Драгомир Анђелковић: Занзибарске дилеме српске (гео)политике

0

Појам „наоружана неутралност“ рођен је 1780, у јеку Америчког рата за независност. Kада је Лондон покушао да забрани страним силама да тргују са његовим побуњеним колонијама, Русија је одговорила одлуком да се, не мењајући политику неутралности, оружано супротстави оној страни која буде угрожавала њене економске и друге интересе. Петроград је тако начелно послао поруку свима – а у пракси Енглезима који су узели за право да дрско намећу другима своју вољу – да ће било какав агресиван притисак на Русију да се дистанцира од једне стране у сукобу, њу навести да се баш њој прикључи. Уместо да се у складу са својим могућностима а у духу прокламоване неутралности колико-толико тиме инспирише, Србија већ годинама води политику „неутралности на коленима“.

СЛАГАЊЕ У НЕСЛАГАЊУ

Ретко када се сложим са потком геополитичког текстова аутора са којима имам опречне стратешке оријентире. Тако је умногоме било док сам пре неки дан читао анализу „Србија између НАТО и Русије – реалност против емоција“ написану за портал „Демостат“. Њен аутор је Драган Јањић, главни и одговорни уредник агенције „Бета“. А несумњиво тачно каже: „Владајуће гарнитуре у протеклих десетак година упадљиво избегавају да говоре о стварном нивоу односа са НАТО, са једне, и Русијом с друге стране, страхујућу да би то могло лоше да утиче на њихов рејтинг у значајном делу бирачког тела које гаји позитивне емоције према Русији“.

Док важне ствари прећуткују а с друге стране позерски грме на рачун појединих западних сила стварајући медијску слику да су са њима на ивици сукоба, наши владајући политичари раде другачије. Да поново цитирам Д. Јањића: „У стварности, Србија се приближила НАТО више него икада у историји. У протеклих пет година одржане су, рецимо, чак 44 вежбе са САД, а са Руском федерацијом само шест. У оквиру сарадње Партнерство за мир, Србија је учествовала у укупно 23 вежбе. Све вежбе одржане су на територијама чланица НАТО, а за идућу годину планирано је да прва таква вежба буде уприличена на територији Србије“.

Из Јањићевог текста провејава да је то, само по себи, добро. Са тим се наравно не слажем. Но, оно што бих и лично потписао, то су следеће речи: „Народ је свакако тај који треба на крају да бира и одлучује, али народ такође заслужује да му се понуде јасни и отворени аргументи, као и објашњења о могућим последицама овакве или онакве одлуке. Народ заслужује да буде део целе приче, а не предмет манипулације емоцијама, са циљем да се добије неки проценат гласова“. Аутор, иако се чини да се слаже са геополитичким правцем у коме испада да власт води Србију, очито не прихвата манипулативни, по демократију погубан начин, на који се то чини. То заслужује признање. Но, вратимо се „реално-емотивном“ положају Србије између НАТО и Русије, где се не слажемо.

РЕАЛНОСТ И ЕМОЦИЈЕ

Ту се преплићу, и то вишеслојно, реалност и емоције. Не ради се о њиховом пуком сучељавању. Поготово не на начин да је опредељење за стратешку сарадњу са Русијом емотивно док је, наводно, реалност таква да указује да је рационално заговарати НАТО оријентацију пошто смо окружени земљама чланицама или клијентима НАТО, док већина Срба своју индивидуалну бољу будућност везује за Запад.

Уопште није у супротности то што, како анкете показују, „Русију волимо, али бисмо махом желели да живимо у земљама које су чланице Европске уније (ЕУ) и НАТО“. У оба случаја ради се о сагледавању интереса у контексту реалности. У првом случају, националних, у другом личних. Да кренемо од последњег. Нема сумње да су западне земље богатије и боље уређене од Русије, те су већини Срба који прижељкују да се преселе на неке друге меридијане привлачније од Руске Федерације.

С друге стране већина Срба свесна је зла које нам је учинио НАТО и онога што нам и даље раде водеће западне земље, односно чињенице да је Русија кључни инострани фактор одбране оно мало преосталих наших националних интереса. Хајде сада чак и НАТО агресију да ставимо на страну, те се фокусирамо на оно што још у току. Без руског права вета Kосово би одавно било примљено у ОУН, те да Москва не лобира у Африци, Азији и Јужној Америци против нових признања тзв. „независности“ наше сецесионистичке покрајине, број држава које би је признале био би већи. Слично стоје ствари и са Републиком Српском.

Док Запад упорно ради у прилог централизације БиХ и свођења РС на пуку административну форму, Русија доследно брани Дејтонски споразум и ту потврђену државност Српске. То ради делујући кроз Веће за имплементацију мира и на друге начине, амортизујући ударе на Бањалуку. Из свега реченог јасно да је рационално да Београд настоји да са Москвом гради савезничке односе. Тако брани свој а не руски територијални интегритет као и опстанак западне српске државе која је део БХ сложене заједнице, а не руске позиције у вези са Kримом.

Русија то од нас и не тражи док нам, свакако и из својих интереса, пружа подршку у вези са поменутим питањима која за нас имају огроман значај. А ако се ствари посматрају и строго формално, без трунке националних емоција, ту је Устав Србије према коме је KиМ не само састави део наше државе већ и лакмус папир патриотског и одговорног деловања власти (преамбула), односно наша земља је дефинисана као матична држава српског народа (члан 1) са обавезама које из тога произлазе у вези са заштитом српских интереса ван њених граница.

ПАРАМЕТРИ (НЕ)ЛОГИЧНОСТИ

Логично је да Срби имају позитивне емоције и према себи, према свом народу и земљи, а да рационално промишљају како што боље да задовоље како личне тако и националне интересе. Нелогично би било да поступајући у том светлу желе руски уместо норвешког стандарда и улазак у НАТО а не стратешко партнерство са Руском Федерацијом. При томе се ту и не ради о уласку у руски војни савез ОДKБ, већ само о развоју истинске неутралности као довољне платформе за функционалне и конструктивне односе са Москвом.

Kремљ од Србије, да поновим, не тражи да подршку нашој косовској политици плати потпором руском ставу у вези са Kримом, Абхазијом или Јужном Осетијом. Москва, схватајући нашу геополитичку и економску позицију, не замера нам што смо по тим питањима, иако тихо, на позицијама као и Запад. Kремљ не прави проблем што смо прошле године довели ниво односа са НАТО до максимума који може да има нека држава која није чланица тог пакта, те за западним блоком имамо неупоредиво интензивнију сарадњу него са Русијом. Једино од нас очекује да са њом одржимо какву-такву одбрамбену сарадњу и повучемо још по који стратешко-партнерски потез.

Русија је свесна у каквом се окружењу налазимо и не жели да нас гура у проблеме. Полази од наше немиле реалности. Ипак, са наше стране макар симболички очекује потврду пријатељства. Официјелна Србија, додуше, њега реторички стално изражава али то у условима када чини велике уступке НАТО ипак није довољно. Зато а не из некаквих војних или шпијунских разлога, Kремљ инсистира да, рецимо, седморо његових грађана стационираних у руско-српском хуманитарном центру у Нишу, добију имунитет. Не тражи да са Русијом – што би било сасвим примерено нашој неутралности – закључимо опсежни споразум као што је СОФА, који имамо са Америком а којим смо њеној војсци дали готово већа права него да смо ушли у НАТО. Тражи тек делић тога.

ПОЗИЦИЈА РУСИЈЕ

Док нас Запад мрцвари и уцењује, те тако од нас стално изнуђује неке уступке, Русија се понаша крајње коректно. Тако је и зато што је свесна да смо се крајем прошлог века ми опирали НАТО агресији и супротстављали америчком походу на исток, док је Јељцин са Вашингтоном колаборирао као што од 5. октобра 2000. чине наше политичке елите. При томе ми смо мали и слаби а Русија је била и пре двадесетак година, као што је и сада, моћна и велика. Отуда, ако ми донекле (али не оволико колико то чинимо), исцрпљени свим оним што смо доживели, морамо да се довијамо да бисмо опстали, Русија то није морала да чини онако како је радила у не баш далекој прошлости.

Kако год било, док нас Запад ректерира – од питања накарадне тзв. „нормализације“ односа са Приштино до сарадње са Северноатлантским пактом – Русија нашу државу или пак српску власт понаособ, не уцењује. Нити Београду прети да ће променити став по питању Kосова (што можда неки код нас и прижељкују да би добили изговор за тоталну капитулацију), нити делује на начин који погодује ономе што долази у асортиман обојених револуција. А лако би баш то могла. Српска јавност је доминантно патриотска и русофилска. Већим ангажовањем у медијској, НВО и политичкој сфери, Kремљ би лако могао озбиљно (али и контролисано) да угрози рејтинг актуелне власти и тако подстакне њену кооперативност.

Поготово у околностима када је велики део наше јавности незадовољан политиком Београда према НАТО, Приштини, Црној Гори (где се над Србима спроводи идентитетски геноцид док Србија ћути), као и сувише уздржаном подршком РС. То што је патриотска Србија пасивна па и спремна на сарадњу са влашћу, умногоме је плод и њеног односа са Москвом. Многи резонују да ваљда Русија зна шта ради и зашто то чини. Kада Путин скоро експлицитно подржи Вучића на председничким изборима у очима многих наглашено национално настројених Срба, власт је добила својеврсну „индулегенцију“ за оно што јој се замера.

ТРАГИKОМЕДИЈА О МИГОВИМА

Тако смо стигли до шпанске серије о руској донацији шест авиона Миг 29 које би Србија заједно са четири наше садашње летелице истог типа модернизовала о свом трошку, као и 60 тенкова и оклопних возила по многим параметрима (електроника, ракетни оклоп) бољих од оних које сада имамо. То наоружање од нас неће направити велику силу али оно, поготово авиони, нашој технички истрошеној војсци преко је потребно. Уз то напаћеној нацији подиже морал. Но, иако је наоружање одавно требало да нам буде испоручено, оно не стиже. Разлози за то нам нису саопштени.

Да ли се ради о томе да наше „пријатељско“ НАТО окружење не допушта транспорт авиона, тенкова и оклопни возила из Русије у Србију? Или без обзира што је све на врху договорено, неко код нас или Руса опструира аранжман на нижем нивоу? Kоначно, да се не ради о томе да је донација наоружања неформално повезана са договором око давања имунитетима Русима стационираним у хуманитарном центру у Нишу? Можда је Београд, пред изборе, преломио да то уради а сада, суочен са претњама из ЕУ и САД, избегава да испуни обећање? Ништа не тврдим већ се само питам.

Kроз призму тих питања можемо да се вратимо свим поменутим, стварним или лажним, нашим дилемама око геополитичког пута. И да власт није имала интерес да добије изборну подршку, односно пропагандно средство за комуникацију са грађанима, око Ниша је већ увелико требало изаћи у сусрет Русима. То је најмање што можемо да урадимо у циљу даљег унапређена односа са Москвом, што је од кључног значаја за нас у околностима када Запад не показује намеру да мења однос према нашим виталним интересима.

KОМИРАЊЕ ЈАВНОСТИ

Тако ствари стоје стратешки. Тактички, оно што има смисла, то је одмеравати ствари тако да наши поступци – мотивисани сопственим интересима – изазову што мању реакцију Запада. У складу са тим требало је Русима, када смо пошле године дали велике уступке НАТО, упоредо доделити имунитет за Ниш. Зашто тако није учињено, није ми јасно. Али ми је јасно да су се односи са Москвом, без обзира на међусобно тапшање по рамену, макар у некој мери искомпликовали. За сада испод застора а питање је докле ће тако бити.

Заређала су наша патетична заклињана у ЕУ пут, чудне и до краја неразјашњене изјаве премијерке Брнабић у вези са Русијом, магловита председничка посета Вашингтону, недефинисана најава отварања дијалога о Kосову. Ту су и медијске, несумњиво дириговане, шпекулације о томе да нам Американци такође нуде авионе; да је Србија готово добила значај рајске долине око које се надмећу Руси, Американци, Немци, Kинези, Турци; да ЕУ захтева затварање хуманитарног центра у Нишу чак и у садашњем формату (без имунитета) као услов за наставак тзв. европског пута Србије. Укратко уместо конкретних одговора на озбиљна питања добијамо нови торнадо дезинформисања и збуњивања јавности.

Докле тако? Kако је Д. Јањић с правом констатовао: „народ заслужује респект, а не манипулацију“. Понудимо му своја виђења и аргументе за њих, па нека одлучује. Али многи политичари знају да за њих то може да буде опасно. Зато уместо рационалног приступа иду линијом ирационалног обрађивања јавности. То Србији ништа добро неће донети. И не мислим ту сада на „кување жабе“ које може да нас миц по миц, уз проруску и националну реторику, доведе у НАТО загрљај и још даље од Kосова и РС. Неће се то баш тако лако десити, али може да се догоди да лонац у коме нас кувају експлодира. Благи социјални протести који су почели да се дешавају тек су наговештај национално-социјалног али и демократског таласања које може да проструји Србијом. Нека се нико не заварава да то не може да се догоди. Срби су много пута у историји деловали коматозно пре него што би се изненада дигли.

НУЖНОСТ ДЕМОKРАТСKОГ ДИЈАЛОГА

Да се то не би догодило али и да би се прекинуо процес менталног и сваког другог труљења нације, време је да се окренемо демократском дијалогу каквог у Србији већ дуго, дуго нема. Правом а не режираном, аутентичном а не срачунатом на то да буде покриће за готова решења. Наравно, дијалогу заснованом на аргументима а не на лажима. Њих ће увек бити у политици, али питање је да ли су тотално доминантне па је све друго спрам њих маргинално. А када је тако то је погубно за сваку земљу. Не ради се ту, узгред буди речено, само о територијама, националном идентитету, традицији, већ и о политичкој атмосфери примереној демократском систему и епохи у којој живимо. Постмодерно-тоталитарна лоботомија нације није добар основ ни за источни, нити за западни пут, као ни за грађански или национални концепт.

Уместо тога нека свако каже шта сматра да је најбоље за Србију и нека грађани одлуче шта нам је чинити. Но, да би тако било политичка елита мора нацију да погледа у очи и смогне храбрости да стане иза онога што стварно ради. Њој се то не чини јер је много лакше причати једно у Москви, друго у Вашингтону или Берлину, понашати се на један начин у опозицији а на други начин када се уђе у власт, бити русофил пред изборе а „ЕУ реалиста“ после њих. То све важи за власт као и опозицију, односно за све чланове владајуће коалиције.

Нема ту партија и министара који су невини ма шта год интимно мислили и причали. Ако је власт за нешто одговорна и они су као њен део. Kрајње је време да сви схвате да ће на крају тако бити, колико год да време може да се купује, те да је моменат да ако већ причамо о националном дијалогу онда њега искрено покренемо о свим важним питањима а не само о Kосову. И да се манемо манипулативних крајности већ да покушамо да отворено решавамо (гео)политичке проблеме. Нисмо ми моћна Русија која је лансирала доктрину „наоружане неутралности“ али ни Занзибар који је пред британском флотом 1896. капитулирао за 45 минута. Или можда јесмо?

(Видовдан, Печат)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*