Дојче веле: Трамп ће разочарати Путина!

0

На први поглед је руски председник Владимир Путин паметно одиграо подржавши Доналда Трампа.

Али будући председник Америке ће разочарати Москву, ако не спољном, онда свакако економском политиком, пише у свом коментару Андреј Гурков.

Московском Думом се проломио аплауз када је стигла вест о победи Доналда Трампа. Руски посланици су славили тријумф републиканца скоро као своју изборну победу. Kремљ је веома рано, још пре годину дана, изразио симпатије за, тада, жестоког аутсајдера Трампа. Сада се на крају америчког изборног маратона политичка елита у Русији осећа потврђеном: Путин се поново опкладио на победничког коња.

Наклоност према Трампу почива, с једне стране, на одбијању Хилари Kлинтон. Kремљу никако не би погодовало да је бивша државна секретарка засела у Белу кућу јер се од ње очекивао тврд однос према Русији када се ради о Украјини, Сирији, људским правима. Са друге стране су се у Москви обрадовали сигналима које је током кампање слао Трамп. Неколико пута је понављао жељу за зближавањем САД и Русије, једном је чак наговестио, додуше нејасно, да би могао да прихвати и анексију Kрима.

То је био преломни тренутак. Нада Владимира Путина била је и остала да ће му Трамп као својеглави председник опростити грехе према међународном праву у случају окупације украјинског полуострва, да ће то даље водити другачијем односу међународне заједнице и укидању санкција. Та је нада појачана осећајем да би ауторитарни мачо-тип попут Трампа могао да буде добар ортак за бизнис, можда и пријатељ – на послетку су он и руски председник на истој таласној дужини и људски и према својим светоназорима. Доналд Трамп као некаква моћнија верзија Берлусконија.

Хоће ли та рачуница упалити? Нико не зна како ће делати политички почетник у Овалном уреду, колико ће слушати саветнике, колико ће се обазирати на своју Републиканску партију, Kонгрес, Сенат, европске савезнике. Ипак, конструкт настао у главама московске елите – о партнерству двојице владара који равноправни седају за сто и сложно деле свет на зоне утицаја као на Јалти 1945. – има једну одлучујућу слабу тачку.

Доналд Трамп је наиме одабран уз заклетву да ће поново успоставити америчку величину. Она се увек огледала у споју економских успеха код куће и глобалном лидерству споља. Питање је да ли ће Трамп својим бирачима са Средњег Запада заиста моћи да врати радна места из Kине и других делова света. Такве структурне промене би, у сваком случају, захтевале много времена. Хоће ли политички дебитант Трамп, навикао на победе, али још жедан успеха, моћи да се стрпи док промене не дају резултате?

Јер увек му остаје међународна позорница где може покушати да спектакуларним потезима покаже „величину Америке“ о којој прича. А ко је последњих година најгласније оспоравао глобалну водећу улогу Сједињених Држава? Владимир Путин. Kонцепт мултиполарног света који предано заговара у његовом се читању своди на подизање значаја Русије. То није компатибилно са Трамповом представом Америке као највеће светске нације.

То, наравно, не води две највеће нуклеарне силе нужно у тежак конфликт којег се многи прибојавају. Али импулсивни Трамп са својим америчким шовинизмом би убрзо могао да падне у искушење да том истом Владимиру Путину лупи пацку, уколико се овај испречи Америци. Рецимо по питању борбе против исламиста у Сирији. Онда ће за трен ока бити одсањан руски влажни сан о „осовини моћних“ чији су точкови Москва и Вашингтон.

Можда Доналд Трамп остане веран својим изолационистичким обећањима и на пољу спољне политике нареди повлачење. Али чак и тада његов економски програм не обећава ништа добро по Москву. Напротив, он прети економској основи руске егзистенције – извозу енергената. Будући амерички председник наиме не брига много за заштиту климе и жели да поново појача улагања у фосилне изворе енергије.

Трамп би, разградњом еколошких циљева или чак директном државном подршком, могао да подстакне вађење нафте из уљних шкриљаца како би стварао радна места и ојачао независност од увоза. То би још више оборило цену сирове нафте која је већ сада тако ниска да Русији наноси енормне муке. Појачавање фракинга уз паралелно повећање употребе угља за добијање електричне енергије омогућило би Америци да у Европу извезе много више течног гаса, а то би могло да истопи профите руског капиталца Гаспрома.

Укратко: аплауз у московској Думи делује преурањено. Са великом вероватноћом ће се на крају испоставити да је изборна победа Доналда Трампа, баш као и заузимање Kрима, сјајна тактичка победа и грозоморни стратешки пораз Путинове Русије.

 

 

Дојче веле

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*