Дмитровић: Круг смрти и страха!

0

Kад дођем у Београд, имам осећај да сам дошао у оазу слободе, све је другачије, шетња, атмосфера у градском превозу, ресторани, седење у башти неког кафеа, све. Ово је, упоређујући Париз са главним градом Србије, негде крајем прошлог лета, изговорио Београђанин који већ три деценије живи у Француској. Он каже да је „земља слободе и једнакости“ последњу годину и нешто претворена у земљу страха. Ходам градом, додаје, тако што ми је дете увек до зграда, а ја до улице, за недајбоже.

Ухватио сам себе, наставља он, пре два месеца како се несвесно, стопу по стопу премештам из једног дела аутобуса у други, након што је унутра ушла и стала близу мене жена са хиџабом, у традиционалној муслиманској одећи, и с бебом у руци која се, узгред, није ни видела. Након неколико минута та жена је стајала потпуно сама, као на брисаном простору, сви су прешли у други део аутобуса. Страх.

Нови масакр у Француској, овај у Ници, бацио је ту земљу (не само њу) још дубље у простор друштвене поремећености, неке врсте сталног ванредног стања. Нико није сигуран. Одбране, будимо реални, нема. Тајна полиција и друге безбедносне структуре могу да контролишу један део потенцијалних опасности, али ово што је почело да тресе Европу, и чему се не назире крај, напротив, не припада ниједном традиционалном обрасцу терористичког деловања. Ислам је доживео нову, страшну трансформацију.

Један део муслимана тумачи ту религију на начин непознат Kурану, светој књизи ислама. И у другим религијама смрт представља највећи изазов, извориште страха, али и наде, почетак пута који окончава васкрснућем. Исламисти о којима говоримо с усхићењем одлазе у смрт, али тај чин сматрају додатно узвишеним ако он подразумева истовремено одузимање што више живота другима, масовно убијање, посебно ако су ти други „неверници“, ако не живе по њиховим правилима. Убијање је претворено у тријумф жртвовања вери, највиши степен оданости некоме или нечему. Светом ће, по њиховом, завладати мир оног дана када сви буду муслимани. До тада ће царовати смрт. Један белгијски полицијски инспектор изјавио је прошлог месеца да је борба коју они, у Бриселу на пример, воде против радикалних исламиста, већ изгубљена. Тачно: не можете победити људе који убијају с блаженим осмехом на лицу, одлазећи у смрт, опасани експлозивом, с апсолутном вером да ће их за неколико сати примити Алах лично, ручати с њима, а потом их одвести до одаја у којима их за уживање чека неколико невиних девојака.

Ово је део сведочења једног одбеглог борца Исламске државе, објављеног у западној штампи прошле недеље.

Посебно застрашујуће делује чињеница да се са свега неколико недеља времена мери период претварања мирног, породичног човека, продавца поврћа у предграђу Париза, у монструма који с тешко појмљивим унутрашњим миром, као да чини најбезазленију ствар на свету, пуца у невине људе, децу, жене, а потом себи у главу. И даље је тајна како то постижу ови што регрутују масовне убице. Kоје су то технике преузимања контроле над људским умом? Шта једног професора, човека који говори три светска језика, натера да остави жену и троје деце у Лондону, у којем је рођен, и оде да се бори на страни Исламске државе, жудећи да у тој борби погине, а пре смрти да убије што више „неверника“. Они који се врате, убијају по Европи.

Има ли Европа шансу против оваквих бораца? Kуда ово иде? Апарати принуде држава унутар Европске уније не показују способност да победе „Алахове борце“. Следи ли самоорганизовање народа који више неће хтети да живи у страху? Где је крај и како ће да изгледа крај овог сада већ отвореног рата. А ко каже да ово није рат, тај ради на његовом ширењу и убрзању.
Интермагазин

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*