Доброчинство Иса Махмутовића (1): Одбио да руши Његошеву капелу-„Нећу да рушим ничију светињу“

И кад су му рекли да је то задатак и припријетили да због тога може и без посла остати, енергично је бацио крамп и казао да нема тога ко му може наредити да руши било чију светињу

2

Kад су крајем јуна 1972. године умукнуле мине на Ловћену и престало „надвикивање“ динамита и громова, кад су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја – пробој 125 метара дугог излазног тунела до Језерског врха и платформа за будући споменик генијалном пјеснику, мислиоцу и владици – управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“, једног од извођача радова, и предочио им какав их сада деликатан посао чека.

По сјећању Васа Чавора са подловћенских Његуша, тадашњег радника обезбјеђења на градилишту, које је својевремено записао познати новинар и писац Момчило Поповић, Живковић је радницима, окупљеним испред планинарског дома на Ивановим коритима, објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела, Његошево вјечно почивало. Док је објашњавао како се то мора извести пажљиво, камен по камен, да се сваки камен мора нумерисати како би капела касније у истом облику могла да се сазида на другом мјесту, из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Kосмета, из Kрајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и вјетровима опаљеног лиса, са карактеристичним мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао:

– Ја то нећу да радим!

13023435_10207962349675521_1997430671_n

На питање изненађеног и пренераженог Живковића зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.

Живковић није одустајао већ је покушавао да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом мјесту био подигнут много већи и љепши – да то, уосталом, није његова светиња:

– Ја сам рекао: нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!

– А ако је то наређење и ако због тога можеш добити отказ с посла? – покушао је Живковић и да припријети и тако уразуми одлучног бркајлију.

– Нема тога ко ми то може наредити, а што се тиче отказа не морате се мучити, већ га имате, ја одлазим сам – рекао он а са њим се солидарисали и готово сви остали радници.

Човјек све то, још одлучније и убједљивије, поновио и сјутрадан кад је на Иванова корита банула екипа инспектора Службе државне безбедности да испита да то није каква завјера и организација оних који су годинама на све начине покушавали да спријече рушење капеле и кршење предсмртног аманета славног, прерано преминулог црногорског владара. Поновио и отишао, без трага и гласа.

Од капеле до маузолеја

Његош је саградио црквицу на Ловћену 1846. године и посветио је свом славном стрицу Светом Петру Цетињском. Пет година касније, 5. октобра 1851, предосјећајући скори крај, оставио је у тестаменту аманет и „потоњу жељу“ да буде сахрањен у тој црквици, али и проклетство ако му жеља не буде испуњена. Поновио је то, кажу, и четрнаест дана касније, трен прије него што је занавијек склопио очи. Због стравичног невремена које је тих октобарских дана 1951. године владало на Цетињу и Ловћену, жеља му је испуњена тек четири године касније. У ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, Његошеви посмртну остаци су крадом враћени у Цетињски манастир, а аустроугарска далекометна артиљерија са бродова из Боке Kоторске је сјутрадан разорила капелу. Обновио је и 21. септембра 1925. године свечано отворио краљ Александар Kарађорђевић и Његош је по други пут починуо на Ловћену. Четрдесет и седам година касније, у љето 1972, црногорска власт на челу са Вељком Милатовићем, уз подршку југословенске власти, изгледа чак и Тита лично, срушила је и уклонила капелу са Ловћена, а умјесто ње подигла и двије године касније уз велику помпу отворила маузолеј, ђело Ивана Мештровића, у који је Његош по шести пут сахрањен, ни крив ни дужан што су му потомци толико пута потресали кости и кршили његов аманет.

И Kрлежа био против

Међу небројеним најпознатијим југословенским писцима, уметницима, људима од духа и науке, који су дигли глас против изградње маузолеја на Ловћену и рушења капеле, нашао се и Мирослав Kрлежа. Одговарајући на упит управе Музеја Цетиње шта, на основу приложених фотографија, мисли о пројекту Мештровићевог маузолеја, велики писац је одговорио да је о Мештровићу као кипару „одувијек имао суперлативно мишљење“, али да је у овом случају његов Његош „карикатура и као споменик и као статуа…“

Наставиће се…

Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Иса Махмутовић који је одбио да руши Ловћенску цркву постхумно одликован орденом Његоша (ВИДЕО)