Достојевски – живот у инат здравом разуму

0

У писмима Достојевског крије се тајна настанка његових романа и духовна драма руске интелигенције. Из пишчеве преписке се сазнаје да су „Злочин и казна“ у почетку имали назив „Пијанци“

КАО и сваки стваралац, Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) имао је дилеме о свом раду, неретко је одбацивао или спаљивао већ написане странице рукописа, али ни у једном тренутку није изгубио веру у свој рад, нити самосвест о вредности онога што пише. Уметничко сазревање идеја и њихова реализација код Достојевског су имали изненађујуће јасан пут.

Овим речима, професор Тања Поповић говори, за „Новости“, о једном од највећих руских и светских писаца свих времена, поводом капиталног, тротомног издања његових писама, у издању „Логоса“.

Досадашњи истраживачи историје настанка дела Достојевског, као и његове стваралачке биографије често су у његовој преписци налазили податке о замисли појединих романа или њиховим ранијим верзијама. Српски читалац сада први пут има прилике да се на свом језику упозна са овом драгоценом књижевном и биографском грађом, која је објављена на 1.500 страна.

– Овде се тако може сазнати да су „Злочин и казна“ у почетку имали назив „Пијанци“, може се наслутити да је језгро романа најпре било везано за трагедију породице Мармеладов. Током даљег уобличавања дела, читамо у писмима упућеним Михаилу Каткову, уреднику часописа „Руски весник“, где је у наставцима током 1865, заједно са Толстојевим „Ратом и миром“, објављиван „Злочин и казна“, ова замисао се проширује захваљујући личним искуствима писца и развоју његове политичке и друштвене мисли – каже Тања Поповић.

Када је, по њеним речима, током четири године (1867-1872) био принуђен да напусти Русију због великих дугова и поверилаца који су му претили затвором, Достојевски у писмима својој сестричини Софији Ивановној, пријатељима, писцима и новинарима детаљно пише о идејним полазиштима романа „Идиот“ и „Зли дуси“ који настају у то време:

– Читалац може сазнати сву суштину христоликог бића кнеза Мишкина, трагични расцеп празне душе Николаја Ставрогина, или податак да је карикатурални лик великог писца Карамазинова из „Злих духа“ прототип имао у Ивану Тургењеву. Највише пажње посвећено је последњем, и вероватно најзначајнијем роману „Браћа Карамазови“, чија се реализација непосредно отвара на страницама његових писама: где је чуо причу о „главици лука“, где је прочитао приказе страдања деце… Још важније је пишчево објашњење узајамности значења „Легенде о Великом инквизитору“ и „Житија старца Зосиме“: један део без другог не иде, а патња добија виши смисао у покајању, саборности и милости.

 

Из ових драгоцених писама сазнајемо и о духовној клими његовог доба, политичким превирањима и стању у књижевности. Преписка се може читати као узбудљива хроника једног времена. Она оличава и драму неколико поколења руске интелигенције о чему сведочи и исказ Достојевског Михаилу Бакуњину:

– Не верујем својим убеђењима, а нисам у стању да их изневерим. Ја сам смешнији од Дон Кихота; он је бар искрено веровао да је витез. А ја знам да нисам витез – па ипак се понашам као да јесам, знам да се борим са ветрењачама – и опет се борим, свестан сам да Дулчинеја моја (мој живот) ни на шта не личи и да је одвратна, па ипак је волим за инат здравом разуму и очевидности – писао је Достојевски.

РЕЧИ ЉУБАВИ

Права еротска и суштински љубавна писма упућена су само Ани Григорјевној (рођ. Сниткина), његовој другој жени – објашњава Тања Поповић.

– Пише јој увек како је љуби по целом телу, и пољупцима обасипа њене ручице и ножице, како је сања и чезне за њом. Између њих је разлика била 24 године, па у писмима својим пријатељима, на почетку брака, говори о томе како га то веома брине. Њима пише и о њеној преданој и наивној заљубљености у њега, чему ни сам не може да се не начуди.

 

Писма обухватају период 1832-1881, који је, по речима наше саговорнице, обележен врло бурним сукобима између западњака и народњака, растом реолуционарних покрета, убистивима и злочинима, али и правим успоном руске књижевности и филозофије.

– Достојевски пише, са непогрешиво тачним судом о руској књижевности. Иако се никад није упознао са Лавом Толстојем, он га без икакве сумње препознаје као јединог истинитог уметника свога доба.

Новости.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*