Др Љубивоје Стојановић: Грех „Милосрдног анђела“

0

Та ’99. година 20. века остаће заувек упамћена као велики пропуст и промашај осионих људи и институција. Што је најгоре од свега, актери тог недела назвали су злодејство именом „Милосрдни анђео“?

Та ’99. година 20. века остаће заувек упамћена као велики пропуст и промашај осионих људи и институција. Што је најгоре од свега, актери тог недела назвали су своје злодејство чудним именом „Милосрдни анђео“?

Добро се зна које име следује анђелу злоделатнику! Али да не идемо даље, јер тако нешто би нас одвело у религијско празнословље. Међутим, тачно именовање онога што се догодило и стварно памћење са расуђивањем без празнословица важно је и потребно. Ако бисмо одустали од тога, значило би да се слажемо са злодејством неодговорних појединаца. То неки не желе да разумеју на прави начин. Они се труде да убеде остатак света како је могуће насиљем спречити оно што су они препознали као зло код неког појединца или народа. Убеђују грађане једне државе да су им бомбама и бојним отровима донели демократију и слободу и покушавају да оперу себе и своју савест.

Нико ко није наиван или себичан не може ово да прихвати као убедљив аргумент. Због тога би било добро да се све стварно преиспита и тачно одреди одговорност свих заговорника и извршитеља овог злодела.

То је ових дана покренуо као важну тему у сфери међународне политике наш актуелни министар иностраних послова господин Ивица Дачић. Неки наши сународници и суграђани прогласили су ово његово тражење преиспитивања одговорности појединаца и држава недипломатским чином. Зашто? Пре би се могло рећи да је реч о позиву свима нама да будемо храбрији и одговорнији у комуникацији, што ће допринети већем уважавању међу народима и државама и смањењу насиља у свету које се ових дана чини насумице, јер се не зна ко је зашто крив. Све се уопштава и то прети да доведе до сукоба међу народима, идеологијама и религијама.

Kрајње је време да се свему да право име и да се тачно истражи одговорност сваког појединца који је на овај или онај начин злоупотребио своју функцију не марећи ни за кога и ни за шта, осим за себе и свој интерес. Такви се вешто скривају иза свога порекла и припадности наносећи штету својим сународницима и свима са којима деле исту припадност. Kод људи склоних уопштавању то ствара отпор и мржњу према читавим народима, религијама и идеологијама.

Ратни профитери високог ранга, који се не баве ситним крађама и преварама, све ово вешто претварају у нове сукобе и тако унедоглед. Због тога је потребно стати им на пут јер ако се тако нешто догоди, човечанство је у великом проблему самоуништења. Речи ће престати и све ће се претворити у пуцањ, човек ће човеку бити мета и гледање кроз нишан ће постати нова друштвена игра. Да не би дошло до тога, потребно је што пре испитати све одлуке којима су дозвољени напади на државе и државне системе у име „рушења диктаторских режима“.

Истина је да су постојали диктаторски режими, али шта се догодило после тога? Анархија, нереди и бесмисао. Уместо обећаване демократије дошло је беде и безнађа. Да не набрајамо народе и државе у којима су људи постали маса беспомоћних и обескућених.

Србија је некако издржала и бори се, али откуд толико страха и подаништва код појединаца? Можда је реч о нечему што је наслеђено из раног детињства када смо учени да „поштујемо“ неког привилегованог рођака чија функција је била да нас застрашује. Старији су нам говорили да је то неко ко је управу и кад није управу јер је „важан“ толико да му је све допуштено. Тако смо славили славе и друге пригоде чекајући да се наситимо од остатака после пировања „великих“ гостију. Морали смо да се смејемо њиховом мрком погледу од ког смо дрхтали трудећи се да то сакријемо од старијих. Учили су нас да будемо пристојни пред неумесним и непристојним гостима, ближим или даљим рођацима. Нисмо имали избора, прихватили смо. Можда смо сад због тога „захвални“ онима који су бомбардовали нашу земљу, раскућили хиљаде домова и побили хиљаде невиних. Да, такви су сви који замерају вицепремијеру на „непристојном“ питању једном нашем „европском рођаку“, кога по њима треба угостити тако што ћемо му сервирати своје страхове као знак добродошлице.

Није, боже мој, пристојно питати се пред њим о томе ко је и зашто наредио оно што се зове „Милосрдни анђео“. Па то је увреда за наш хришћански идентитет. Али ко има право да било шта приговара „великом брату“? То никако није добро. Наравно, не ради се о освети, непраштању и злопамћењу већ о јасном одређењу према стварности.

Јеванђелским речником речено, онај који жели да буде стварно велики то треба да покаже смирењем и служењем, а не насиљем. То очигледно нису разумели ни наши рођаци из детињства, али они су се изјашњавали као атеисти и не треба им замерати.

Шта је са онима који на Библији полажу заклетву и себе виде као вернике? Откуд насиље у њиховим поступцима? То је питање на које би требало да одговори савремени човек сам себи пре него што га постави другима.

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*