Др Драган Петровић за ПАТРИОТ: Вучић, Јеремић или Јанковић, свеједно је ко ће победити, сви су западни пројекат!

2

Стање у Македонији и могући развој дешавања?

У Македонији ће у непосредној будућности моћи да дође до неколико сценарија око формирања владе. Прва је да се распишу нови избори, односно да Груевски некако формира мањинску владу уз подршку неке од албанских странака (ово друго је мало вероватно). Уколико Заев ипак формира владу дошло би до масовних демонстрација македонског становништва против спровођења у дело Тиранских споразума, или чак до озбиљнијих инцидената. Излаз из кризе би могао бити убедљивија победа ВМРО на поновљеним изборима, пошто сада у македонском, огромно већинском делу популације нема илузија о спремности Заева да жртвује есенцијалне интерсе државе, о чему говори и образложење председника државе Иванова приликом одбијања за сада да му да мандат за формирање власти, речима да се тиме подривају темељи државе, и да се уводе принципи договорени у другој држави (мислећи на Албанију). Србија и Црна Гора, те Македонија и Грчка имају заједнички интерес да сарађују по питању неутрализације албанског шовинизма који јавно и директно угрожава територијални интегритет сваке од ових, иначе међусобно сродних и историјски повезаних земаља, (Србију и Црну Гору већински насељава један исти народ). Ово је све прилика за Београд да се подршком стабилности и интегритету Македоније у односу на великоалбанску агресију, брани и најнепосреднији српски интерес у Србији и региону, али за то су неопходне промене политике званичне Србије.

Избори у Србији. Јеремић се представља као патриота, колико он може патриотских гласова да узме и да ли је он заиста патриота?

Читава игра нама најненаклоњенијих сила, а пре свега Британије и САД, те у мањој мери и Немачке, које суштински спроводе надгледање протектората Србија, и која је у потпуности за сада остварена, да се настави за српски народ и земљу погубна концепција постоктобарска која подразумева даље спровођење погубног и у свету теоретски, па све више и практично напуштеног неолибераног економског и социјалног концепта, који упадљиво деструише привреду земље, доводи до презадужености, уништава индустрију и земљу доводи у положај колонијални, а становништво раслојава, широке слојеве доводи до ивице, а сада и испод ивице егзистенције, смањења броја становништва и чак на дужи рок и промене његове структуре (између осталог и реадмисија и мигрантски блискоисточни таласи), потом смањења државне територије, даљим концептом некритичког пузања ка ЕУ и увођење НАТО у Србију… Дакле ово се наставља и данас, на тај начин што постоје странке на власти, које су ауторитарне (СНС и СПС пре свега) али формом нису проатлантистичке и имају у свом чланству солидан удео патриотски опредељених људи, али је сами врх (Вучић, и у мањој мери Дачић) контролисан од атлантиста, те захваљујући одсуству демократије у тим странкама, те блокадом медија и ауторитарности се спроводи напред наведена постоктобарска концепција, а да је њима дакле овим странкама на власти супротстављене различите фракције и деривати „жутих странака“ (Шутанчева ДС, ЛДП, Тадићева и Живковићева ДС, потом чак и Јанковићева кандидатура, а као деривати и Јеремић и делом чак Радуловић). Иако постоје велике разлике између ове две групације, и неки од ових „жутих деривата“ су далеко демократичнији и имају можда и повољнија многа решења за Србију, у суштини они подржавају „наставак ЕУ пута“ са свим погубним стварима који он са собом носи и мање више даљу примену неолибералне концепције, што заправо значи подела на „црвене и плаве“, и даљи наставак круга уништења Србије, који је толико поодмакао да нам прети озбиљно затирање и деструкција и у дужем року по најважнијим питањима, од презадужености и уништења остатака привреде, до демографског слома катастрофалних размера и даљег губитка територије и пауперизације.

Дакле, тренутно је сатрвен удруженим радом режима, лажних, односно „Вучићевих патриота“, наведеног страног фактора, нама најненаклоњенијих сила, служба безбедности, тај трећи пут, заправо онај једини прави за Србију први пут, који би оличавала примена за наше прилике модификоване форме неокејнизанске економске концепције, социјалног законодавства, застоја, до даљњег на „европском путу“, престанак примене антидржавне политике, пре свега по питању КиМ, али и других питања (режим у Србији чак иде толико далеко да подржава макар индиректно антисрпски режим Ђукановића у Црној Гори), где је потребно отворити медије и користити могућности интелектуалне елите у земљи која је сада у фази притиска и потискивања што је додатни антицивилизацијски чин. Уништење ДСС који је резултат замашног подухвата ових структура је један од важних подухвата у последње време.  Сам Јеремић и Радуловић су најмекши и најпривлачнији елементи „жутог порекла“ који су далеко повољнији за нашу земљу и народ од садашњег режима и потенцијалне победе Вучића, али ни они нису чак и у иделаној форми какви би се потенцијално представили на власти, ни део погодности која би нам представљала ова напред описана да је назовем патриотска или неокејнзијанска, социјална и не ЕУ опција.

Јанковића подржава Друга Србија, ако којим случајем победи шта можемо очекивати?

Не битне промене сем у форми, јер је екстремизам и затуцаност режима у културолошкој форми уникатност у континуитету постоктобарске концепције. Дошло би и до одређеног малог али евидентног ослобађања медија. Међутим Јанковићев систем би био врло трошан, пошто је постоктобарска концепција уперена против широких слојева становништва, а Вучићев режим је уникатан, да је преко ауторитарне СНС, заправо створио масовну аутократску и у суштини недемократску организацију комбиновану са тоталном блокадом медија, дакле масовну организацију која у пракси примењује модел уперен против најширих слојева, и то мекоокупационом апарату постоктобарком управо под Вучићем омогућава најширу осовину примене и имуности, па ниједан други, а најмање продемократски облик владавине не би могао ни у средњем року да се одржи. Отуда је пројекат Вучић са свим што он носи, а то је невиђено камуфлирање у широком спектру различитих коалиционих партнера, где је квазипатриотски дб део веома важан за збуњивање популације иначе слуђене како радикалском прошлошћу Вучића и камариле, тако и потпуно блокираним и гебелсовским медијима, – једини који ефикасно омогућава нама најненаклоњенијим силама даљу примену погубне постоктобарске концепције у пуном капацитету, што нас сваке године кошта са по четрдесетак хиљада више умрлих грађана него рођених, скоро два пута још по толико који одлазе у иностранство у најбољој доби и углавном стручњака, те још по неколико милијарди евра нових задуживања и распродају преосталих ресурса да не идемо даље, по питању државне територије и др.. „Ефикасношћу“ пројекта Вучић доприноси и наизглед уравнотежена спољна политика макар у званичној официјелној међудржавној комуникацији и онако како је преносе гебелсовски медији.

Колике су шансе патриотским кандидатима, Бошку, Шешељу, Фајгељу?

Иако Шешељ „сарађује до даљњег са Вучићем“, он по суштини ствари не би могао да га прати ако се дочепа неке државничке функције у предаји земље, па би и то свакако био бољитак у односу на победу садашњег премијера. Ипак прави представници патриотске опције су Обрадовић, Стаматовић и Фајгељ, под условом да заиста скупе у постојећим изразито недемократским условима потребне потписе имајући у виду фарсу са нотарима и остало. Иако ћу рецимо лично гласати за неког од њих, у постојећим околностима протектората Србија њихове шансе да оду у други круг су врло мале.

Ако Јеремић и Јанковић знају да неће победити на изборима што уопште учествују на истим, који им је циљ?

Рекао сам да главне потезе вуку нама најненаклоњеније силе и да је суштина игре учествовање „плавих и црвених“, с тиме да је у овој фази измењених за нас и питање слободе човечанства набоље међународних околности и краха неолиберализма, пројекат Вучић једини који омогућава нама најненаклоњенијим силама, а то су Британија, САД, Немачка, исламски фактор, даљу несметану реализацију посткоктобарске концепције тако погубне и тешке за Србију, српство и наш народ, који ће имати несагледиве последице и за будуће генерације. Невероватно је да тзв. патриоте, односно један њихов дб део и даље саучествује у овој фарси, где неодољиво подсећају на жандарме, Љотићевце и специјалну полицију у окупираном Београду крајем 1943. године, проповедајући да се борећи против „залуделе омладине“ комуниста и равногорског покрета чине услугу неким ваљда само њима знаним идејама и тековинама, мада таквих погубних примера је тешко сличних наћи у нашој историји.

Да ли ће српски патриоти икад имати свог председничког кандидата?

То је неумитан исход, јер само та опција, дакле она која подржава за наше прилике модификовану концепцију неокејнзијанске економије, социјалног законодавства, престанка некритичног пузања ка ЕУ, ослобођења медија, престанка притиска на науку и интелектуалце од компрадора и различитих страних и «домаћих» службеника, али престанка различтих притисака и на остале слојеве поробљеног становништва, стварну државотворну политику у суштини, може дати шансу да тешко повређени и оронули болесник Србија и наше становништво ухвати корак и консолидује се. Дакле у једном тренутку ће се под налетом притиска и патњи које сви осећамо сем уског дела који чини мекоокупациони апарат, доћи до масовних протеста и незадовољства који ће збацити режим и наметнути систем, ослободити медије и интелектуалну елиту која је под вишеструким притиском, те створити могућности за нашу међусобну јавну комуникацију, размену ставова и предлога различитих концепција, остварење демократије у пуном смислу, од које су тренутно остале само бедне фронцле. Бедне фронцле чија је метафора у виду масе аутобуса са сендвичарима који се транспортују од града до града, као декор медија под суштински страном контролом и једним човеком који оваплоћује трагикомично стање нације које ће се савременици стидети, а следеће генерације памтити као најниже стање у којем се наш народ налазио у својој нововековној историји. Јер овом концепцијом ми смо стварно окупирани и у завршној фази деструкције, без стварног видљивог присуства окупационе војске.

                                      Др Драган Петровић

    Научни саветник у области друштвених наука (највиши чин у науци изнад је само академик)

                      довољно образован, писац 33 научне књиге објављене у Србији и иностранству

                                   и није сарадник и експонент ДБ и страних структура

                         који егзистенцијално дели судбину и емоцију свог напаћеног народа и не верује у Дизниленд који свакодневно приказују медији у страној служби на територији Србије

2 КОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*