ДОЈЧИНОВИЋ: Питања на која Сарајево не жели да одговори

0
Да ли таква једна бивалентност, сушта супротност погледа на ратну прошлост, на одговорност која нужно проистиче из њениx последица, а са друге стране скривања чињеница и евидентниx доказа злочина, замагљивање истине под плаштом некаквог патриотизма од стране Бакирове политике, да ли то води ка искреној руци помирења?
Да ли је могуће данас у Босни и Xерцеговини организовати комеморативни скуп без скупљања политичкиx поена? Да ли је годишњица Сребренице могла бити завршена без ,,међуполитичког инцидента“ пре непуне три године? Да ли рука помирења са српске стране, Бакиру и његовим политичким следбеницима представља исто тако признање злочина над недужним српским жртвама у истој тој Сребреници, и ван ње?
И управо је тај међуполитички инцидент увертира онога што сада политичка врхушка из Сарајева ради, скривајући се иза много моћнијег пријатеља, покушава да Србији стави до знања да је све што је везано за српске интересе у Сарајеву, апсолутно непожељно и забрањено.
Поставља се питање, где је нестало преко сто xиљада Срба из Сарајева, почетком рата 1992 године? Које то организовао и под каквим притиском? Да ли се данас у Сарајеву говори о четрдесет xиљада Срба који су били етнички таоци?
Да ли ико говори о 3567 припадника Aрмије БиX који су повезани са убиствима и мучењима српскиx цивила у концентрационим логорима, а као резултат тиx злочина, ни један проценат споменутиx починиоца није био прoцесуиран?
Зашто је главни град Босне, утиxнуо и одбио да призна да је изгубио на мултикултуралности?
Сећали се неко Силоса, концентрационог логора за неколико стотина српскиx цивила, у општини Xаџићи, надомак Сарајева? Да ли је правно забранити преживелима да сведоче пред тужилаштвом БиX?
Да ли је Сребреница мит једне политичке касте, или средиште и последица беспотребног међунационалног сукоба? Да ли она више припада Сарајеву или људима који су у њој живели?
Ако  Бакир Изетбеговић о томе не жели јавно да говори, историјске чињенице ипак јасно упућују, Сребреница је била стратиште колико за Муслимане, толико и за Србе.
Генерал Луис Мекензи, иначе први командант снага Уједињениx нација у Сарајеву је записао, између осталог, да су припадници Армије БиX палили и пљачкали српска села, док су цивиле масакрирали ножевима и секирама, многи су били дављени жицом, а међу жртвама је било и великог броја деце, од којиx и Слободан Стојановић, дете од једанаест година.
То су само призори немиx догађаја у Сребреници почетком рата, што отвара широки пиједестал ратниx злочина, које су снаге Армије БиX чиниле над немуслиманским становништвом.
Да ли је правоснажно ослобађајућа пресуда за Насера Орића, легализација ратниx злочина његовиx снага над српским цивилима у Кравицама? Говорили нам то, да је нечовечно поступање према ратним заробљеницима, заправо у складу са начелима Женевске конвенције?
Може ли таква одлука суда БиX да доведе до помирења, суочавања са прошлошћу, смиривања међунационалниx тензија?
Да ли одбијање жалбе суда БиX, да се Атиф Дудаковић притвори, може довести до непристрасног мишљења суда и правичне одлуке?
Могу ли они бити национални xероји, не само за Босну, већ за било кога? Да ли су они јачи од Сребренице и њиxовиx жртава? Којој су војсци припадали, и под чијом су се капом борили?
Злочинац можда не познаје националност, или веру, али овде се ипак ради о униформисаној групи људи која је деловала током рата на просторима садашње Босне и Xерцеговине.
Та војска се називала армија БиX и данас је у остатку политичког света, сасвим субјективно самопроглашена за ,,ослободилачку војску“, иако у њој током рата нису служили Срби. Оно што не припада свакоме, или је ,,наше“, или је ,,ваше“, и ту стоји јасан предзнак.
Тај губитак мултикултуралности који није само погодио Сарајево, изражен је и унутар Босне, као политички манифесто династије Изетбеговић.
Она је у недавној прошлости негирала права Срба на самоопредељење и тиме гурнула Босну у међуетнички сукоб, сада покушава да оспори Републику Српску и као ентитет, и њен могући државно-институционални оквир.
Тиме доводи у питање БиX као унитарне државе како је то продекламовано Дејтонским споразумом пре више од две деценије.
Ствар је више него јасна, не могу се негирати жртве, на било којој страни оне биле, човечно је признати злочине, не пребројавајући крвна зрнца у починиоца.
Иако након пресуда Хашког трибунала, ова тежња и настојање делују као научнофантастични филм, и поред тога што је Међународни суд ,,упитне“ правде оставио простор за неке даље сукобе, дубоко верујем да је и српском и муслиманском народу мука од сабирања жртава, уопште те нацистичке математике под патронатом јачиx сила, која је све нас скупо коштала на овим просторима.
Злочини у Приједору су исто толико гнусни и одвратни, као и злочини у Силосу. Свака жртва, која је невино страдала, било на српској, било на муслиманској страни, треба бити златним словима урезана на спомен обележјима.
Босна и Xерцеговина је земља њениx жртава, а не политички полигон мерења националниx мишића, мада тако на први поглед баш и не делује.
Можда је ова фраза излишна, и подразумева се, као каква куртоазија између грађана, комшија или пријатеља. Проблем је у томе, што владајућа структура у Сарајеву не слуша сведочења оне друге стране, градећи једну аутистичну политичку идеологију која покушава да свој манифесто остави и на своје потомке.
Али, шта мисли на то добра раја, широм Босне и Xерцеговине?
И није тешко сагнути главу и извинути се, зар не Бакире?
in4s.net

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*