Dr Goran P. Ilić: Ako medijski promovišemo rijaliti „vrednosti“, od kakvih postupaka bi krivično zakonodavstvo trebalo da nas štiti?

0

U vremenu medijskih manipulacija, sveopšte satanizacije državnih institucija, niko nije pošteđen, pa čak ni one institucije koje su stubovi države. Armija pravnika, sudstvo i tužilaštvo nalaze se na stubu srama. Montirani procesi, potplaćeni i politički manipulisani izvršni organi, nameštaljke i još sijaset najgorih sumnji, sinonim su u narodu za ove institucije. Da li je to baš tako, i kako se neke greške mogu ispraviti, smatrali smo da treba pitati pravu osobu.

 

14805472_1415495258479373_49380450_n

Odgovore na ova pitanja dobili smo od  prof. dr Gorana P. Ilića. Goran P. Ilić je redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, sudija i zamenik predsednika Ustavnog suda; odlikovan je Ordenom reda Akademskih palmi u rangu viteza od strane ministra za nacionalno obrazovanje Republike Francuske za doprinos u razvoju francusko-srpske saradnje. Autor je više stručnih radova, i neko je ko ne samo da može ove odgovore dati, već i neposredno rešavati ono što se pojavi kao problem.

  • U NVO CEPRIS uspeli ste da na jednom mestu sakupite sudije, advokate i profesore. Veoma je neobično da jedna organizacija sadrži gotovo sve najvažnije, uslovno rečeno, grane pravničke profesije (primetno je odsustvo javnih tužilaca). Šta je cilj vašeg okupljanja?

– Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS) je nastao kao odgovor na potrebu da se kod nas formira jedno udruženje građana sačinjeno pre svega od uglednih pravnika praktičara i teoretičara, koji bi svojim zajedničkim nastupom, a pre svega znanjem i iskustvom koje poseduju u svojim profesijama doprineli ostvarenju standarda pravne države. Uređenje države u skladu sa osnovnim pravnim načelima kao što su: ustavnost, pravna sigurnost, jednakost građana pred zakonom i tome slično, nasušna su potreba građana koji žive u Republici Srbiji, pa bi CEPRIS u skladu sa svojim programskim dokumentima trebalo da pomogne da se ti ciljevi i ostvare.

  • Jedan od najvećih problema u Srbiji je sporost sudova. Od novog Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku se mnogo očekivalo, ali sada se čuju zamerke da je zakon skrojen da bi zaštitio ne građane, već državu i dodatno joj kupio vreme. Iz Strazbura su nam stigle i prve zamerke zbog prakse naših sudova oko dosuđivanja naknade. Kako do bržih suđenja, i koliko se na tome radilo sa sudovima i sudijama uopšte?

– U pravu ste. Jedan od velikih, ako ne i osnovnih problema našeg pravosuđa jesu postupci koji predugo traju. Predugo trajanje postupka direktno dovodi u pitanju pravnu sigurnost u jednoj državi, drugim rečima stvara nepoverenje kod građana u „sposobnost“ nadležnih pravosudnih institucija da reše sporove koji nastaju bilo između pojedinaca, ili između pojedinca i države. Reč je o sistemskom problemu koji se ne može rešiti donošenjem samo jednog zakona, pa makar se on zvao i zakon o pravu na suđenje u razumnom roku, jer da bi on bio efikasno primenjivan, moraju mu prethoditi velike sistemske izmene. To podrazumeva pre svega preispitivanje mreže sudova, sagledavanje opterećenosti pojedinih sudova i svakog sudije pojedinačno, rad na dodatnom osposobljavanju i povećanju stručnosti sudske i javnotužilačke profesije (to naravno važi i za advokatski stalež), obezbeđenje odgovarajućih sredstava u budžetu za, koliko je u današnjim ekonomskim uslovima moguće, nesmetano vođenje postupaka. Kada je reč o vašem zapažanju da nam je Evropski sud za ljudska prava, uprkos odlukama u kojima su naši sudovi utvrdili povredu prava o suđenju u razumnom roku, u nekoliko slučajeva takođe utvrdio da je isto pravo povređeno, to bi se moglo objasniti okolnošću da Strazburški sud po znatno višim ekonomskim merilima odmerava nerazumno trajanje postupaka, dok naši sudovi ipak to čine u svetlu aktuelne ekonomske situacije u zemlji.

  • Kako rešiti problem sa pritvorima u Srbiji? Često se čuje da se pritvori određuju van zakonskih razloga, da su skoro postali još jedna kazna, da se žalbena veća površno upoznaju sa žalbenim navodima, a da se neretko dešava da se i osuđujuće presude obavezno donose tamo gde je bilo dugačkog pritvora, opet da bi se državni budžet zaštitio?

– Reč je o utisku koji je na žalost već dugo vremena prisutan pre svega u opštoj, ali i delu stručne javnosti, utisku koji opstaje uprkos pokušajima zakonodavca i nastojanju sudova da stvari promene tj., da pritvor učine izuzetnom merom. Naime, važećim Zakonikom o krivičnom postupku, uvedeno je nekoliko novih mera koje bi trebalo da doprinesu svođenju pritvora na izuzetnu meru. Tu mislim pre svega na zabranu napuštanja stana, ili kako se to u javnosti naziva „kućni pritvor“, a takođe i na proširenje mogućnosti da se polaganjem jemstva pritvor izbegne. Treba pomenuti i da je zakonodavac pokušao da formulacijom pojedinih odredba o pritvoru „oteža“ sudu određivanja ove mere. Kada je reč o vašem zapažanju da ima slučajeva da se postupci u kojima je okrivljeni proveo dugo vremena u pritvoru „na silu“ okončavaju osuđujućom presudu, ne sporim da je u praksi ima slučajeva koji pobuđuju takvu sumnju. Naime, dešava se da okrivljeni pored osnovnog dela bude optužen i za neko drugo manje važno delo. U slučaju da okrivljeni bude oslobođen za osnovno krivično delo, za drugo delo mu se izriče osuđujuća presuda i time se država oslobađa od obaveze da mu isplati naknadu štete za vreme provedeno u pritvoru.

  • Postoji i problem o kojem se u Srbiji nerado govori, a odnosi se na stručni profil sudija i tužilaca. Nakon decenija postavljanja kadrova po svakakvim linijama došli smo u situaciju da se u pravosuđu nalaze mnogi koji to ne zaslužuju, i to ne samo po moralnim kvalitetima, nego i zbog manjka stručnosti. Ima li Vaša organizacija plan kako se izboriti sa ovim problemom?

– Činjenica da je poslednja reforma pravosuđa završena neuspešno, tj. donošenjem više odluka Ustavnog suda kojima su na svoje funkcije vraćene sudije, javni tužioci i njihovi zamenici koji se pre toga bili razrešeni kao nestručni, neosposobljeni ili moralno nepodobni, potvrđuje da je reč o jednom veoma osetljivom pitanju koje se ne može prelomiti „preko kolena“. Položaj našeg pravosuđa, a pre svega sudova i javnih tužilaštava, a logično i kadrova koji u njima vrše pomenute pravosudne funkcije, posledica je višedecenijskog odnosa prema pravosuđu i kadriranja koje je u njemu vršeno. Zbog toga bi trebalo preduzeti odgovarajuće sistemske „rezove“ u ovoj oblasti, a to znači krenuti od osnovnog obrazovanja koje budući pravnici dobijaju na fakultetima i sagledati u kojoj meri ono osposobljava tek diplomirane pravnike za bavljenje sudijskom, javnotužilačkom ili advokatskom profesijom. Istina je da već postoje institucije koje imaju za cilj da doprinesu praktičnoj obuci budućih sudija, tužilaca i advokata (mislim na Pravosudnu akademiju, kao i na advokatske akademije), ali je veliko pitanje u kojoj meri su ove ustanove u svom dosadašnjem radu odgovorile zadacima zbog kojih su osnovane. Naravno, ključna stvar je kako ograničiti (idealno bi bilo ako bi se mogao i isključiti) uticaj politike na izbor sudija i tužilaca. Iako je to u načelu na normativnom planu postignuto osnivanjem i radom Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva, i ovim institucijama se u stručnoj javnosti upućuju prigovori da su pod većim ili manjim uticajem političkih činilaca. Zbog toga jedan od osnovnih ciljeva na kojim bi trebalo raditi predstavalja stvaranje ambijenta koji će omogućiti da navedni nezavisni organi u potpunosti ostvare svoj Ustavom zagarantovani položaj.

  • Zbog čega Ustavni sud u poslednje tri godine donosi rešenja kojima ustavne žalbe odbacuje, umesto da ih meritorno rešava (tj. usvoji ili odbije)? Mnogi tvrde da se radi o svojevrsnom olakšavanju posla državi za eventualni proces pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ima li istine u tim pričama?

– Što se broja ustavnih žalbi tiče koje se podnose Ustavnom sudu, reč je o cifri koja se, posmatrajući nekoliko poslednjih godina unazad, uvećava geometrijskom progresijom. Drugim rečima, enormno je povećan broj ustavnih žalbi u odnosu na vreme kada je to pravno sredstvo uvedeno u pravni sistem, što ukazuje na to da građani jednostavno nisu zadovoljni na koji način funkcioniše redovno pravosuđe. Ustavni sud je dakle bio, i jeste suočen sa rastućim brojem ustavnih žalbi, pri čemu nije imao odgovarajuće mehanizme uz pomoć kojih bi mogao da efikasno tj. u razumnom roku odlučuje. Primera radi, prema prvobitnom zakonskom rešenju o svakoj ustavnoj žalbi, bez obzira da li je bilo predloženo njeno odbacivanje, odbijanje, ili usvajanje, Ustavni sud je odlučivao u punom sastavu odnosno na sednici od petnaest sudija. Izmenom zakona u Ustavnom sudu, stvar je donekle popravljena i u organizacionom smislu sada o odbacivanju ustavne žalbe odlučuje malo veće sačinjeno od troje sudija. Zbog čega ima mnogo odbačenih ustavnih žalbi? Osnovni odgovor na to se može svesti na sledeće: podnosioci ustavnih žalbi, bez obzira da li to čine sami ili preko advokata, najčešće greše u tome što od Ustavnog suda očekuju da instanciono odluči o njihovoj žalbi tj., da rastavi pitanja na način na koji to treba da učini redovni sud. Pored toga, veoma čest je slučaj da se ustavna žalba neblagovremeno podnese, odnosno da bude izjavljena nakon isteka roka od trideset dana od kada je preuzeta neka radnja ili je doneta pravosnažna odluka za koju podnosilac ustavne žalbe tvrdi da mu je povređeno neko ustavom zagarantovano pravo.

Pomenuo bih još i slučaj podnošenja ustavnih žalbi protiv akata koji prema utvrđenim stavovima Ustavnog suda ne predstavljaju akte protiv kojih se može izjaviti ovo pravno sredstvo. Ovi slučajevi predstavljaju svakako najčešće razloge zbog kojih se odbacuju ustavne žalbe, što ukazuje da mehanizam zaštite prava pred Ustavnim sudom nije još u dovoljnoj meri poznat podnosiocima ustavnih žalbi. Na primedbu da se u javnosti stvara uverenje da Ustavni sud odbacivanjem ustavne žalbe izbegava da o njoj meritorno odluči i time „onemogući“ traženje pravde u Strazburu, mogu da kažem da i odbacivanje ustavne žalbe ne predstavlja smetnju da se zaštita prava potraži pred Evropskim sudom za ljudska prava.

  • Postoji li neka vrste kontrole sudskog aparata kojoj građani mogu da se obrate, a da je zaista efikasna i da može dovesti do brzog utvrđivanja nepravilnosti koje su bile na štetu građana u sudskim postupcima. Drugim rečima, šta uopšte građani imaju na raspolaganju sem žalbi na odluke, jer i o tim žalbama odlučuju opet sudije koje mogu biti i prijatelji i poznanici sudija koji su doneli odluke koje se osporavaju?

– Sudska vlast je po Ustavu nezavisna, tako da je teško zamislivo da postoji neka kontrola ili „nadsudski“ nadzor. Problem na koji ukazujete se zbog toga rešava bilo tako što se građani u okviru samog suda obrate predsedniku suda i iznesu primedbe na postupanje određenog sudije, što u krajnjoj liniji može dovesti do pokretanja postupka za razrešenje sudije pred Visokim savetom sudstva (pod uslovom da su te tvrdnje osnovane). Kada je reč o međusobnom poznavanju sudija, o njihovoj kolegijalnoj solidarnosti koja može uticati na ostvarivanje prava građana o postupku, mogu da kažem da postoje odgovarajući procesni mehanizmi koji predstavljaju razloge za izuzeće sudije za postupanje u određenom predmetu i da se oni uglavnom u praksi i primenjuju. Naravno, ovo je jedna normativna, a rekao bih pommalo i idealizovana verzija uređenja problematike o kojoj govorim, pri čemu ne treba isključiti situacije da se u svakodnevnom odnosu građana i sudija, javljaju problemi na koje ukazujete u svom pitanju.

  • Da li možete da nam nešto kažete o zastarelosti krivičnog progona?

– Zastarelost je institut krivičnog prava čije opravdanje se nalazi između ostalog i u tome da postupci ne mogu neograničeno dugo trajati i da državno pravo na kažnjavanje protekom određenog vremena od izvršenja krivičnog dela gubi svoj smisao. Iako postoje izuzeci od ovog pravila, a tu pre svega mislim na nezastarevanje ratnih zločina, u krivičnoj doktrini i praksi je opšteprihvaćena ideja da se zakasnela pravda teško može i nazvati pravdom. Zbog toga su organi krivičnog gonjenja suočeni sa „opasnošću“ zastarevanja, pri čemu se ona može odnositi bilo na nemogućnost vođenja krivičnog postupka, bilo na nemogućnost izvršenja pravosnažne osuđujuće presude. U našoj praksi, naročito u poslednjih desetak – petnaest godina, bilo je mnogo slučajeva koji su u velikoj meri medijski praćeni, a čiji je ishod bio takav da su građani sa nevericom primili saznanje da je nastupila zastarelost i da se postupak ne može završiti, odnosno da u slučaju da je i doneta presuda, ona ne može da bude izvršena. Brojni su uzroci koji dovode do ovog problema. Reč je o čestim izmenama zakona, o reformama koje retko donose neka poboljšanja u radu, o potrebi da se u postupak uđe sa nedovoljno utemeljenim optužbama, a nije nažalost redak slučaj da se u javnosti govori o političkim motivisanim optužbama koje nakon promene vladajuće garniture padaju u vodu. Sve ovo nažalost ne doprinosi stvaranju dobre slike o našem krivičnom pravosuđu, tako da ne treba da čudi što u očima prosečnog građanina ispada da sudovi namerno odugovlače postupak i time dovode do nastupanja zastarelosti.

  • Čini se da je vršnjačko nasilje u školama kod mlađih, a i starijih maloletnika zastupljeno više nego ikada. Starijim maloletnicima od 16 do 18 godina se pod određenim uslovima može izuzetno izreći kazna maloletničkog zatvora, dok za mlađe maloletnike to nije slučaj. Šta vi mislite kao profesor krivičnog procesnog prava kako rešiti postojeći problem sa maloletničkim nasiljem koje poprima zabrinjavajuće razmere?

– Problem o kojem govorite proizašao je iz činjenice da je sistem vrednosti ne samo promenjen, već u potpunosti urušen, tako da se mladi ljudi danas poistovećuju i svoje uzore vide u ljudima za koje se do pre deceniju ili dve, moglo teško pomisliti da mogu biti uzor i vlastitoj deci. Zapaženu, a i neslavnu ulogu u svemu tome imaju mediji koji nam gotovo svakodnevno u rijaliti emisijama predstavljaju ličnosti sa kojima se mladi ljudi poistovećuju. Takav pristup, a naročito u svetlu slabosti institucija kao što su škola, ima za posledicu da se kod mladih ljudi stvara jedna prilično pojednostavljena, rekao bih crno-bela slika stvarnosti u kojoj se do uspeha dolazi prečicom, bez mnogo skrupula i ulaganja u sebe. Ako u svetlu svega ovoga šta može krivično pravo da učini, mogu da vam odgovorim da je u ovoj kao i u ostalim oblastima u kojima se ova grana prava primenjuje, ono poslednja linija odbrane društva od postupaka kojima se povređuju ili ugrožavaju osnovne društvene vrednosti. Pitanje je međutim, ako medijski promovišemo izokrenute „vrednosti“, od kojih i kakvih postupaka bi krivično zakonodavstvo trebalo da nas zaštiti? Znači reč je o jednom širem problemu, koji se na žalost najbolnije uočava na mladom naraštaju. Donekle ohrabruje da zvanični podaci ne daju osnova za izvođenje zaključaka o eksploziji i vrtoglavom porastu vršnjačkog nasilja što bi se moglo pomisliti na osnovu medijskog izveštavanja.

dsc00130

  • U zapadnim zemljama, kada se spomene tužba ili sud, ljudi shvataju ozbiljnost situacije, što kod nas nije slučaj?

– Prilikom posete delegacije naših sudija svojim kolegama iz Engleske, jedan od naših sudija je postavio pitanje kako se njegove engleske kolege bore sa neodazivanjem i nedolaskom stranaka pred sud? Kada je pitanje prevedeno na engleski, engleske sudije su se zagledale i najpre pomislile da je reč o pogrešnom prevodu. Međutim, kada je utvrđeno da je prevod bio odgovarajući, oni su najiskrenije, ali uz ne malu začuđenost, odgovorili da se kod njih takav problem ne može postaviti jer je sud i dolazak pred njega isuviše ozbiljna stvar da bi se bilo ko sa tim poigravao. Mislim da ovaj primer nudi najbolji odgovor na vaše pitanje, s tim da bi se moglo dodati da je potrebno ne samo uspostaviti sud kao granu vlasti i obezbediti mu sve neophodne garancije nezavisnosti, već je podjednako važno da se kod građana stvori svest o tome da sudstvo jeste grana vlasti koja je podjednako važna, ako ne i važnija, od izvršne i zakonodavne vlasti. To nije stvar koja se može preko noći uraditi, već na tome treba prilježno i dugotrajno raditi u skladu sa poznatom engleskom pričom o tome kako imati vrt u kojem će trava biti zelena i negovana kao u Engleskoj. Odgovor je vrlo jednostavan: travu treba redovno zalivati, povremeno je šišati, i to činiti neprekidno bar jedno sto godina nakon čega će svaki vrt, pa i onaj u Srbiji, biti prekriven engleskom travom.

  • Da li možete u jednoj rečenici da nam date neki savet ili osvrt šta nam je činiti sa stanjem u pravosuđu i kako ga poboljšati?

dsc00126– Čini mi se da se ništa smislenije na vaše pitanje ne može odgovoriti od onoga što je svojevremeno naš pisac Ivo Andrić u posveti jedne svoje knjige koju je poklonio svom kolegi, autoru knjige pod nazivom „Kriva Drina“, napisao: „Sve Drine na ovom svetu su krive. Nikad nećemo uspeti da ih ispravimo. Nikad ne smemo prestati da to pokušavamo “.

01

POSTAVI ODGOVOR

*