Dokumentarni film Zaveštanje… Šta je Zaveštanje? (video)

0

U pitanju je jedinstven filmski spomenik koji prenosi kolektivno iskustvo stradanja u II svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske. Izmontiran je iz oko 450 sati snimljenih svedočenja, prikupljanih tokom četiri godine razgovora sa 94 neposredna svedoka i predstavlja izvod iz velike dokumentarne arhive. Filmska priča je bez naratora, istoričara i arhivskih snimaka, uronjena u čistu neposrednost živih svedočenja. Žrtve na taj način dobijaju jedinstveno pravo da same tumače sopstvena stradanja.

Šta je nama Zaveštanje?

Januara meseca 1997. godine umetnik Horst Hoajzel je osmislio instalaciju čije je
izlaganje bilo najpre zabranjeno da bi zatim bilo dopušteno. U noći 26. na 27. januar, Hoajzel je organizovao svetlosnu projekciju u kojoj se, na nekoliko trenutaka, na Brandenburškoj kapiji pojavljuje i sa njom stapa, kapija Koncentracionog logora Aušvic-Birkenau. Hoajzelova svetlosna projekcija imala je za cilj da ukaže na Brandenburšku kapiju ili da dekonstruiše Brandenburšku kapiju kao nacionalni istorijski simbol. Može se reći da je Hoajzelova instalacija imala, pre svega, za cilj da doprinese sticanju jednog dubljeg uvida u nemačku povest sećanja.

Upravo je ova, donekle i vrlo lična pa čak i duboko intimna, intervencija umetnika na jednom od neprikosnovenih simbola nemačke prošlosti pokazala do koje mere dinamika individualnog i kolektivnog sećanja ili pamćenja mora predstavljati predmet ozbiljnih opservacija u društvima koja egzistiraju u u senci jedne zaista traumatične prošlosti.

Dokumentarini film autorskog tandema Ivan Jović – Monja Milinković Jović, Zaveštanje premijerno je prikazan 2016. godine. Više stotina sati snimljenog materijala stalo je u devedeset minuta filma koji se bazira na usmenim svedočanstvima pojedinaca koji su, uglavnom, kao deca preživeli sistem ustaških logora koji je u periodu od 1941. do 1945. postojao na teritoriji marionetske Nezavisne Države Hrvatske. Kao rezultat projekta koji je imao za cilj da prikupi usmena svedočanstva ljudi koji su kao Srbi, Jevreji i Romi stradali u NDH, film Zaveštanje podseća ne jednu od najznačjnijih debata koja je vođena u savremenoj istorijskoj nauci. U najkraćim crtama ona se svodi na pitanje –Šta je sećanje istoriji? U predgovoru prvog izdanja knjige Glas prošlosti. Usmena istorija, Pol Tomas je napisao: „Glas prošlosti bitan je za sadašnjost.

Ali čiji glas – ili glasove – treba slušati“? Na taj način, poznati britanski istoričar je problematizovao jedno od bazičnih pitanja istorijske metodologije koje diskredituje i „budi“ sumnju u pouzdanost ličnog sećanja kao istorijskog dokaza. Tomasova opravdana zabrinutost podseća nas na daleku 1825. godinu i čuveni seminar mladog profesora Leopolda Rankea u Berlinu, koji je vrlo brzo postao „najuticajniji program istorijske obuke u Evropi“ jer je svojim polaznicima jasno stavio do znanja da istorijsko pamćenje često počinje tamo gde se završava lično sećanje.

Pa ipak, bez obzira na dragoceno nasleđe koje nam je ostavio utemeljivač savremene istorijske nauke, iskustvo 20. veka pružilo je novi uvid u složen i kompleksan odnos  istorijskog pamćenja i ličnog sećanja. U formalnom smislu, njihovom neočekivanom približavanju pre svega je doprineo tehnološki razvoj odnosno izum fonografa (1877) i magnetofona (1900). Poboljšana verzija magnetofona mogla se koristiti u radiodifuziji već od tridesetih godina 20. veka, dok su se prvi kasetofoni pojavili početkom šezdesetih godina prošlog veka.

Ponovno približavanje istorijskog pamćenja i ličnog sećanja ne može se objasniti iskuljučivo tehnološkim unapređivanjem uređaja za snimanje zvuka. Ono pre svega i suštinski leži u tragičnom iskustvu „kratkog 20. veka“.

Promenu metoda nagovestio je, neposredno po završetku Prvog svetskog rata (1914-1918) jedan od njegovih učesnika – čuveni francuski istoričar Lisjen Fevr. Govoreći o preko noći izmenjenim političkim i društvenim realnostima koje su trajale vekovima, Fevr je postavio brojna pitanja koja su se odnosila na smisao i svrhu istorijske nauke koja je po nejmu bila „uspavana u svojoj izvesnosti“. Uspavano istorijsko pamćenje koje se krilo iza cenzurisanih političkih i diplomatskih arhiva zadobilo je novi udarac kada se suočilo sa tragičnim nasleđem Drugog svetskog rata (1939-1945) čijim je bilansima pripadala brojka od 50 miliona mrtvih od kojih 6 miliona stradalih u Holokaustu, kako u aktima direktnog terora tako i u logorima smrti, među koje se ubrajaju i logori koji su postojali na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. Zajednica naroda izašla iz dva svetska rata našla se pred brojnim pitanjima na koja se isključivom primenom dokumentarističkog metoda nije moglo odgovoriti.

U tom trenutku istoričarima ali i dokumentaristima različite provenijencije nije preostalo ništa drugo nego da u pomoć pozovu one malobrojne koji su tokom jeseni i zime 1944. a onda i tokom zime i proleća 1945. napustili Banjicu, Sajmište, Crveni Krst, Aušvic-Birkenau, Jasenovac, Staru Gradišku…Zahvaljujući svedočanstvima onih koji su nakon izlaska iz brojnih logora koji su postojali na tlu čitave okupirane Evrope mogli da kažu: „Mi smo preživeli“ istoriografija se zauvek promenila, jer su subjektivno iskustvo i objektivan pojam prestali da važe za nespojive pojave. Samo zahvaljujući glasovima ljudi koji su prošli ispod „kapije“ ali u suprotnom smeru istorija je postala nauka koja leči – ona koja naglašava dimenzije emocionalnog i individualnog doživljaja. Drugačije rečeno, istorija je počela da se prepoznaje kao nauka sa jakom etičkom orijentacijom što se često relativizuje a samim tim nipodaštava i zaboravlja.

Zbog svega rečenog film Ivana i Monje Jović predstavlja svetlo sa početka ovog teksta. Obrisi svetlosnog snopa Zaveštanja se gotovo u milimetar preklapaju sa svim našim „kapijama“ – ličnim i kolektivnim traumama. Baš zato je Zavešanje svima nama ono što su stihovi Ane Ahmatove :
„Sahrani me, sahrani me vetre!
Ne dođoše rođeni po mene,
Nada mnom je lutalica veče
I disanje pritajene zemlje“

dr Sanja Petrović Todosijević
Institut za noviju istoriju Srbije

POSTAVI ODGOVOR

*