Драгољуб Збиљић: Београд „претерано“ заштитио српску ћирилицу!

0

Формално посматрано, српска ћирилица је, према овој одлуци одборника Скупштине града Београда заштићена чак са 105 посто, а стварна „заштита“ достиже у јавности у исписима у Београду и широм Србије једва до десетак процената у односу на хрватску латиницу која је сачињена у 19. веку за Хрвате а после 1954. године форсирана је смишљено њена поплава уместо миленијумске српске азбуке. То тако нико други у Европи и свету не ради и зато сви други користе у свом језику само своје писмо

С обзиром на то да је српска ћирилица у језику Срба уставно, у складу с европском и светском праксом у решавању питања писма, формално заштићена сто посто јер је у Члану 10. Устава Србије одређана као једино писмо српског језика у службеној уопотреби, а да су је градске власти недавно додатно „заштитиле“ са још пет одсто смањивањем пореза за оне који испишу назив фирме на том Уставом „заштићеном“ у Србији српским писмом, испада тако да је српска азбука „најзаштићеније писмо у свету“. Наиме, сва друга писма заштићена су у сваком језику на нормалан уобичајен начин са сто одсто, београдска заштита од ових „додатних“ пет одсто, држи данас у Европи и целом свету вгрх у заштити писама.

Тако то испада по одлуци одборника у Скупштини Београда који су, чак, „једногласно одлучили да више не буде у Београду понижен српски народ и његово писмо којега на улицама града, у банкама, у продавницама и свему другоме где ссебкористи службени српски језик у Београду и Србији после 1954. године до данас нема ни пуних десетак процената. Све друго што је на српском језику данас је исписано хрватским писмом (гајицом) које су српски лингвисти задржали у нормирању језика Срба исдтро као у време „братства-јединства“ и владавине српскохрватског језика у коме су писма била специјално „равноправна“. Тај специјални начин „равноправности“ огледао се после Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) и „равноправним писмима“ огледао у Србији и широм српског говорног подручја тако да се спроводила стварна равноправност хрватске латинице за све Хрвате и свуда где они живе, а за Србе је примењивана специјална равноправност тако што је за Србе било „равноправно“ замењивање српске азбуке хрватском абецедом. Та таква „равноправност“ српске ћирилице током тих деценија после 1954. године прерасла је до целих највише десетак процената, а око 90 процената испунила је хрватска гајица замењивањем српске ћирилице.

На те голе чињенице видљиве сваком отвореном људском оку у Србији и изван Србије међу Србима указују свим српским властима и свим институцијама за српски језик редовно и свакодневно народна удружења за одбрану ћирилице од њене планиране смрти (замењивањем хрватским писмом) почев од првог од њих Удружења за заштиту ћирилице српског језика (Нови Сад, 2001), али ни власти ни лингвисти не хају на та указивања.

Истина, власт је, највише захваљујући својевременом утицају почившег академика Радомира Лукића деведесетих годиан 20. века у време власти Слободана Милошевића и још више у време власти др Војислава Коштунице и његове Владе, као и, посебно, нажалост данас такође почившег лингвисте мр Бранислава Брборића у Министарству културе тадашњег министра Драгана Којадиновића, српска власт је макар формално спровела нормалну, уобичајену у Европи и свету, уставну заштиту српског писма уставном одредбом из 2006. у кохјој је уз српски језик одређено српсјко писмо на овај начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Али, ту је био крај и за ту и за све остале српске владе и власти све до данас. Та уставна обавеза и заштита ћирилице засдржана је само у највишим органима српске државе, али не и доле, у јавности, међу „обичним грађанима“. Уставна обавеза се не спроводи, правописци су у Матици српској изиграли такву уставну обавезу, сматрају да се Устав једино на њих не односи, па су и пет година после доношења уставне обавезе применили стару обавезу из југословенских устава и стару норму из српскохрцватског језика по слову Новосадског договора о српскохрватском језику (1954).

Лингвисти су тако слободно погазили Устав Србије, а власт се на то не осврће и зато имамо и данас спровођење међу Србима наметнуте им навике на хрватско писмо које је преплавило Србе и њихов језик и данас у јавности.

Да српске валсти ни данас не показују никакву намеру да спроводе Члан 10. Устава Србије, па се лингвисти и даље изругују и Србима, и српском језику, и српском Уставу и српском народу нормирајући језик Срба и даље на два писма, као у време српскохрватског језика у Југославији.

Видевши и власт и српски лингвисти да су удружења за заштиту ћирилице заталасала српски народ који, и у овако тешким наметнутим му животним условима, ипак има још минимум снаге да размишља и о свом писму и да брине о њему, српске власти и институције за језик почеле су вербалну пропаганду њихове лажне „борбе за ћирилицу“. Зато су и градске власти у Београду, видевши да су удружења за заштиту ћирилице у праву када предочавају да у Београду на пушкомет не може човек да види фирму испуисано српском ћирилицом, што налаже народни Устав Србије, па су ових дана „једногласно“ донели одлуку да „претерано“, додатно „заштите српсјко писмо“. Донели су одлуку да почну да је „промовишу“, како они то објашњавају, тако што ће на ону формалну стопостотну уставну заштиту ћирилице додати још пет одсто у корист смањења пореза за оне који се смислостиве да се за ту пореску црквицу“полакоме“ па испишу своје фирме српском ћирилицом у српском Београду.

Јадно, срамотно, кукавички, издајнички према српској ћирилици и српском народу (како је то лепо и сасвим тачно објаснио ових дана велики борац за сршпску азбуку Немања Видић у својој новој књизи „Издаја српске ћирилице“, Царса, Шабац, 2018).

Срамотно је да и власти и српски лингвисти настављају да лажу сироти српски народ како брину претерано о српској ћируилици, заштићујући је ових данас уставно са сто одсто плус у Београду специјално са ових нових пет одсто, па да испадне да српске валсти са српским лингвистима покаују највећу бригу на встеу за српско писмо. А што та нова „додатна“ брига за ћирилицу неће том једином данас сирочету међу свим другим писмима донети ни о,1 постотак повећања у коришћењу ћирилице у Београду и изван Београда, њих уопште не занима.

Да их не занимају ни српски народ, ни његово писмо ћирилица ни обавеза из народног Устава Србије, недавно нам је поштено отворио очи и председник Србије Александар Вучић. Био је макар поштен па је признао да српске власти нису заинтересоване за спровођење народне обавезе из Члана 10. Устава Србије, истакавши јавно то на овакав јасан начин: „Ћирилица је толико лепа да не треба никога убеђивати да њоме пише.“ Другим (народним сликовитим) речима: „Ко шиша Србе, српско писмо и уставну обаветзу из Члана 10.“

Преко овакве скандалозне одлуке градских власти у престоници Срба Београду одборници су показали да су уважили мишљење прдседника Србије заштитивши формално ћирилицу чак са пет одсто, тј. са укупно 105 одсто. А то што ће се у стварности учешће од 5 одсто ћирилице у Београду у исписима наставити да смањује. Тј. да се српско писмо замењује за Србе туђом, хрватском латиницом (гајицом).

Да градске власти у Београду имају стварни циљ да заштите у главном граду српско писмо, једноставно би донеле одлуку: применити свуда у Београду у јавним исписима оно што је јавна уставна обавеза коју је народ наложио на рефрендуму. А то значи: све што је на српском језику мора бити испуисано ћириличким писмом јер је то пракса у вези са свим писмима у свим другим језицима Европе и света. То само за Србију не важи. Зато не постоји ни један једини град у свету који је у огромној већини исписан својим језиком, а туђим писмом, као што се то ради у Београду од 1954. године до данас. То је једина обавезујућа заштита свуда у свету, па и у Србији у вези с писмом.

(5. јул 2018) Драгољуб Збиљић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*