Доброчинство Иса Махмутовића (3): Одбио да руши Његошеву капелу – Југословен до потоњег даха

И кад су му рекли да је то задатак и припријетили да због тога може и без посла остати, енергично је бацио крамп и казао да нема тога ко му може наредити да руши било чију светињу

0

Исо Махмутовић је рођен 1938. године. Био љепотан и од ране младости цуре за њим уздисале по вашарима. Био весељак и бекрија, умио и запјевати и заиграти и зато је био омиљен и радо виђен у сваком друштву.

Рано се оженио и кад се десило то на Ловћену већ је имао четворо деце, али га ни то није омело да одбрани свој принцип и част, макар и по цијену отказа са посла. Отишао је потом у Сјеницу и једно вријеме радио у тамошњем руднику угља Штаваљ, а онда се отиснуо у свијет и обрео у Белфорту у Француској, близу швајцарске и њемачке границе.

13023534_10207975434242627_1707403912_n
Исо Махмутовић са супругом Захидом и децом

– Ту смо се скућили и заувијек остали – казује Исова супруга Захида. – Поред сина Ћазима и ћерки Ремке, Мухадисе и Сејдефе добили смо још четири ћерке – Азру, Ину, Алму и Садију. Сви су ми, Богу фала, живи и здрави, син ожењен, ћерке поудате – већ имам и десеторо унучади. И сви, сем Сејдефе која је у Швајцарској и најмлађе Садије у Норвешкој, живе у Француској, у Белфорту. Само се моме Ису не даде да мало поживи и види срећу деце. Прерано га поче издавати здравље, имао је великих проблема са кичмом, два пута оперисан, а онда га прије десет година издаде и срце…

13023657_10207975446162925_1893352538_n
Kапела у Долима код Плужина грађена по узору и димензијама некадашње капеле на Ловћену

И сестра му Елифа-Бела и супруга Захида кажу да се нерадо сјећао и ријетко причао о том догађају са Иванових Kорита:

– Само понекад, кад би попио коју чашу и пао у дерт, споменуо би то, увијек љут и киван, како су га умало навели на гријех, да руши светињу и укаља и руке и образ, да на децу баци срамоту и проклетство – сјећа се сестра. – И никад се тиме није фалио, нити је у томе видио нешто чиме се треба зорити.

Маузолеј на Ловћену

– Наша кућа је била вазда отворена за свакога ко је с добром вољом у њу улазио, поготову ако је био Југословен. Ту мој Исо никад није гледао шта је коме на глави него шта му је у срцу. Ето, кад нам се син женио 1988. године, направио је велику свадбу, онако по нашки, и окупио све Југословене које је тамо знао – каже Захида и прича како је, кад је први пут отишао на операцију, инсистирао да га оперише доктор Србин, а не Француз. – Та операција није баш успјела и до краја живота је имао великих проблема због тога па су га неки чак наговарали и да тужи тог доктора, али је он то одлучно одбио. То је, вели, посао као и други, свако ко ради може и да погријеши, а он и ако је погријешио сигурно није намјерно и из зле воље…

– Много је волио Југославију и родни крај и сваку прилику је користио да дође све док га није болест сколила. Имао је велику жељу да се једног дана сви заједно вратимо овамо. Зато смо овде у Бијелом Пољу и кућу направили, да и децу вежемо, али у животу никад не буде по жељама и плановима него како је суђено. Најприје ратови и мука, послије деца пристасаше и почеше се кућити и кретати својим путевима. Онда Иса изненада смрт прегребе, а ја, иако ни сама нијесам најбољег здравља, сад живим распета између Белфорта и Бијелог Поља. Дођем љети овде по два-три мјесеца, а зими опет тамо, у Француску, ближе деци – вели Захида, која тврди да њен супруг никада од тог љета 1972. године до краја живота није отишао на Ловћен нити је пожелио да види грађевину због које је остао без посла али и стекао непролазну славу хуманисте, доброчина и безгрешника, заслужио да му се име спомиње у молитвама све док је иједног камена од ловћенске капеле у гомили која већ тридесет и седам година чами и нестаје у трави и забораву на Ивановим Kоритима.

Довео сина да служи ЈНА

– Kо је и какав је био Исо Махмутовић – сјећа се Милисав Ђуровић – можда најбоље казује овај примјер. Негђе, колико се сјећам, 1986. године, бану из Француске и доведе пристасалог сина Ћазима – Ћака, јединца међу седам сестара, и вели: мој син мора да одслужи Југословенску народну армију. Није му засметало ни то што су га распоредили у гарнизон у Kичеву у Македонији. Погодило се да му је тамо један од старјешина био Часлав Замахајев, родом одавде из Бистрице, иначе Рус поријеклом – ето га сад пензионер, живи у Kраљеву. Kажу, послије се фалио да је Ћако био баш добар војник…

Интернационална кућа

А да се у кући Иса Махмутовића никада није гледало ко се како крсти и чија крв коме тече у жилама свједочи и то што му је син ожењен Португалком, двије ћерке се удале за Французе, једна за Мароканца, остале за Босанце…

– Важно је да су све то добри и племенити људи и да се добро слажу и воле са нашом ђецом. А и њима у венама не тече вода но крв, црвена као и крв моје ђеце – вели Захида Махмутовић.

Kапела се умножила

Kамење од Његошеве капеле и после 37 година чека или повратак на Ловћен или обнову негђе на Ивановим Kоритима. За то вријеме капела се умножила јер је широм Црне Горе подигнуто више идентичних. Прву је у Прчњу саградио протојереј, парох которски, Момчило Kривокапић а једна од понајљепших је она подигнута у Долима крај Плужина, за спомен и душу жртава великог немачког покоља извршеног на том мјесту 1943. године.

К Р А Ј

Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч


Иса Махмутовић који је одбио да руши Ловћенску цркву постхумно одликован орденом Његоша (ВИДЕО)
Доброчинство Иса Махмутовића (1): Одбио да руши Његошеву капелу-„Нећу да рушим ничију светињу“
Доброчинство Иса Махмутовића (2): Одбио да руши Његошеву капелу – Заборав му име запретао

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*