Ђорђе Вукадиновић: Савамала и Бриселски споразум

Косово међународни телефонски број добија овако или онако, само се преговара око начина

0

Неке промашаје време избрише, а неке друге грешке у почетку делују ситно и небитно, али им се далекосежне, стварне и симболичке последице покажу тек касније и постају све веће и веће.

Из ове друге групе је, на пример, случај „Савамала” – који власт на сваки начин покушава да минимализује и багателише, рачунајући на проток времена и пропагандну машинерију која јој при томе стоји на располагању („читава дрека око три шупе”, „међународна завера”, „опозиција злоупотребљава” итд). Невоља је у томе што постоје сведоци, стенограми и снимци који јасно указују на уплетеност и одговорност власти, њених служби и органа у тај противправни чин. Што је, уосталом, потврдио и сам премијер – јавно прозвавши „идиоте” из врха градске власти.

Око „фантома из Савамале” се у међувремену исплела читава иконографија и зачео један грађански покрет који има своје плиме и осеке, али прети да делегитимише не само власт него и већи део официјелне (грађанске) опозиционе сцене. Умешао се и заштитник грађана, огласили се ОЕБС и Европска комисија.

Насупрот овоме, један други догађај, подједнако неправан и неуставан, само по државу са још скандалознијим и погубнијим последицама, пролази готово потпуно испод критичког радара српске „грађанске”, а све више и оне „патриотске” јавности. Реч је, наравно, о Бриселском споразуму, којим се Србија фактички одрекла суверенитета на делу своје територије.

Владајући режим је изузетно вешт (а и бруталан) у спиновању и медијској манипулацији која од црног лако прави бело – и обрнуто. Зато се треба подсетити на неке скоро већ заборављене чињенице. Када је тренутна политичка гарнитура дошла на власт, дакле, 2012. године, Срби на Космету су, уз све проблеме и недаће, имали своје општине, своје судове, своје школе и болнице, имали су платни промет и слободан саобраћај с централном Србијом, радили су – бар на северу – у оквирима српског царинског и пореског система, користили су српска документа, прелазили административну линију без контроле, нормално су трговали, превозили робу итд.

Од 2012. Србима на Косову је уведена („интегрисана“) граница са „Србијом”, угурани су у косовски царински и порески систем, натерани да прихвате косовска документа и регистарске таблице, укинуте су им општине, мимо своје воље су натерани да се региструју и учествују у косовским локалним и парламентарним изборима (док им је укинуто уставом загарантовано право на локалну власт у оквиру Србије), укинута им је Цивилна заштита, укинути су им судови (и поврх тога још „интегрисани” са албанским судовима, како ни у оквирима приштинске администрације не би били „српски“). Додајмо на ово још чланство „Косова” у скоро свим регионалним, међународним и спортским организацијама – и то су, у најкраћем, ефекти „херојске” одбране Косова од стране актуелне власти (чувених „5:0 за нас” Марка Ђурића).

Тужно финале тих Ђурићевих и српских „победа” одвија се ових дана у Бриселу, где се воде завршни преговори о додели „Косову” међународног телефонског броја (+383), а што наша страна покушава забашурити фарсичним формулацијама како ће Србија, ако у Бриселу буде постигнут договор о имовини „Телекома” и другим спорним питањима, „дати сагласност да Међународна телекомуникациона унија уступи Приштини на коришћење троцифрени број за географску област у оквиру Србије”.

С друге стране, шефица косовског преговарачког тима Едита Тахири сипа со на рану тврдећи да Приштина никада неће пристати на то да Србија у њено име аплицира за телефонски број Косова. „Србија је тражила неколико пута да аплицира за број, али ми смо то увек одбијали и рекли да само Албанија може да аплицира за телефонски број Косова”, рекла је Тахири – и додала да је „једино решење” да се Косову међународни телефонски број додели директно. Дакле, Косово међународни број добија овако или онако, само се преговара око начина.

Стиче се утисак да оне који свих ових месеци шетају и демонстрирају због Савамале, савршено не интересује шта се дешава са Србима на Косову („друга држава“). Баш као што ни они који годинама више или мање искрено ламентирају над „српским Косовом” не хају за ове грађанске протесте и, делом због претходних лоших искустава, а делом под утицајем режимске пропаганде, посматрају их само као „Соросово масло” и инструмент за дестабилизацију актуелног режима који, ето, кад се све узме у обзир, „и није тако лош”.

А не схватају, ни једни ни други, да су – ма колико различити по значају и импликацијама – Савамала и Бриселски споразум само две стране истог новчића, односно два лица исте ауторитарне власти која подједнако не хаје ни за људска права и демократију – као ни за националне и државне интересе.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*