Dr Aleksandar Živković: Pritisak Stejt departmenta na Pravoslavne Crkve

0

Devetog maja o.g. kod bugarskog patrijarha g. Neofita došao je u posetu Semjuel Braunbek, ambasador i predstavnik Stejt departmenta za religiozne slobode. ( http://www.bg-patriarshia.bg/) Ovaj gost, iako je došao sa prazničnog odmora na Svetoj Gori, bio je, u neku ruku, izazovniji za bugarskog patrijarha od pape Franciska.            Dok je papi patrijarh, mogao samo da ponovi postupanje i reči svog prethodnika, Blaženog Spomena Maksima, sada je trebalo odgovoriti na Braunbekov poziv da BPC zajedno sa Stejt departmentom radi na religioznim i crkvenim pitanjima. U tom smislu, patrijarh Neofit dobio je poziv da u julu mesecu u Vašingtonu učestvuje u stvaranju „globalnog udruženja koje bi potpomagalo veroispovedanje“.

Nije pomenuto, da li je tema bila i „ukrajinsko pitanje“, ali budući da je 6. maja ono razmatrano sa arhiepiskopom atinskim Jeronimom (https://www.romfea.news/), a da je sam Braunbek veliki pokrovitelj „autokefalije“ bastardne strukture „PCU“, blisko je pameti da se sa bugarskim sagovornicima, takođe, razmatrala ta tema, kao što će se narednih dana naći na dnevnom redu ambasadorovih poseta Rumuniji i Moldaviji.

Nije neka tajna da vašingtonska administracija želi da obezbedi da bar još jedna pomesna Pravoslavna crkva prizna „PCU“. To bi donelo poene kako u samoj Ukrajini, tako i van nje. Aktuelizovala bi se pitanja koje lokalni predstavnici američke politike prema Pravoslavlju ionako drže „otvorenim“: Makedonije, Moldavije, možda Belorusije, Crne Gore itd. Mogućnosti da se neutralizuje efekat onoga što je Hantington posmatrao kao geopolitičku „pravoslavnu civilizaciju“, vrlo su primamljive stratezima američke religiozne politike.

Očito, aktuelni pritisak na Pomesne crkve je veliki i neće se završiti usaglašavanjem oko nekoliko „politički korektnih“ fraza.

Istoričari će, možda, primetiti kontinuitet u nastojanju zapadnih sila, najmanje od Krimskog rata, pedesetih godina 19. veka, da Rusiju istisnu sa položaja zaštitnice pravoslavnih hrišćana na Balkanu i Bliskom istoku. Ali, puko ponavljanje istorije, nekada ne pruža odgovarajuće odgovore na aktuelne izazove.

Pravoslavni će, svakako, iskoristiti svoje istorijsko iskustvo, da očuvaju suštinske elemente crkveno-nacionalne samostalnosti u svojim zemljama. To, međutim, nije dovoljno da bi se odgovorilo na antipravoslavnu propagandu, geopolitičke igre moći i konstantne pritiske na političkom i duhovnom planu. Potrebno je dublje promišljanje i življenje u sabornosti, da bismo sačuvali „slobodu kojom nas Hristos oslobodi“.

To nije pitanje samo našeg duhovnog opstanka. Od Vaskrsenja ovo je pitanje nade za čitav ljudski rod.

Pouke.org

POSTAVI ODGOVOR

*