Dragan Krsmanović: Amerika – šizofrenija u razvijenom stadijumu

0

Veliki problem srpskog naroda predstavlja činjenica da smo „bukvalno“ shvatili priče o jednakosti, pravdi i slobodi. U svom „naivnom“ poimanju Sveta došli smo do pogrešne predstave da nam je dopušteno isto ono što i drugim narodima, da u svetu treba da vlada jednakost i ista pravila za sve. Možda baš zbog toga, gledajući iz balkanske vizure, postoji ozbiljan problem da razumemo način funkcionisanja SAD a posebno njihove spoljne politike i odnosa prema drugim državama.

Moj poznanik koji je pre desetak godina, kao pripadnik komande žandarmerije skoro mesec dana boravio u SAD i posetio više njihovih bezbednosnih agencija (CIA; FBI; DIA;…) i dobar je poznavalac američkih bezbednosnih službi, sa zaprepašćenjem mi je govorio kako u okviru američkih bezbednosnih struktura jedne pomažu i podržavaju neku, uslovno rečeno, terorističku organizaciju dok se istovremeno druge protiv njih bore. I jedni i drugi to rade iskreno i „od srca“.

Za naš običan, ljudski mozak to je neshvatljivo. Ali da bismo to ipak razumeli neophodno je poznavati način razmišljanja struktura koje vode SAD1. Vladajuće strukture u SAD (formalne i neformalne) sebe doživljavaju kao predvodnike najznačajnije i najmoćnije zemlju na planeti sa posebnom misijom da ceo svet upodobe svom „načinu života“ ali da istovremeno ne dopuste da im se ijedna država približi po moći, bogatstvu ili kulturnom obrascu2.

Kao takvi smatraju da je svaka tačka na planeti od njihovog vitalnog interesa i da na svakoj moraju održati sopstvenu superiornost i prisustvo. Da bi to ostvarili, zvanične SAD drže pod kontrolom (političkom, diplomatskom, ekonomskom, vojnom, propagandnom….) većinu vlada država na planeti sa željom da pod kontrolu stave i sve do sada „nepokorene“. Ciljevi su potpuno jasni i nedvosmisleno opredeljeni da SAD obezbede punu hegemoniju nad celom planetom.

Pri tome sve javno proklamovane „vrednosti“ poput demokratije, ljudskih prava, medijskih i dugih sloboda, samo su izgovor i paravan za realizaciju vlastitih ciljeva. Kao što je Džon Kenan (vođa strateškog tima u Stejt departmentu još 1948.godine napisao: „Trebalo bi prestati da se raspravlja o nejasnim…… i nestvarnim ciljevima poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratije. Uskoro ćemo morati nastupiti neposredno sa pozicija sile. Stoga, što nam takve idealističke parole manje smetaju, tim bolje.“ Sve analize pomoći koje su SAD davale drugim zemljama ukazuju da je ova pomoć uglavnom stizala državama i vladama koje su bile (a neke su i danas) represivne prema vlastitom stanovništvu i često podržavaju torturu, nezakonska hapšenja, progon na rasnoj i verskoj osnovi (često i hrišćana). Osnovni kriterijum za pomoć i podršku je bio interes SAD i aktivnost vlada na zaštiti američkih (obično multinacionalnih kompanija pod američkom kontrolom) interesa.

U svojoj želji da što „bezbolnije“ realizuju svoje ciljeve a pri tome istovremeno budu i voljene, kvazielite na čelu SAD pribegavaju propagandnim trikovima predstavljajući sebe kao velikog borca za ideale. U stvari, suštinu je izrekao državni sekretar Džon Foster Dals, sugerišući predsedniku Ajzenhaueru da ukoliko želi da se u Latinskoj Americi ne bune protiv SAD, da ih „mora malo potapšati da pomisle da su nam dragi3.

Suština pristupa bezbednosnim izazovima gledano iz ugla elita SAD se pomerilo sa čisto vojnog na društveno-političko polje delovanja u kome je težište amerikanizovati potencijalnu žrtvu agresije i to pre sveg kroz političke, sociološke, subkulturne i psihološke aktivnosti4. Zbog toga savremena strategijska opredeljenja SAD ne baziraju više na čisto vojnim rešenjima i predstavi o ratu kao oružanom sukobu sa nekom državom ili vojnopolitičkim savezom. Strategija niskog intenziteta, osmišljena osamdesetih godina prošlog veka5 a koja je razvijena i unapređena poslednjih decenija, omogućava SAD da istovremeno vodi vojne, specijalne i tajne operacije na širokom prostoru i protiv velikog broja zemalja istovremeno ne angažujući u punoj meri svoj vojni potencijal koji se prilično kompromitovao u sukobima sa tehnički inferiornijim protivnicima. Naravno da se u slučaju potrebe, kada nevojna sredstva ne daju željeni rezultat (kao što je bilo u slučaju SR Jugoslavije) na kraju mora pribeći i vojnoj sili ali uglavnom kao primer neposlušnima6.

SAD pod kontrolom svojih kvazielita, praktično, vodi nekonvencionalni rat protiv ostatka sveta, prikupljajući informacije o stvarnim i potencijalnim protivnicima ali i saveznicima, kreirajući krize i upravljajući njima, stvarajući nestabilnosti a onda ih delimično otklanjati. Ni na jednoj tačci planete politika SAD ne teži trajnim i održivim rešenjima. Uvek se ostavljaju klice mogućih sukoba kako bi se zadržala aktivna uloga. Istovremeno SAD nastoje da predvide i razvoj događaja u budućnosti i u tom cilju namerno destabilizuju pojedine države podržavajući u okviru njih pokrete koji političkim ili nasilnim putem žele da preuzmu vlast u državi. One čak i u državama bliskim saveznicama7 podržavaju destabilišuće pokrete kako bi ucenjivale te vlade ali se i pripremale za scenarije kada zbog unutrašnjih problema mora doći do promene lokalne vlade u nekoj od država. Tako SAD preko svojih bezbednosnih agencija, finansijskih institucija, diplomatije ili vojske destabilišu svet podržavajući terorizam a istovremeno vode borbu protiv tog terorizma pokušavajući da sebe dovedu u situaciju da koja god opcija pobedi to budu njihovi ljudi koje će držati u šaci ili smenjivati prema vlastitoj proceni i nahođenju.

Postojanje dvostrukih standarda više se i ne osporava. Primera radi, građani SAD su veoma osetljivi na uskraćivanje njihovih prava a prisluškivanje ili otvaranje pošte bez odgovarajućeg sudskog naloga za njih predstavlja veliki „greh“. Istovremeno SAD prisluškuju druge države bez ograničenja i ne obazirući se na bilo kakve norme. Bajkom o „izuzetnosti“ pokušava se potkrepiti iluzija o nepogrešivosti a iz nje izvesti nekažnjivost ne samo kvazielita u SAD već i onih koji sprovode akcije u njihovo ime širom Planete.

Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD probudio je nadu da se nešto u politici SAD može promeniti te da će one ponovo zauzeti vodeće mesto u međunarodnoj zajednici, ali ovaj put ne po nasilju i samovolji već po visokim demokratskim standardima i solidarnosti. Nažalost, događaji u Siriji i Kataru nam pokazuju da se, verovatno, ništa nije izmenilo i da je savezništvo sa SAD podjednako opasno kao i suprotstavljanje.

Na ovoj tačci se završava politička analitika a počinje medicina. Šizofrenija u razvijenom stadijumu od koje boluje mala grupa ljudi u SAD a pati ceo Svet.

Svi moji prijatelji koji žive u SAD ili su tamo boravili o „običnim“ američkim građanima govore kao o dobrodušnim, dobronamernim i vrednim ljudima, koji su duboko uvereni da njihova zemlja predstavlja najbolje mesto na planeti i koja radi u najboljem interesu svih.

Razmišljanja o američkoj „izuzetnosti“ detaljnije se mogu sagledati u članku Stivena Majera , najjasniji odgovor na poruke o američkoj izuzetnosti dao je predsednik Putin u intervjuu za japanske medije: „Nesumnjivo, SAD i američkom narodu – ovo je velika zemlja i veliki narod, bez sumnje, Niko ne osporava, ali da govori o izvrsnosti, čini mi se da je to previše i da stvara određene probleme u međusobnim odnosima, ne samo sa Rusijom , čini mi se.“

Žalosno je slušati kako se balkanske kolonijalne vlasti oduševljavaju malim pohvalama za „napredak u reformama“ koje im kao mrvice laskanja bacaju njihovi nalogodavci iz SAD.

U skladu sa Sun Cu, Umeće ratovanja: „Nije najveće umeće uvek pobeđivati u bitkama, najbolje je pobediti neprijatelja bez borbe“. Naravno ukoliko varijanta bez borbe ne da očekivani rezultat, gola sila će dobiti šansu.

Borbeno pravilo KoV SAD FM 100-20 iz 1981.

Na kraju se pokazalo da je nekoliko stotina miliona dolara investiranih u opoziciju i podrivanje sistema, u kombinaciji sa ekonomskim sankcijama i diplomatskom izolacijom, dalo bolji rezultat neko milijarde dolara utrošenih na vojnu kampanju koja je trajno ukaljala, i onako sumnjiv, ugled NATO.

Na tzv “Vašingtonskim konferencijama“ u jeku Drugog svetskog rata odlučeno je da se vojne operacije vode tako da na kraju rata Nemačka (što je prirodno) i SSSR (što je neprirodno imajući u vidu da su bili saveznici) izađu sa što više gubitaka i što više oslabljeni kako ne bi mogli predstavljati smetnju hegemoniji SAD.

 

 

FSK

POSTAVI ODGOVOR

*