Dragana Miljanić: Poslednja linija (samo)odbrane

0

Sindikat zaposlenih policije, poznat po interesantnim inicijativama, poput one da se iz Zakona briše reč „obavezna“ i po Ustavu ostavi sloboda izbora roditeljima i starateljima o vakcinaciji dece, nedavno je zatražio od Vlade donošenje zakona o zaštiti privatne svojine, po ugledu na američke. Iz tog sindikata poručuju da tako građani ne bi bili odgovorni ako u samoodbrani provalniku nanesu telesne povrede ili ga liše života, a time bi se, kako kažu, smanjila i stopa provalnih krađa i tragične posledice po građane i njihove porodice.

Sudska praksa pokazuje da je onaj ko se branio u težem položaju od provalnika, pa kako je za RTS rekao advokat Toma Fila, “onaj koji se branio sedi u pritvoru ili daj Bože da je ponekad na slobodi, dok je oštećeni ‘jadan čovek’ koji je, eto, upao u tuđi stan“.

“Obično čovek, koji je branio sebe i svoje, prolazi kroz paklene muke da to dokaže, a oštećeni je privilegovan”, kaže Fila, ali dodaje i to da „ni ovde nećete odgovarati ako se primeni zakon, ali ni jedan sudija to još nije primenio“. Iz rečenog se može zaključiti da bi svrsishodnije bilo kada bi stručna i druga javnost insistirala na doslednoj primeni već postojećih zakona. Jednostavno – ako sudstvo nije sposobno da uspešno primenjuje važeće zakone, za očekivati je da neće moći ni neke buduće, pa makar oni bili kreirani po uzoru na američke.

Sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, mišljenja su, po starom srpskom običaju, oštro podeljena. Na tzv. patriotskoj sceni imamo one kojima se na samo pominjanje Sjedinjenih Država diže kosa na glavi i koji smatraju da s one strane Atlantika po pravilu ne može da dođe ništa dobro. Drugi, pak, smatraju da je drugi amandman američkog Ustava, kojim se garantuje posedovanje i nošenje oružja, kao i smrtna kazna, nešto što bi itekako trebalo primeniti i u Srbiji.

Postoji i treće mišljenje, i to među onima koji se ne mogu jasno svrstati ni u tzv. prvosrbijansku, ni u drugosrbijansku opciju, jer ih ima podjednako na obe strane, a koji predlog ovakvog zakona (pogrešno) smatraju dozvolom za ubistvo. Oni su, ujedno, i najzanimljiviji za analiziranje, budući da su u svom lažnom sentimentalizmu toliko zaslepljeni, da od šume ne vide drvo.

To su isti oni humanisti koji se zdušno protive smrtnoj kazni, a istovremeno se zalažu za enormno duge kazne lišavanja slobode, koje su daleko nehumanije i svirepije. Kada ih pitate gde je u tome humanost, budući da je dokazano da posle 10 godina lišenja slobode, ličnost zatvorenika trpi psihopatološke promene, dok nakon 20 godina postaje psihotična – oni vam jednoglasno odgovaraju da zatvorenik i treba što više da pati. Toliko o njihovom milosrđu.

I kako to najčešće biva, trešće se gora, a rodiće se miš, što potkrepljuju i reči elokventnog Velimira Lukića iz Nezavisnog sindikata policije:

„U Evropi nijedna država nije donela taj zakon, znači imamo situaciju gde cela Evropa nije donela neki takav pogled na svet, a Amerika je donela. E sad, ne mogu ni ja da vam kažem kad dva kontinenta nisu mogla da se dogovore šta je bolje, koje su bolje vrednosti, ja ne mogu da kažem da je život nekog manje vredan, a nekog više vredan.“

Ako se ima u vidu da je Srbija obavezu usklađivanja svog zakonodavstva sa pravom EU preuzela članom 72 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, šanse da se jedan ovakav zakon donese su mizerne, osim ako Srbija nekim čudesnim preokretom ne odustane od svog „puta bez alternative“.

Ukoliko bismo u ovoj zbrci pokušali da dođemo do nekakvog zaključka, onda bi on glasio da se pred nama nalazi dilema izbora između „svetinje života“ i „svetinje imovine“. Pritom, ova druga je dosledni proizvod veberovske logike koju danas, iz svima poznatih razloga, baštini neoliberalni pogled na svet. Međutim, ova dilema je u praksi jednostavno neodrživa. Ni jednog trenutka ne treba pretpostaviti da bilo ko zdravog razuma može da agituje za „legalizaciju ubistva zbog krađe šake trešanja u svom dvorištu“. Tako nešto, naravno, ne postoji čak ni u veberovskoj tvorevini poput SAD.

Saško Bogeski sa porodicom

Naprotiv, pitanje koje se ovde postavlja glasi: imamo li pravo odbrane od upada naoružanih divljaka, onih kojima nije dovoljno da nam poharaju manje-više teško stečenu imovinu, nego žele da ugroze upravo „svetinju života“, time što će da siluju, muče, premlate, pa „po ćefu“ i pobiju ukućane? Zakon nas formalno uverava da to pravo imamo, ali nas u takvoj situaciji odmerava poput Šekspirovog „mletačkog trgovca“, gramzivog Šajloka i traži „svoju funtu mesa“.

Uprošćeno, oni koji brane sebe i svoju porodicu, a ne bilo kakav „imetak“, itekako završavaju u zatvoru, često i sa oštrijim zatvorskim kaznama od svojih napadača – zato što je „Šajlok“ procenio da su, u stvari, branili imovinu, umesto da pozovu patrolu policije. Uzgred, to je ista ona policija kojoj nedostaju patrolna kola, uniforme, oprema i radnici iz uniformisanog sastava, a kojoj su političari natovarili po pet do deset administrativnih škrabala, na jednog realnog policajca.

Ujedno, ovo je i odgovor na pitanje zbog čega je baš jedan od policijskih sindikata, koji okuplja pripadnike tog uniformisanog sastava i koji poznaje i deli njihove probleme, podnosilac jedne ovakve zakonske inicijative, koju će podržati svaki građanin koji je bez licemerja spreman da prizna da bi radije branio sebe i svoje najbliže, pa makar zbog toga i išao u zatvor, nego da se nada pomoći države koju su petooktobarske oluje odavno olupale.

U tom kontekstu, bilo bi humano da ljudi koji su zbog svega ovoga prinuđeni da rade ono što je posao države, bar zbog toga ne moraju više da strepe od gubitka slobode.

Izvor: Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

*