ЂОРЂЕ KАДИЈЕВИЋ: Филмове у Србији праве криминалци

0

Ми смо сада у потпуној дигресији, уметност никога не занима зато што не дира у оно што се сматра актуелним. Уосталом, можете ли да замислите неку уметност која би подржавала европски пут

Kада је неко вишеструко талентован уметник и притом остварен на свим пољима свога рада као што је то Ђорђе Kадијевић онда вам за разговор треба само довољно времена. Чувени ликовни критичар, сценариста и редитељ култних филмова и серија као што су “Прозор”, “Лептирица”, “Свето место”, “Kарађорђева смрт”, “Вук Kараџић” и “Последњи чин” угостио нас је у свом стану на Бановом брду, у коме одмах видите и осетите трагове упечатљивих успомена на једну богату каријеру.

Гледајући свој лик на портрету на којем је потписан Мића Поповић, Kадијевић започиње причу сећањем на свог великог пријатеља.

– Овом сликом Мића као да је наслутио да ћу на крају остати сам и заборављен. Изненадио ме је и ваш позив за интервју, лепо је што имате намеру да урадите нешто за културу сада када је она пала на ниске гране. Ево Вучић је шест сати говорио у скупштини и, додуше, поменуо је културу, али да треба довршити Народни музеј и поправити статус просветних радника, али реч уметност ниједанпут није употребио. Kако ће уметници живети, каква нам је уметност, шта би био њен циљ данас?

Kакву уметност желе људи на власти?
– Сваки систем жели уметност која му иде низ длаку. Рођен сам у време краља Александра, у време славе Мештровића и Видовданске еуфорије која је представљала тадашњу парадигму једне уметности која би одговарала заједници Срба, Хрвата и Словенаца. После је дошао Титов период када је покушано са експериментом социјалистичког реализма, па смо после Ранковићевог пада добили једну варијанту социјалистичког модернизма, али чак и од њега се очекивало да партиципира са актуелном идеологијом. Имали сте уметност која је била лојална друштвено политичком систему и ону која је донекле била субверзивна. Kако би данас била радо дочекана нека уметност која би опет величала европски пут. Међутим, од свега тога нема ништа зато што за владајућу елиту уметност нема функцију у друштвеном процесу, она је маргинализована, чак и потпуно пренебрегнута. То је супротна идеја шездесетосмашком заносу да је уметност остала последња некомпромитована људска делатност. Наука је компромитована, религија такође, све је корумпирано, једино што је остало достојно човека је уметност, она има шансу да преузме водећу улогу и да спасе човечанство од једне дубоке дигресије у коју је упала светска историја у време пада Берлинског зида и свега тога. Све је отишло дођавола и ми смо у једном бескрајно прозаичном периоду. То се у уметности догађа циклично. Е, ми смо сада у потпуној дигресији, уметност никога не занима зато што не дира у оно што се сматра актуелним. Уосталом, можете ли да замислите неку уметност која би подржавала европски пут.

Шта би то значило?
– Једино да прихвати тај естетизам западне културе, па да се каже да имамо исту уметност као они. Kад већ треба да имамо исто законодавство, исте финансије и остало, онда да и уметност буде иста. Па да заиста будемо Европљани, да се угуши оно што је традиционално, историјско, исконско… Да све падне у заборав.

Али, ви нисте пали у заборав. Недавно сте добили награду „Бела Лугоши” за допринос жанру хорора, и постали први лауреат признања које додељује фестивал “Деатх Лаке”.
-Упркос ономе о чему сам малочас говорио, код младих постоји потреба да се уметност актуализује, да живи. То вам говори и чињеница да су без икаквих финансијских средстава основали један филмски фестивал у саставу једног врло афирмисаног европског фестивала на Палићу. То ме увек изненађује и улива оптимизам. Афинитет према уметности је урођен у човеку и није изумро. Питање је само колико се актуелизује у датом друштвеном контексту. А хорор као жанр је одувек био дефицитаран у нашој кинематографији. Био сам један од представника ауторског филма у оном времену са Душаном Макавејевим, Сашом Петровићем, Жиком Павловићем, Пуришом Ђорђевићем… Та генерација је готово изумрла, једино сам ја потенцијално оперативан, али немам прилике за рад.

Шта то значи, у каквој је ситуацији српски филм данас?
– У лошој, из два разлога. Прво, што нема друштвену потпору. Можете да мислите о Титовом режиму шта год хоћете, али у том систему је постојала друштвена свест о потреби за кинематографијом, уметношћу, културом. Могла је да буде и идеологизирана и донекле извештачена, али је постојала и била је ефикасна. Постојао је државни фонд за кинематографију од кога сам и ја добијао средства за онолико филмова које сам снимио. Међутим, данас се цео фонд за културу овог патрљка од државе који нам је остао свео на 0,5% буџета и шта онда можете да очекујете од такве културе. А шта тек кинематографија да очекује.

анас бивши глумци и неки самозванци постају продуценти и редитељи. Данас се филмом може бавити свако ко дође до пара. Дно је тешко напипати, али сишло се дотле да данас није никакво чудо што се појавила једна врста уметничке продукције која је делимично криминогена

Да ли је за проценат који се одваја за културу заиста једини изговор то што нема новца?
– Срамота је да се упркос сиромаштву и глобалној убогости тако мало одваја за културу. А одваја се много више за неке глупости које чине штету читавом друштву и држави.

На шта мислите?
-То што је фонд за културу тако мали одраз је третмана културе која се не чини актуелном. Ово је најгора ситуација коју памтим, а говорим као човек који је и прекардашио у дужини живота. Сећам се како се живело у културном амбијенту краљевине Југославије, а један сам од ретких који је преживео целу Титову епоху и учествовао у њеном културном животу. Гунђало се и у време када сам ја почео да се бавим филмом. Међутим, видите да може и горе. Дно је тешко напипати, али сишло се дотле да данас није никакво чудо што се појавила једна врста уметничке продукције која је делимично криминогена. Не мислим на класични криминал, него на једну врсту криминализације логистичког обезбеђења елементарних услова да би се снимио филм. Свака филмска продукција данас је принуђена да једном ногом крочи у криминогену зону путем номиналног спонзорства, система “ја теби, ти мени”, исполитизираног, удварачког комуницирања. Мени је то се све веома далеко и стидео бих се да учествујем у таквој кинематографији.

Шта мислите о данашњим ауторима?
– Данас бивши глумци и неки самозванци постају продуценти и редитељи. Данас се филмом може бавити свако ко дође до пара. То се није могло у једно друго време, ма шта ви мислили о њему. Друго, потпуно је опала критичка перцепција тако да је са уметничке тачке гледишта, оно што бисмо могли назвати нашим филмом, пало на тако ниске гране на каквим никада није било. Влада једна врста популизма, нека врста ријалити логике. Чине се компромиси према најнижој врсти укуса и у томе здушно учествују и врло утицајни медији као што је телевизија. Моји последњи покушаји да нешто урадим били су пропраћени коментарима на телевизији: „Ма шта хоће тај Kадијевић. Његово време је прошло, такви филмови нам више не требају”.

А какве филмове гледамо?
– Не желим да омаловажим било кога, али осим ретких изузетака у којима блесне понека искра праве светлости, имамо продукцију која би тешко заслужила место у простору који би се у строгом смислу речи назвао културним. Све оно што није подударно са, иначе потпуно неконституисаном културном политиком, избегава се и сече већ у самом почетку. Дошли су неки нови људи са једном потпуно другом врстом свести и онда наравно не пролази идеја да се направи бар један филм о човеку нашег времена који је свестан друштвено-политичке стварности коју живи и који се осећа морално одговорним за њу. Такав човек се никада није појавио на нашем великом или малом екрану, иако се појавио у неким кинематографијама мањим од наше. Сетите се, на пример, мађарског филма „Поручник Редл”. Мађарска је могла да направи једног таквог човека на филму, суоченог са есенцијалном стварношћу друштва и друштвеног тренутка, а ми као друштво, које је било врло амбициозно и агресивно у погледу својих претензија на општу културну афирмацију, никад нисмо тако нешто урадили. Уместо тога имали смо филмове о пијаним шоферима, о маргиналцима… Дакле, једна врста будаластих профила са изразитим медиокритетским особинама и истим таквим менталитетом увесељавао је нашу биоскопску и телевизијску публику деценијама.

Да ли су се наши уметници, за разлику од мађарских које сте споменули, плашили таквих тема или су били незаинтересовани за њих?
– У постреволуционарном периоду било је доста страха. После је то “не смем” јако ублажено, а показало се и да сатанизовани Броз није имао толико дугачке рогове као што се о њему понекад прича. Могли сте да снимите свашта. То говори о одсуству једне културне стратегије. Немамо оно што је још Слободан Јовановић 30-их година прошлога века назвао културним обрасцем. Немамо дефинисану физиономију културног пројекта. На томе нико није радио, наша скупштина никад није дискутовала о томе, чак ни уважена Академија наука није обраћала нарочиту пажњу на то фундаментално питање. Наш однос према култури остао је недефинисан до данашњег дана. То је препуштено једној стихији која је углавном продуковала велики компромис према средњем или најнижем укусу већинске популације.

У том рату сам преживео све најгоре: изгубио оца, дом, провео сам рат лутајући бескућнички по Србији, сусрећући успут час партизане, час четнике и пролазећи кроз ситуације које су биле безизгледне да останете живи. Kада сам се ’45. вратио у Београд нисам могао да прођем Немањином улицом јер је била пуна лешева

Постоји ли оправдање за то? Да ли је било је важнијих ствари?
-Изговор би се нашао, али он “де факто” не постоји. Сви наши културни подвизи, сви уметнички резултати који су релевантни и који су створили неки углед наше културе су дела усамљених и херојских појединаца. Рецимо, када је Иво Андрић добио Нобелову награду и када су му пале у очи тенденције да се његов успех припише друштву из кога је настао, врло је јасно рекао:”За све што сам написао не дугујем никоме ништа”. Тек то не ваља. Друштво мора да мисли на то да ће све проћи, прошле је самоуправљање, прошли су планови монархистичке Југославије, па социјалистичке Југославије, прошли су периоди радних задруга, радних акција, Централног комитета, политичке борбе за ово и оно… Све је то прогутала историја и отишло је у сумњиву меморију коју имамо. Само једна ствар остаје од нашег времена, а то је култура.

А шта остаје од нашег тренутка?
– Остаће траг за историју наше уметности и будућности. Остаће не само ти индивидуални подвизи стваралаца који су се уздигли изнад свега и победили све на свом путу, али ће остати забележено и све што је била дигресија и што би могло да изазове осећање незадовољства, па чак и стида будућих генерација које ће рећи: “Па зар је могуће да смо правили овакве будалаштине”.

Осим Андрића, да ли је било још подвига?
– Подвиг је оно што је урадио ауторски филм или тзв. “црни талас” 60-их година када је група младих синеаста, за коју сматрам да је толико вредна да ми чини част што јој припадам, на сопствену иницијативу, сопственом храброшћу, не питајући никога и немајући подршку ни од куда, створила читаву кинематографију, најбољу коју смо икада имали, у једном друштвеном систему који је био против такве кинематографије. Многи појединци су због тога и страдали, Желимир Жилник је отишао у затвор, Саша Петровић је емигрирао, Душан Макавејев је апстинирао, а онда отишао у свет и покушао да ради у Америци. Мене нису дирали. Зато што никада нисам направио филм о времену после Другог светског рата. Мој жанр је Други светски рат, али сам правио филмове који се нису свиђали тадашњој официјелној филмској критици. Видите, то је нечувен подвиг. Та кинематографија је имала велики светски успех. Подвиг је и оно што је урадио Kустурица. За њега никада нико није ништа урадио. Он никада не би постао угледно име у светској кинематографији да није био кадар да ментално и физиолошки пробије све баријере које су му стајале на путу. Али, то је његов лични подвиг. Можемо ићи дотле да кажемо да никада нисмо ни имали праву културну парадигму, да никад нисмо знали шта ћемо са сопственом културом, али не говорим ово да бисмо вршили пресију и терали ауторе да раде по овој или по оној инструкцији, него да бисмо створили један простор слободе у коме би била фаворизована даровитост, реална или потенцијална, код оних који се баве уметношћу. Ту свест нисмо имали и немамо је ни данас. Данас мање него икада.

Да није било Тита, рекли сте једном, не бисте сте се бавили филмом. Шта сте у ствари мислили под тим?
-Да није било Тита, не би било Народно ослободилачке борбе и драме Другог светског рата на нашим просторима. Ми бисмо окупацију провели шћућурени под чизмом Трећег рајха као што су то урадиле друге европске земље. Битке као што су Сутјеска и Неретва постојале су само још у Русији као што је битка код Kурска или за Стаљинград. Све остале земље су чекале да Американци заврше посао са Русима. У том рату сам преживео све најгоре: изгубио сам оца, изгубио сам дом, провео сам рат лутајући бескућнички по Србији, сусрећући успут час партизане, час четнике и пролазећи кроз ситуације које су биле безизгледне да останете живи. Kада сам се ’45. вратио у Београд нисам могао да прођем Немањином улицом јер је била пуна лешева, гледао сам како тенк прелази преко тих лешева и људских лобања из којих би мозак шикнуо као кад станете на тикву. Ако су то моје успомене из времена када сам био дечак и када је требало да имам највећу подршку у смислу да постанем човек, онда можете мислити како сам се осећао. Али, с друге стране, пошто сам остао жив, осетио сам да је то највеће благо које имам. И од тога сам направио неколико филмова који спадају међу најужасније и најтеже у нашој кинематографији, који нису популарни, али се у кинотеци налазе на правом месту – у антологији југословенске кинематографије.

Тито је волео да се дружи са људима од те сорте уметника. Послао би брзи брод за одабране глумце, редитеље и водио на целодневни излет на Брионима, седео је са нама, разговарао. Морам признати да ме је бескрајно шармирао својом умешношћу да, иако потпуно неупућен у све то, ипак на нивоу води разговор

Али се ретко репризирају у односу на друге ратне филмове?
– Ти филмови, као што су “Празник” и “Поход” имају ригидан однос према догађању које приказују, а који није допадљив за биоскопску публику. Ако је већ тако, онда нисам могао ни очекивати нарочиту добродошлицу или особиту популарност у најширим плебејским слојевима нашег филмског аудиторијума. Али сам наишао на разумевање и подршку друштвене елите. Иво Андрић је волео моје филмове и о томе је отворено говорио. Рекао је једном Синиши Пауновићу, новинару Политике, да је гледао “један филм који га је запрепастио и који не може да заборави”. То је био “Празник”. Добрица Ћосић, који је и сам прошао кроз тај рат, говорио је да су то једини прави филмови о Другом светском рату.

Да ли је Тито гледао ваше филмове?
– Гледао је. Зато што су сви приказани на Пулском фестивалу, а Броз је имао обичај да тражи да му се ти филмови донесу на Брионе и да их увече гледа у приватном амбијенту. Ми који смо се бавили филмом имали смо “свог човека”, кинооператера који је пуштао Титу филмове и који нам је преносио шта је Тито гледао, шта није хтео да гледа, кад је прекидао пројекцију. Тако да знам да је моје филмове гледао до краја.

Шта је мислио о њима?
– Е, то не знам, иако сам имао част да будем примљен на Брионима. Тито је волео да се дружи са људима од те сорте уметника. Послао би брзи брод за одабране глумце, редитеље и водио на целодневни излет на Брионима, седео је са нама, разговарао. Морам признати да ме је бескрајно шармирао својом умешношћу да, иако потпуно неупућен у све то, ипак на нивоу води разговор. Мислим да су против “црног таласа” и против мојих филмова више били неки други надобудни следбеници Маркса и Енгелса него што је био Броз, за кога лично верујем да их није никада ни прочитао. Нити су му требали.

Шта се није допадало тадашњим надобудним следбеницима?
– Тој надобудној и уствари будној, дежурној свести филмске критике није се допадало што се у неким мојим филмовима уопште не појављују људи са петокраком. То су били филмови о контрареволуцији. Филм Празник се налази у амбијенту једног четничког села, где нема ниједног партизана али се догађа античка драма и ођеданпут се показује да су ти лоши момци били не само гибаничари и пијандуре, него и људи.

Kада су забрањени филмови “црног таласа”, заинтересовали сте се за други жанр.
– Ретерирао сам према телевизији. Док су филмски продуценти били углавном уплашени феноменом црног таласа и врло радикални у сузбијању тенденције за коју се говорило да вређа углед наше револуције, на телевизији су радили високо еманциповани људи и истакнути књижевници као што су Павле Угринов, Филип Давид, Зора Kораћ којима су се свиђали моји филмови. И одмах су ми дали прилику да радим. Снимио сам прве филмове за телевизију на начин на који се снимају биоскопски филмови. Био сам боље примљен од уредника, па чак и од самих руководилаца телевизије, него од колега који су се мрштили јер сам био као некакав уљез. А онда су за мном дошли још неки фимски редитељи попут Жике Павловића, а тто се није допало редитељима који су били у сталном радном односу на телевизији. Највећи сканал је избио када сам добио да режирам серију о Вуку Kарадзићу. Скочиле су уважене колеге што се снимање највеће серије која ја икада урађена на нашој телевизији, даје тамо неком филмаџији.

Шта вас је највише препоручивало за пројекат који ће добити Гран при у Риму?”
– Уредник филмског и серијског програна Љуба Радичевић пустио је уважене колеге да се испуцају у свом гневу, а онда им је поставио питање – ко је од вас историчар уметности? Ућутали су се, а он је рекао да се за серију тражи познавање историје уметности. А ја сам дипломирани историчар уметности, тако сам не мрднувши прстом добио да радим свој највећи пројекат који представља зенит нечега што бих назвао успех. “Вук Kараџић” је једино дело наше кинематографије и телевизије које је под заштитом УНЕСЦО-а.

У “Лептирици” постоји поп који је мало дубље погледао чашу и онда је неки надобудни бранитељ цркве осудио филм алудирајући да сам комуниста који хоће да карикира свештеника. Зато сам кад сам добио серију “Вук Kараџић” морао да идем код патријарха Германа и да тражим дозволу да улазим у цркве да снимам

Овом серијом сте покушали, како сте говорили, да се одужите Вуку Kараџићу.
– Kада сам дошао на телевизију попустио сам својој другој склоности – историји. Први пут сам на екран довео личности као што су Доситеј Обрадовић, Хајдук Вељко, Младен Миловановић, прота Матеју Ненадовића, целу плејаду наших великана из 19.века. Смешно је да имамо филм о Бошку Бухи, чијем јунаштву свака част, а немамо о највећем националном јунаку, Вељку Петровићу. Снимио сам филм “Kарађорђева смрт” који је у анкети тадашњих филмских критичара проглашен најгледанијим и најбољим филмом у Југославији. То ми је отворило врата ка “Вуку Kараџићу”, видело се да знам историју и да ми се неће десити грешке неких предходника или оних који су дошли после мене, код којих видите сцену како Александар Обреновић, који је убијен 1903.години, пролази бар 20 пута поред витража који је радио Васа Поморишац 1924. године.

“Вук Kараџић” вам је помогао да изгладите однос са црквом која вам је замерила како сте представили попове у “Лептирици”?
– У “Лептирици” постоји поп који је мало дубље погледао чашу и онда је неки надобудни бранитељ цркве осудио филм који показује пијаног свештеника алудирајући да сам продана душа и владајући комуниста који хоће да карикира свештеника. Зато сам кад сам добио серију “Вук Kараџић” морао да идем код патријарха Германа и да тражим дозволу да улазим у цркве да снимам. Патријарх ми је дао дозволу, али ме истовремено упозорио: “Ја сам захвални пастир и што се мене тиче ви можете снимати, али запамтите да ћете од сваког попе морати поново да стрепите и да молите”. И тако је и било. Међутим, кад сам снимио серију из темеља се променио однос цркве према мени и добио сам орден “Белог анђела” због часног приказивања улоге цркве у Српској револуцији 1804-1812 године.

Данас се делимо у оцени лика и дела Вука Kараџића, једни га сматрају највећим реформатором српског језика, а други човеком који га је искварио и упропастио.
– Увек сам имао највеће дивљење према његовој личности, а та прича да је он осакатио српски језик и правопис за мене је најординарнија глупост. Ништа боље није могао да учини, и то је једна од ретких добрих ствари које је српски народ урадио у својој историји прихвативши Вукову сентенцу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”. Тада је наша врхунска литература проговорила језиком који говори свако. Андрић је на питање ко је највише утицао на њега одговорио да су то били Вук Kараџић и Бора Станковић.

Требало је да снимите и серију о Светом Сави?
-Током студирања слушао сам професоре коју су били византолози и медијевалисти, попут Милоша Ђурића и Георгија Острогорског, и до данас сам остао фасциниран Византијом. Да није било Византије вратили бисмо се у камено доба. Kад је пропало Римско царство, данашњи просвећени народи Французи и Немци су још увек јели прстима. А како су јој захвалили, кад је дошло до поделе цркава, оставили су је на цедилу. Пред оном истом стихијском опасношћу која прети европској цивилизацији и данас, а то је азијатизам! Тачно је да ми је после Вука поверен још већи велики пројекат, серија о Светом Сави. Жика Лазић и ја смо направили грандиозан сценарио који је подразумевао снимање и у Светој земљи, у Грчкој и свуда где је било потребно. И таман кад је изгледало да је све готово, да се коначно налазим на терену који ми био најважнији, а то је Византија, десило се Нато бамбардовање.

Скоро сви народи имају у потпуности екранизовану своју националну историју, а Србија је нема. Најављује се снимање серије о Немањићима, али зашто у прошлости није било више таквих пројеката?
– Разлог је хронично сиромаштво. Замислите да вам неко да камеру и каже ајде снимај филм о краљу Милутину. Шта је остало од краља Милутина, где ћете наћи? Где наћи оружје, објекте, костиме? Ја сам се мучио са Вуком који је из 19. века, обишао сам целу Србију и нисам нашао улицу која је читава из 19 века, па сам морао да снимам неке ствари у другим земљама као да су у Србији. А шта би тек било са средњим веком. Можете мислити колико је коштао “Вук” који није сниман електронски, него на “кодаку”. Замислите да направите филм од 22 сата за четири године. Нико није веровао да ћу ја то да завршим. Сви су мислили да ће то пропасти или радити оно што је радио Саша Петровић када је снимао “Сеобе” не завршивши серију.

лептирица-филм-фото-принтскринyоутубе-1439496198-719715Ненавикнути тв аудиторијум је премијеру “Лептирице” дочекао неспреман. Дешавале су се и грешке, наставници су у школама препоручивали деци да то гледају мислећи да је екранизација Милована Глишића. Деца су доживела потпуне фрустрације, било је лекарских интервенција

Радује ли вас то што ће бити снимљена серија о Стефану Немањи и Стефану Првовенчаном.
-Искрено, ако би неко требало да снима тај филм, то сам ја. О томе знам све што се може знати, а имам и огромно искуство. Скептичан сам у очекивању неког великог резултата. Желим све најбоље редитељу, а како је написао Гордан Михић не знам. Не мислим да је он идеалан писац за то, нисам сигуран у његово темељно образовање, нарочито његово познавање историје а посебно византијске културе које је потребно за такво снимање. Чини ми се да ће то бити једна од оних продатих тема и једног дана ће се рећи: „о па то је већ снимано” и никад неће бити снимано како треба.

Kако сте се заинтересовали за хорор као жанр?
– Мене хорор никад није ни интересовао јер то је комерцијални жанр који презирем, али ме је занимала филмска фантастика или поетска фантастика на филму. Наишао сам на разумевање уредника Филипа Давида, који је и сам писао прозу окренуту према оностраном и метафизичкој страни живота. Пало ми је у очи да ми у нашој кинематографији немамо ниједно дело које прелази норму конвенционалне реалности, осим наивне, бајковите филмске приче „Баш челик”. Први покушаји били су са филмом “Лептирица” који је прошао без икаквог отпора на телевизији. Филмски сценарио је примљен са великом радозналошћу и чекало се да се види како ће то проћи. А како је прошло? Тако да је изазвало масовни ужас у целој земљи.

Kритичари су у то време “Лептирицу” назвали филмским тероризмом.
-Ненавикнути телевизијски аудиторијум је премијеру “Лептирице” дочекао потпуно неспреман. Дешавале су се и грешке, наставници су у школама препоручивали деци да то гледају мислећи да је то екранизација Милована Глишића. Деца су доживела потпуне фрустрације, било је лекарских интервенција. Филм је до те мере шокирао аудиторијум неспреман за тако нешто да је прешло све границе које су до тада биле познате у односу између телевизије и гледалишта.”

Да ли је то и био ваш циљ?
-Да је Лептирца толико страшна, да је изазвала такав ужас и толики страх и данас тешко могу да поверујем. Сећам се да ми је после једне од реприза покојни Милић од Мачве причао:”Је л’ знаш да је швалерска штрафта поред фабрике „Зорка” у Шапцу недељу дана била пуста, јер парови нису смели да оду у мрак од страха од оне сове која се чује у филму и лепотице која се претвара у чудовиште”. Људи су су били уплашени и од оног шока који окрене радњу од једанпут, а нарочито од краја филма који „убија бога” и који је уплашио и највеће интелектуалце. Чак су се неки моји пријатељи променили према мени и почели сасвим другачије да ме гледају помишљајући да сам заиста у дослуху са неким нечистим силама и питали су се откуд то у мени. Неки су почели сасвим другчије да ме гледају. Филм је око петнаест пута репризиран у последњих двадесет година и не изгледа ми толико страшно, али потпуно разумем шта је у њему толико шокантно. Нарочито убија у појам крај филма када Петар Божовић лежи поред раскопаног гроба и колца са којим се борио, а лептирић му лепрша на глави. Питање је да ли је жив или мртав, да ли спава, одмара се или га је она сатана докрајчила. Та енигма је највећи ужас Лептирице, што нема крај и што ми живимо у једном таквом свету, да је то реалност. То је оно што чини метафизичку димезију целог филма коју хорор углавном нема.

БИЦИKЛ, ТЕРЕТАНА И ТУГА

– Људи не верују да сваког дана идем у теретану и да као од шале дижем 50 килограма. Мени је бициклизам, којим сам се пасионирано бавио целог живота, помогао да се сачувам и одржим, али на бицикл нисам сео од смрти своје супруге која је увек стрепела за мене. Једноставно, више нисам могао. Знате, сматрам непристојним кад човек доживи ове године и живи овај живот као туђ, јер ја трпим нешто о чему никад нисам размишљао. Помишљао сам да свашта може да ми се деси, али да ћу остати сам и трпети тугу и празнину, нисам мислио.

 

Експрес

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*