Dr Ljubivoje Stojanović: Među poslanicima je mržnja

0

Ovih dana videli smo međusobni zagrljaj i čestitke dvojice boksera posle meča u kojem je jedan pobednik a drugi pobeđen

Ovih dana videli smo međusobni zagrljaj i čestitke dvojice boksera posle meča u kojem je jedan pobednik a drugi pobeđen. To bi trebalo da bude normalna pojava u svim životnim situacijama. Međutim, u našem parlamentu događaju se besmisleni sukobi u kojima pojedinci ne mogu da prevaziđu različitost i prihvate drugost drugoga.

Da ne bi sve ovo bilo tumačeno kao jednostrano opredeljenje za nekoga i protiv nekoga, ne želim da pominjem imena ni pripadnost svih aktera nemilih scena. Umesto svega toga dobro bi bilo da svi zajedno promislimo šta nam se događa kako bismo mogli da se potrudimo da to ispravimo. Parlament bi trebalo da bude mesto gde se na najbolji mogući način neguje kultura različitosti tako što se neprestano unapređuje kultura dijaloga. Da li je to tako u našem slučaju? Nažalost, nije! Kako da se sve promeni i popravi? Ima li nade da će se prevazići stanje sukoba koje je previše opterećeno individualnom i kolektivnom samoživošću?

Biti narodni poslanik znači stalno prevazilaziti sebičnost i samodovoljnost i ne stavljati sebe i svoj interes na prvo mesto. Ne bih ovde da sudim bilo kome, ali ono što je nepobitna istina jeste međusobna netrpeljivost do nesnosne mržnje, što je žalosno stanje u koje pojedinci svesno ili nesvesno upadaju. To se vidi u mnogim njihovim nastupima koji uvek rezultiraju sukobima bez mere i smisla. Tada čovek izgovori ono što, inače, nikad ne bi rekao da je bar malo dublje promislio svoj društveni položaj. Jer, kad čovek visoko ceni svoje poslaničko zvanje, neće podleći besu do mržnje prema neistomišljenicima. Trudiće se da uvek u svemu promišlja dobra rešenja, a ne da nameće sebe i svoju samovolju. To jedni od drugih uvek tražimo, dok su retki oni koji sebi postavljaju ovako uzvišeni zadatak. Zbog svega toga dobro bi bilo da izabrani predstavnici naroda neprestano ispituju sebe opredeljujući se uvek za stav: Bolje je biti dobar nego biti u pravu! Znam da mnogi ovo razumeju kao mlakost i nedostatak „borbe“, ali ako imamo rezultate kakve imamo u našoj svakodnevici, zar ne bi bilo bolje da se sve ovo ipak iznova promisli kako bismo svi doneli bolje odluke.

Kako smo svedoci toga da mnogi sebe doživljavaju i predstavljaju kao vernike, slobodan sam da predložim nešto čime bismo svoju veru učinili delatnom, a ne samo deklarativnom. Naime, u jevanđelju je zapisano: „Kako želite da vama čine ljudi, tako i vi činite njima!“ Pazite, ne piše da drugima uzvraćamo onako kako oni to čine, već da postupamo jedni prema drugima onako kako želimo da ljudi postupaju sa nama. Svi želimo pažnju, poštovanje i razumevanje, svima treba ljubav, i skoro svako oseti nelagodu kad nije voljen, ali retko ko je spreman da se pita zašto ne voli drugog i drugačijeg. Mislim da je u mnogim slučajevima osnovni razlog nedostatak spremnosti da bolje i dublje upoznamo sebe, što nas čini nespremnim da prema drugima imamo više strpljenja i razumevanja.

Mislim da je sve moguće učiniti boljim, samo je potrebno da svi budemo iskreni jedni prema drugima i da imamo više poverenja jedni u druge. Da prestanemo da budemo navijači sopstvenog života i glasačka masa koja podleže stanju sukoba tako što obožava ili satanizuje druge ljude. Mnogo bolje bi bilo ako bismo pokušali da stanemo jedni na mesto drugih. Tako bismo postali svi odgovorniji i sve bi dobilo novu dinamiku i dimenziju. Niko nikoga ne bi oponašao, svako bi se trudio da podstakne druge na dobrodetelj, što zahteva stvarnu dobronamernost. Ako bi oni koji se ponose svojim položajem narodnih predstavnika pokušali da svoje ponašanje usklade sa tom činjenicom, sigurno je da ne bi više bilo mržnje i sukoba u parlamentu. Tada bi sve rasprave bile smislene, razlike dinamične, a rezultati zadivljujući. Ali sve dok toga ne postanu svesni pojedinci, oni će svojom samoživošću potiskivati odgovornost i tako promovisati sukob i nasilje. Nebitno je ko je „većina“ a ko „manjina“ sve dok su najgromoglasniji oni koji umesto razgovora i dogovora nameću nadjačavanje kao meru.

Ono čega bi trebalo da budemo svi svesni jeste činjenica da je ovo vreme krsnih slava i različitih okupljanja gde se sve što se događa u parlamentu preslikava po nekoj čudesnoj inerciji. Rezultat toga su sve naše svađe s nesagledivim posledicama na krsnim slavama, svadbama i drugim gozbama gde se kidaju kumstva, razrođuju najrođeniji, idući do likvidacije neistomišljenika. Ako bi to saznanje dovelo do odgovornog ponašanja, onda je moguće da se ispravi mnogo toga, samo je važno da se prevaziću uskogrudi partizam, sebični trijumfalizam i besmisleni pesimizam. Prvo pitanje koje bi svaki poslanik trebalo sebi da postavi tiče se toga da li je on predstavnik građana ili svoje partije ili koalicije.

 

 

Večernje novosti

POSTAVI ODGOVOR

*