе Беара…

Селфуј ме нежно

Увек полазим од тога да је овај свет у основи постављен на апсурду. Можемо се тим поводом позвати на Ничеа, Сократа или саму библијску причу о дрвету плода знања: наш рацио је тај који нас води напред, али и назад. Он нас води до неслућених висина на пољу знања, али и до дуплог дна безумља.

Оно што је донело добро уједно може донети и зло. Предности високих технологија, које су смишљене да олакшају живот човека, постале су његова омча око врата. Уместо да му олакшају живот, оне га умртвљују, одводе од суштине живљења.

Сајбер епоха пуна је замки тог типа. Уместо тешње комуникације међу људима, све смо даљи једни од других. Истинског осећаја дубоког отуђења човека од човека ваљда никад у цивилизацији није било више него данас. Сви некако дубоко тонемо у тај, рекао бих, западњачки систем поимања живота, у материјализам и егоизам.

О том апсурду, на којем почива свет, најбоље говори мој омиљени мислилац Достојевски, који каже да у сваком човеку истовремено, али на различите начине, делују и Рогожин и кнез Мишкин. Дакле, опет борба, антагонизам, а мене управо привлаче ти антагонизми.

Сукоб појединаца и система, сукоб у којем појединац увек излази као поражени, губитник, то је тема о којој размишљам цео живот. И целу своју каријеру провео сам сликајући групни портрет, појединце у интеракцији, у групи.

Једно лице – многе приче

И ове слика које ћу изложити у Радио кафеу су о томе. Настале су у претходне две године, али није то нешто што је непознато људима који знају мој рад.

Ја се често враћам својим мотивима, сликам у неким концентричним спиралама па се тако може приметити да сам од експресивног израза ишао готово до апстракције, враћао се на неки традиционални израз да бих онда одлетео до хиперреализма, па опет побегао од тога – али мотиви су остајали исти. Имао сам, додуше, више тема када је у питању скуп људи. Сликао сам људе на спортским борилиштима, трибинама, зумирао психологију масе и интеракције унутар ње.

Тај приступ сликању имао сам од самог почетка, од 1981. године, када је била моја прва изложба. Сликао сам пролазнике пред излозима, у градским улицама. Штафелаји су били постављени у пролазу. Волео сам и тему плаже, разголићавања, разоткривања генерално, не само женског, нису то били актови, већ буквално ситуације на плажи.

Фазу појединачних актова, имао сам и то, неки су чак тврдили да сам сликар еротике, али није то мени било занимљиво, осим спорадично.

Самоћа међу људима

И даље посматрам људе, али се данас углавном држим даље од њих. Занимљиво је да важим за доброг психолога када сликам ликове, а у животу не препознајем људе и често будем жртва тог непознавања и несналажења међу њима.

Очекивало би се да могу да прозрем човека боље него неко други, али је управо обрнуто. Није да некада нисам био друштвен, надружио сам се ја и те како, али последњих 10-15 година је баш обрнуто, потпуно сам недруштвен.

Дешава се то, уђеш у неку фазу па те држи, онда уђеш у неку потпуно супротну претходној. Данас некако чезнем за правом самоћом, смета ми чак – можда и није лепо рећи – и ближњи, али можда је и то природно, та фаза у животу.

Рукавица у лице

Мени мало ко верује да сам се 1991. године одазвао позиву на мобилизацију само зато да бих докучио најдубље нијансе људске природе. Из литературе сам, наиме, посебно код Достојевског, схватио да је рат стање у којем се људска природа најбоље може зумирати.

Имао сам четрдесетак година када сам отишао у рат. Могао сам то да избегнем, знам колеге који су ескивирали, могао сам да побегнем, да се не јавим јер је то био телефонски позив, али нисам. У рат нисам отишао из неких високих патриотских разлога, нисам имао утисак да ишта браним – имао сам, наравно, својих политичких и људских ставова – него ме тамо одвео мој радознали дух.

Читао сам Шекспира, Гетеовог „Фауста“, Достојевског, али док се то не доживи лично, док својим очима не доживиш страх, тугу, бол, смрт, безнадежност, очај, нема истине… Мислим да ни Достојевски, да није био изведен пред стрељачки вод, да није био у Сибиру на робији, не би написао тако велика дела. Велика ствар за уметника је када нешто прође искуствено, не ослањајући се на машту и туђе искуство.

Питате, како је могуће да радозналост надвлада страх јер је природно да се човек боји ситуација у којима не може ништа да контролише? Могуће је, имаш неке механизме. Мало размишљаш о нечем другом. Имаш неку водиљу која је јача од тебе, нешто што те гура.

Никако да се сретнемо свет и ја

Мене гризе савест када се сетим многих уметника који кажу да раде са радошћу. Онда мислим, па нисам ја прави уметник!

Ја се мучим, мрзим оно што радим, па ми се некад гади то што радим – има таквих момената. Има додуше, али ређе, и ситуација кад ми је пријатно. Како могу да будем радостан или задовољан ако сликам ружне ствари, негативце.

Морам да будем бесан, љут, не могу да будем срећан. Да ли то онда значи да је уметниково природно стање несрећа? Не знам.

Знам само да за плејаду песника око Шарла Бодлера постоји израз „уклети песник“, исто важи и за нашег Бранка Миљковића. Има ваљда и тога, али има и уметника који су велики трговци, и кроз историју, не само данас.

Ево, литература ми у овом тренутку опет помаже да боље објасним свој осећај света око мене данас: Меша у својој „Тврђави“ каже: „Или са мном нешто није у реду, или са целим светом није у реду. Или је у реду, и са мном, и са светом, али никако да се нађемо“. Ето, то је моја прича.

Универзална уметничка нит

Онај ко се бави уметношћу мора да има универзални осећај за узвишеност и лепоту у свакој уметности, мора да их осећа у свакој уметности, чак и ако не уме да се изрази у свакој од њих. Мора бити поштовалац и пратити их.

Ја не знам да свирам, ни да певам али и у тој музичкој уметности ја осећам универзалну уметничку нит која се протеже, и кроз сликарство, и књижевност, и филм… Обожавао сам филмску уметност до те мере да сам хтео да упишем филмску режију, али сам био реалан, знао сам да је ту тежи пријемни, па сам се одлучио за ликовну.

Волим филм и данас, али га слабије пратим јер је то, чини ми се, бивша уметност, као што је и музика у 20. веку, у односу на претходне, мртва уметност.

Ликовно лице престонице културе

Не знам како ликовна сцена Новог Сада може да се уклопи у причу о Новом Саду као престоници културе. Нисам компетентан за то јер сам изолован из новосадске ликовне приче.

То нешто мало што успем да видим, уживо или преко интернета, наводи ме само да помислим да ликовна сцена у Новом Саду није сјајна. Разлог томе може бити Академија која је још одавно почела да пропада.

Кадар који тамо предаје није компетентан, а какви су ти млади људи, не знам. Не могу да грешим душу, време ће показати, али некако сам скептичан поводом тога како ликовна сцена може да се покаже у оквиру тог концепта.

Дуга је то прича…

Простор у којем сам сликао ове слике које ћу изложити у Радио кафеу, на неко време уступио ми је пријатељ. Свој атеље немам. Како и зашто, дуга је то прича.

Просто нисам знао, или тачније, могао да се прилагодим условима. Културни естаблишмент у свакој власти има своје представнике који делају по савести странке, и увек је најважнији онај ко је ближе ватри.

Све је то комплексно и бесмислено, да заболи глава. Али немам ја снаге за те игре.

А све је почело…

У оквиру Бранковог кола, у Карловцима 1985. године, имао сам изложбу. Била је то серија слика којом сам предвидео крах комунизма.

Комунистичку олигархију представио сам мало подсмешљиво, заједљивим нотама. Али десило се да је један комуниста, судија, дао налог да се изложба скине. Убрзо су дошли да ме „интервјуишу“ и неки, испоставило се, дебеовци.

Срећом, „интервју“ није био болан. Занимало их је једино ко стоји иза мене, али су брзо схватили да иза мене не стоји нико осим мене, да сам безопасни појединац.

Ипак, све то заједно није било посве безопасно за мене, нису ме, додуше, више дирали, али наредних година нисам могао ништа и нигде да излажем, бивао сам одбијен, отказане су ми и неке већ раније уговорене изложбе, уредници ликовног програма Културног центра, тадашње Трибине младих, бежали су на другу страну улице када би ме видели.

Касније су дошли други, али ја се више никад нисам опоравио од тога, нити вратио. Искрен да будем, нисам ја то урадио из неке нарочите храбрости. Био сам пренаиван. Нисам био свестан да је то што сам урадио било опасно, ја сам просто тако (пред)осећао свет.

Можда бих се, да сам знао да је то опасно, бојао па ипак не бих то урадио. Не знам. Ето, опет бих, на крају, могао да цитирам Мешу, и то да ја и овај свет нисмо на истом…

Снежана Милетић, 021

фото: Жељко Мандић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*