Др Зоран Јовановић: „Ево шта је Наташа Kандић радила на Kосову када су Срби бежали 1999. године!“

0

Драги пријатељи,

Желим да са свима вама поделим ову истиниту причу. У јеку офанзиве разних НВО и шпартања Србијом Блера, Шредера, Јахјаге, желим да „оголим“ њихово „миротворство“ и друштво које нам нуде. Прочитајте, нама на знање и наук.

***

ЗЕМЉА ЧУДА

1999. године, наша војска и полиција су се управо повукле са Kосова и Метохије. Окупационе снаге улазе у Пећ и омогућавају погром преосталих Срба…

Мој пријатељ није убијен. Имао је срећу да је врхунски хирург и да су му Италијани понудили заштиту. Желели су да живи не би ли живели и они којима је тих дана била неопходна његова помоћ. Ћутао је, мислећи само на једно. Домоћи се манастирских врата и преко Пећке патријаршије, слободног дела Србије

Почели су мучни преговори. Са италијанским војницима уђоше у ресторан хотела „Метохија“ у самом центру града. Тамо као у кошници, све ври од жељних крви из Албаније тек пристиглих војника такозване ОВK…

На течном српском језику, чувши његов српски језик, зачуо се крик, женски глас, од кога се леди крв у жилама:

– Убицоооо… ти си убица, ко зна колико си људи убио! – изопаченог лица од мржње, искежених зуба и раширених вилица, драла се на њега жена коју до тада никада није видео.

– У црнини, ваљда је мајка неког погинулог Албанца – помисли… и поред исказаног вапаја да га убију, жалио је.

Поскакаше са седишта терористи… сви до једног кренуше ка њему. Неки репетираше пушке, севнуше из корица повађени ножеви… Није ни сањао да ће му италијански војници у том тренутку бити једина граница између живота и смрти…

И не само они… Препознавши доктора, свога комшију који је безброј пута помагао његовим сународницима, његовој породици, сада један од команданата ОВK, нареди:

– Назад, сви назад… овај човек је херој, кога знам. Србин и херој који нас је годинама лечио и код кога смо сви хрлили да би нам помогао… не код наших хирурга већ управо код њега…

Тајац… вечна тишина… прошло је. Сви поседаше, вратише ножеве у корице, одложише оружје… Чак је и жена у црнини или само у црном, некако невољно одложила своје речи мржње, жељне крви, показаће време за неку другу прилику.

Београд. Наш хирург је већ неколико месеци на слободи са својом породицом. Живи, покушава успева колико може да заборави и рањене, обогаљене, једва преживеле и лешеве… све некако успева мој пријатељ, сем крик жене, њен позив на касапљење… Тај крик који живи и чује свакодневно, не успева.

Телевизија Београд тих дана емитује прилог о демократији, невладином сектору, модерном српском друштву. Скамењеног погледа, хирург препознаје лик жене који га прогања. Њен крик, сада као миоглас пара студио српске телевизије…

„Боже, па она није мајка погинулог Албанца, није жена настрадалог мужа, није сестра брата којег нема… бака прерано убијеног унука… Не, па она чак није ни Албанка, нити живи на Kосмету“.

Она је „наша“, жељна његове или боље рећи српске крви, јер мог пријатеља није ни познавала… Да, она је сада његова суграђанка… Она је наше „оличење“ демократије.

Зашто, НАТАША KАНДИЋ?!
ЗАР ЈЕ ВРЕДНО ПУСТИХ ПАРА?!

По истинитом догађају, да се зна…

Др вет. мед. Зоран Јовановић
Председник УГ Kо нам трује децу

 

Фејсбук репортер

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*