Драгана Миљанић: Последња линија (само)одбране

0

Синдикат запослених полиције, познат по интересантним иницијативама, попут оне да се из Закона брише реч „обавезна“ и по Уставу остави слобода избора родитељима и старатељима о вакцинацији деце, недавно је затражио од Владе доношење закона о заштити приватне својине, по угледу на америчке. Из тог синдиката поручују да тако грађани не би били одговорни ако у самоодбрани провалнику нанесу телесне повреде или га лише живота, а тиме би се, како кажу, смањила и стопа провалних крађа и трагичне последице по грађане и њихове породице.

Судска пракса показује да је онај ко се бранио у тежем положају од провалника, па како је за РТС рекао адвокат Тома Фила, “онај који се бранио седи у притвору или дај Боже да је понекад на слободи, док је оштећени ‘јадан човек’ који је, ето, упао у туђи стан“.

“Обично човек, који је бранио себе и своје, пролази кроз паклене муке да то докаже, а оштећени је привилегован”, каже Фила, али додаје и то да „ни овде нећете одговарати ако се примени закон, али ни један судија то још није применио“. Из реченог се може закључити да би сврсисходније било када би стручна и друга јавност инсистирала на доследној примени већ постојећих закона. Једноставно – ако судство није способно да успешно примењује важеће законе, за очекивати је да неће моћи ни неке будуће, па макар они били креирани по узору на америчке.

Судећи по реакцијама на друштвеним мрежама, мишљења су, по старом српском обичају, оштро подељена. На тзв. патриотској сцени имамо оне којима се на само помињање Сједињених Држава диже коса на глави и који сматрају да с оне стране Атлантика по правилу не може да дође ништа добро. Други, пак, сматрају да је други амандман америчког Устава, којим се гарантује поседовање и ношење оружја, као и смртна казна, нешто што би итекако требало применити и у Србији.

Постоји и треће мишљење, и то међу онима који се не могу јасно сврстати ни у тзв. првосрбијанску, ни у другосрбијанску опцију, јер их има подједнако на обе стране, a који предлог оваквог закона (погрешно) сматрају дозволом за убиство. Они су, уједно, и најзанимљивији за анализирање, будући да су у свом лажном сентиментализму толико заслепљени, да од шуме не виде дрво.

То су исти они хуманисти који се здушно противе смртној казни, а истовремено се залажу за енормно дуге казне лишавања слободе, које су далеко нехуманије и свирепије. Када их питате где је у томе хуманост, будући да је доказано да после 10 година лишења слободе, личност затвореника трпи психопатолошке промене, док након 20 година постаје психотична – они вам једногласно одговарају да затвореник и треба што више да пати. Толико о њиховом милосрђу.

И како то најчешће бива, трешће се гора, а родиће се миш, што поткрепљују и речи елоквентног Велимира Лукића из Независног синдиката полиције:

„У Европи ниједна држава није донела тај закон, значи имамо ситуацију где цела Европа није донела неки такав поглед на свет, а Америка је донела. Е сад, не могу ни ја да вам кажем кад два континента нису могла да се договоре шта је боље, које су боље вредности, ја не могу да кажем да је живот неког мање вредан, а неког више вредан.“

Ако се има у виду да је Србија обавезу усклађивања свог законодавства са правом ЕУ преузела чланом 72 Споразума о стабилизацији и придруживању, шансе да се један овакав закон донесе су мизерне, осим ако Србија неким чудесним преокретом не одустане од свог „пута без алтернативе“.

Уколико бисмо у овој збрци покушали да дођемо до некаквог закључка, онда би он гласио да се пред нама налази дилема избора између „светиње живота“ и „светиње имовине“. Притом, ова друга је доследни производ веберовске логике коју данас, из свима познатих разлога, баштини неолиберални поглед на свет. Међутим, ова дилема је у пракси једноставно неодржива. Ни једног тренутка не треба претпоставити да било ко здравог разума може да агитује за „легализацију убиства због крађе шаке трешања у свом дворишту“. Тако нешто, наравно, не постоји чак ни у веберовској творевини попут САД.

Сашко Богески са породицом

Напротив, питање које се овде поставља гласи: имамо ли право одбране од упада наоружаних дивљака, оних којима није довољно да нам похарају мање-више тешко стечену имовину, него желе да угрозе управо „светињу живота“, тиме што ће да силују, муче, премлате, па „по ћефу“ и побију укућане? Закон нас формално уверава да то право имамо, али нас у таквој ситуацији одмерава попут Шекспировог „млетачког трговца“, грамзивог Шајлока и тражи „своју фунту меса“.

Упрошћено, они који бране себе и своју породицу, а не било какав „иметак“, итекако завршавају у затвору, често и са оштријим затворским казнама од својих нападача – зато што је „Шајлок“ проценио да су, у ствари, бранили имовину, уместо да позову патролу полиције. Узгред, то је иста она полиција којој недостају патролна кола, униформе, опрема и радници из униформисаног састава, а којој су политичари натоварили по пет до десет административних шкрабала, на једног реалног полицајца.

Уједно, ово је и одговор на питање због чега је баш један од полицијских синдиката, који окупља припаднике тог униформисаног састава и који познаје и дели њихове проблеме, подносилац једне овакве законске иницијативе, коју ће подржати сваки грађанин који је без лицемерја спреман да призна да би радије бранио себе и своје најближе, па макар због тога и ишао у затвор, него да се нада помоћи државе коју су петооктобарске олује одавно олупале.

У том контексту, било би хумано да људи који су због свега овога принуђени да раде оно што је посао државе, бар због тога не морају више да стрепе од губитка слободе.

Извор: Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*