Др Надежда Станојевић: Прва српкиња педијатар

Упркос томе што су први педијатри живели и радили у бурним и тешким временима наше историје, успели су да оснују, организују и оспособе за рад важне установе за здравствену заштиту деце.

0

Међу утемељивачима савремене педијатрије у Србији налази се и Надежда Станојевић. Пионири дечје медицине у Србији основали су и водили прве педијатријске установе: болничка одељења за децу, саветовалишта за мајке и децу, диспанзере у Београду и Новом Саду. Основали су Секцију за дечју медицину при Српском лекарском друштву и објавили већи број стручних и популарних чланака из педијатрије.

Педијатрија, као посебна грана медицине у Европи, издвојила се из интерне медицине половином 19. века, а свој статус у Београду добија нешто касније. Др Платон Папакостопулос враћа се 1899. године са специјализације у Бечу и бива постављен за шефа новооснованог Одељења за дечје болести при Општедржавној болници. Др Миленко Матерни ће 1925. године основати и постати први председник Секције за дечју медицину Српског лекарског друштва. Њима се придружује и др Надежда Станојевић као прва жена педијатар у Србији.

Детињство је провела у родном Пироту (9. август 1887), у родитељској кући у којој су се окупљале угледне личности тога времена, које су живеле у овом граду – пре свега писци Стеван Сремац, Јаша Продановић, Радоје Домановић… Завршила је Трећу београдску гимназију као најбољи ђак, а 1905. одлази с братом у Русију и у Петрограду се уписује на Женски медицински институт, где по завршеним студијама јануара 1912. стиче звање лекара.

У пролеће 1912. враћа се у Србију и започиње лекарски стаж на Интерном одељењу Општедржавне болнице у Београду. У то време избио је Први балкански рат и ова пожртвована лекарка ће прве године рада и ратне године од 1912. до 1918. провести у Пироту, Ваљеву, Ужицу и Чачку, лечећи цивилно становништво, војнике и официре.

У борби с епидемијом тифуса и сама је оболела, а као последица остала јој је венска тромбоза леве ноге. За заслуге у балканским ослободилачким ратовима одликована је Орденом Светог Саве V и IV реда.

После ратова, почетком 1919. године, одлази у Париз на специјализацију код светски познатог педијатра професора Марфана у дечју болницу Hôpital des Enfants Malades. Током специјализације из педијатрије, две године је радила на свим одељењима те болнице.

Написала је и објавила детаљан извештај о свом раду у Паризу под насловом „Борба са дечјом смртношћу у Француској“ у коме описује организацију здравствене заштите у Француској и указује на мере које би требало преузети да би се смањила врло висока стопа смртности деце у Србији.

Користећи стечено искуство и знање, по повратку у Београд, уз помоћ др Јована Јовановића основала је прво Саветовалиште за мајке у Србији на Акушерском одељењу Општедржавне болнице у Београду.

Ту је прва у Србији почела да примењује BCG (бе-се-же) вакцину против туберкулозе код новорођене деце. Објавила је књигу Нега одојчета (1923), за коју је Министарство здравља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца дало повољно мишљење, па је препоручена библиотекама, књижарама и школама за домаћинство.

У тој књизи пажљиво обликује озбиљност и важност правилне исхране у развоју детета, истичући да је „најбоља храна за одојче она коју му је природа наменила, а то је материно млеко“. Правилно дојење као „заштита од болести и смрти“ детаљно је описано уз саветоване дневне дозе и сатнице оброка сходно узрасту одојчета, а сама поука младим мајкама пренесена је на савремен и лако схватљив начин.

Своје најопсежније активности развила је као педијатар између два рата у друштву „Српска мајка“, основаном још 1911. године у Београду.

У сећањима савременика и колега остале су две њене карактерне црте: пожртвованост и скромност

По завршетку Другог светског рата била је управница дечје болнице Материнског удружења. Своје стручне радове објављивала је у часопису „Српски архив“, а популарне текстове о нези деце у листу „Здравље“. Отишла је у пензију 1953. године.

Одлуком Министарства здравља Краљевине СХС додељена јој је похвалница „за несебичан и примеран рад као лекара“, а поводом стогодишњице Српског лекарског друштва 1972. године, одликована је Орденом заслуга за народ са сребрним венцем.

Др Станојевић умрла је 17. јануара 1978. године. У сећањима савременика и колега остале су две њене карактерне црте: пожртвованост и скромност.

Треба рећи да су први педијатри, међу њима и др Надежда Станојевић, живели и радили у бурним и тешким временима наше историје. И поред тога, успели су да оснују, организују и оспособе за рад прве установе за здравствену заштиту деце, едукују наследнике и оставе важне писане трагове. Зато заслужују дубоко поштовање.

Петар Пеца ПОПОВИЋ, ВеликиЉуди

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*