Dragoš Kalajić: Budućnost hrišćanstva na Zapadu

0

BELEŠKE IZ SVETA SENKI: BUDUĆNOST HRIŠĆANSTVA NA ZAPADU

Čekajući kraj i početak

Da li će pravoslavlje doista biti jedino hrišćanstvo koje će preživeti u XXI veku? Koje teološke i doktrinarne odluke bi pravoslavlje danas trebalo da preispita? Da li put preko rimskog Mosta Slobode zaista vodi u nadistoriju? U čemu je stvarni smisao višedecenijskog nametanja antiumetnosti evropskim narodima? Da li je Salvador Dali bio antisemita, iako je najveća ljubav njegovog života bila Jevrejka? Da li se čoveku stvarno na licu vidi sve?

Piše: Dragoš Kalajić*

Po svemu sudeći, već tokom ovog stoleća, od hrišćanstva će ostati u životu samo pravoslavlje. Ali koliko dugo će ono moći da odoleva, da svedoči večnost i ostaje živototvorno? Za sada njegovoj krepkosti pogoduju mnoge okolnosti, počevši od uspravljanja Rusije, uspravljanja kojem je pravoslavlje neophodno. Ipak, pre ili kasnije, pogotovo u evroazijskom, odnosno evroarijskom obzorju, moraće pristupiti otvaranju sopstvenih, trajnih izvorišta životnosti. Moraće da izvrši veliko teološko i doktrinarno preispitivanje niza odluka, počevši od one kobne da se tobožnja Apokalipsa uvrsti u Novi zavet. Biće neophodno i odlučno preseći sve izmišljene ili izveštačene veze sa Starim zavetom, preko kojih se vekovima i milenijumima ulivaju smrtni otrovi i zagađenja u hrišćanstvo, iznurujući ga i slabeći do smrti, o čemu danas upečatljivo svedoči protestantizam sa svojim pustim bogomoljama. Biće neophodno otkriti vernicima istinu da je hrišćanstvo jedna grana stabla evroarijske religioznosti i da je Isus Hristos avatar staroiranskog Spasioca (Saošajanta), koji je rođen takođe bezgrešnim začećem i koji dolazi na kraju svakog ciklusa da pobedi smrt i zlo. Sveti arijski spis Yašt (XIX, 11 i 89) predstavlja našeg Spasioca ovim rečima: „Kada mrtvi budu vaskrsli, živi Spasilac će doći bez oklevanja. Po volji život će biti preobražen.”

Dakle, biće neophodno otkriti istinu da Isus Hristos nije nikakvo ispunjenje obećanja dolaska Mesije iz Starog zaveta (zbog čega se jedino i održavaju spone s tom zbirkom spisa preuzetih s različitih strana, čiji je bog sušta suprotnost novozavetnom). Starozavetni Mesija je zapravo loša, pa i krajnje izopačena imitacija ili nakazna karikatura arijskog, istinskog Spasioca.

BOŽANSKI VETAR

Osmog aprila 2005. godine, na sahrani pape Vojtile, koja je okupila preko tri miliona hodočasnika — što su provodili i besane noći, na nogama, da bi prošli kraj odra i odali poštu — desilo se jedno lepo čudo. Kad su na kovčeg s ostacima pape Vojtile položili jedan primerak Novog zaveta — sudeći po tankoći štiva rekao bih da su se između korica nalazila samo sveta jevanđelja — naglo je zaduvao studeni vetar. Vetar je otvorio knjigu, brzo prelistao stranice, prvo s leva na desno a potom obratno i potom je snažno zaklopio korice. Da li je to znak da treba ponovo pročitati sveta jevanđelja? Možda upravo u smislu oslobađanja učenja od starozavetnih otrova i gangrenoznih truleži?

Tu se nameće i pitanje osnovne pobude toliko masovnog i izvesno neočekivanog hodočašća. Možda je reč o iskazu ogromne i prirodne potrebe za moralnim autoritetom, u tom svetu gde je jedino papa Vojtila otelotvoravao taj skup vrlina. Bio je to i veliki protest protiv političkih pseudoelita, čije je predstavnike masa dočekivala horskim zvižducima. I protiv izdaje evrokrata koji su onemogućili da se u Preambuli Ustava Evropske unije čak i samo pomene nepobitna uloga hrišćanstva u stvaranju Evrope, samo da bi uklonili i poslednju prepreku prijemu Turske. Prema nedostojnom predsedniku Francuske Žaku Širaku, uloga hrišćanstva u stvaranju Evrope nije ništa veća ili značajnija od one islama. Očigledno je da savremeni neprijatelji hrišćanstva nisu ništa naučili od „učiteljice života”. Kada su masoni ujedinili Italiju, očekivali su da će se Vatikan, okružen prazninom, urušiti i iseliti na Maltu ili u Lihtenštajn, jedine dve zemlje tada voljne da ga prihvate. U Parlamentu, Đuzepe Garibaldi je predlagao da se izlivanja Tibra reše izmeštanjem toka reke tamo gde je Crkva Svetog Petra, uz njeno rušenje, čime bi se jednim udarcem postigle dve koristi.

A možda je hodočasnike dovela u Rim, u tolikom broju, slutnja da se sahranjuje ne samo papa Karol Vojtila već i evropsko katoličanstvo.

ARHITEKTONSKA METAFORA VEČNOSTI

U snu, sa nekolicinom neznanih figura, obilazim unutrašnjost nekog velelepnog stana, za koji čujem da se prostire na skoro hiljadu kvadratnih metara. Prolazimo kroz ogromne prostore tog stana koji izgleda kao da je upravo sagrađen. Ponegde vidim primerke donetog nameštaja. Sve je svetlo i oblikovano neoklasičnim duhom. Predvodi nas stariji čovek, koji mi je odnekud poznat, ali ne znam kako se zove. On je domaćin i arhitekt. Kada smo završili razgledanje, uvodi nas u drugi stan, jednako velik i zapravo istovetan prethodnom. Posetiocima se nameće pitanje zašto je ponovio poduhvat. Čujem kako neko kaže:

„Razumem. Prvi stan ćete da izdate a u ovom nameravate da živite.”

Graditelj vrti glavom u znak poricanja izložene pretpostavke i uvodi vas u treći stan, gde je gradnja u toku. Ipak, već se vidi da će to biti ponavljanje prvog uzora. Neko glasno kaže:

„Opet kopija. Čemu to?”

U tom trenutku jedan sev svetlosti otkriva mi smisao: taj arhitektonski poduhvat cilja da istakne suverenski prezir prema prolaznosti i promenljivosti. Kažem, tiho, samom sebi:

„To je arhitektonska metafora večne arijske potrage za večnošću.”

ČUDOVIŠTA MODERNE I MOST SLOBODE

Postoji u Rimu jedno mesto gde se samo jednim pokretom pogleda može izaći iz duboke noći zapadne civilizacije pod svetlost koja otvara metafizičke vidike. To mesto je put što vodi ka Mostu Slobode, preko Tibra, u pravcu via Cassia, severa i Hiperboreje. S desne strane pogledu se ukazuje ogromno ruglo moderne arhitekture, novi Auditorijum za muziku, sagrađen prema projektima Renca Pijana koji se s engleskim ortakom već dokazao na poslu proizvodnje čudovišnosti, opustošivši živi trbuh Pariza da bi unutra ugradio plehanu i staklenu skalameriju, nalik rafinerijama nafte, inače spomenik nedostojnog zamenika de Gola, sluge Rokfelera, Žorža Pompidua.

Zgrade Auditorijuma imaju obrise mlohave, nepravilno spljoštene kupole, kakva se koristi za pokrivanje najraznorodnijih objekata, od trgovačkih sajmova i komercijalnih centara, preko sportskih terena, do velikih skladišta. Ništa u takvom bezobličju ne odaje posvećenost muzici. Kao da je takvu bezobličnu anonimnost naložila potreba skrivanja muzike od sila nihilizma, posredstvom mimikrije, odnosno saobražavanja vladajućem duhu. U nekim danima, osobito zbog sličnosti krova s krljuštima insekata, te zbog prašnjave, tamno sive boje, podsećaju me na vrstu zvanu smrdljevak, mutiranu do dinosaurovskih razmera. Potom na izbočine zemljine kore, odignute pod pritiskom gasova iz nekih podzemnih truljenja. Ponekad mi liče na ostatke prepotopske kornjače ili na bunkere za buduće ratove. Uvek, u svakom trenutku, odražavaju posvudašnji duh opasnosti i zebnje, potrebu prepolovljenog, modernog čoveka za zavlačenjem u podzemlje radi skrivanja od vetrova ratova i katastrofa. Kažu da im je krov sačinjen od olova radi zaštite od spoljne buke, ali i to svojstvo samo potvrđuje opšti utisak, jer je ogromni porast zvučnog zagađenja samo delić rastuće mase simptoma približavanja slomu civilizacije, preko potrebnom da bi se iznova uspravio evropski čovek.

Statistički, reč je o pravilu a ne više anomaliji. Primerice, jednaku simptomatološku vrednost sadrže i projekti Žaka Hercoga (Jacques Herzog) i Filipa de Morona (Philippe de Meuron), najčuvenijih ili najuglednijih arhitekata muzeja moderne umetnosti, autora londonskog Tate Modern ili bazelskog Stovarišta za gledanje (Schaulager). U pitanju je pravilni paralopiped od armiranog betona, mračne boje, s dva tanka proreza za svetlost, što podsećaju na iskeženost ajkule. Autori kažu da su se nadahnuli modelom tamnica. Unutra, podljudski duh moderne civilizacije Zapada verno prikazuje stalno ugrađena skulptura Katarine Friš (Katharina Fritsch), zvana Kraljevstvo pacova (Der Rattenkoenig), koja prikazuje krug uspravljenih, crnih pacova divovskih razmera.

U Rimu, kad se pogled odvoji od nakaza i ispravi, vidi se Most Slobode, podignut tridesetih godina XX stoleća, sav od savršeno belog kamena, sposoban da u podobnim očima preobrazi običan saobraćajni prelazak preko reke u put svečanog uzdizanja bića, između znamenja rimske imperije i statua visoko uzdignutih orlova, što večno klikću, kao da podstiču putnike na strmom usponu ka nadistoriji. U svakom trenutku dana i noći taj most vrši svoju posebnu, duhovnu ulogu: nazirući se, kroz jutarnju izmaglicu, kao učilo najviše andragogije; predočavajući se kao znamenje metafizičke čistote svojom belinom, isticanom sjajem sunca i plavetnilom rimskog neba; pokazujući, pod kosim zracima sunca u zalasku, što otkrivaju u njemu strašne bitke senki i svetla, da se put koji simboliše mora otvarati i borbom, te lomljenjem kostreti svakog straha od smrti. Taj most ume da izaziva duboke pokrete u duši ka vrhovima moći i mogućnosti, podsećajući evropskog čoveka da bude dostojan tradicije humanitas kojoj pripada, da ostane uspravan uprkos svemu i svima, jer je, uz slom sveopšte vladavine naopakosti, ta nepokolebljiva postojanost osnovni uslov njegovog preporoda i obnove Evrope. Kao po nekom ukazu, u službi obeležavanja živosti tog kamenog učila i pokazatelja smera ka idealnoj prvobitnosti, rečni kormorani običavaju da stoje na ramenima i glavama orlova.

SIROČIĆI DADAIZMA

Prelistavajući brzo NIN, pažnju mi zaustavlja svojom nakaznošću lice neke devojke. Tako saznajem da je u pitanju „manager” jedne od Soroševih galerija što podržavaju proitivumetničku proizvodnju praunuka i siročića dadaizma. Ako bi prosečni čovek ugledao to lice, kroz prozor, u noći, uveren sam da se ne bi usudio da izađe napolje. Kad preberem po sećanju likove ljudskog materijala što je u službi tog posebnog rata protiv evropske kulture — moram zaključiti da dotična potvrđuje pravilo. U širem smislu, tu se potvrđuje i pravilo klasičnog karakterološkog iskustva da spoljašnost čoveka izražava njegovu unutrašnjost.

Dobro pamtim ogromnu nesrazmeru između rahitičnog telašca i glavurde prvog te najuticajnijeg žreca te podemonjenosti Leoa Kastelija. Predstavio sam mu se u svojstvu TV-novinara koji pojma nema o modernoj umetnosti, kako mu ne bih izazvao podozrenja. Dok smo razgovarali u njegovoj galeriji, na West Broodway-u, pitao sam se čemu je vekovna selekcija vrste namenila toliko veliku zapremina mozga. Odgovor sam dobio od stalnog podrugljivog osmeha na veoma suženom delu lica, što osvedočava vegetativni element. Bio je to osmeh istrajne potrebe za obaranjem u blato i ponižavanjem svega što je uzvišeno.

Slobodna od stega opreznosti, njegova taština je mogla da se bez zazora zrca u Ogledalu XX veka. Videći, sa samozadovoljne visine, moju iskrenu zapanjenost cenom jednog Raušembergovog dela, iz ciklusa Combines, koje je na moje oči prodao nekoj budali za 1.600.000 dolara, objasnio je, off records, kako posluje. Ima svoje ljude u savetima velikih muzeja, poput njujorškog Museum of modern art, koji voljnim darodavcima ukazuju na potrebna dela. Takve kupovine vuku niz poreskih olakšica te se može reći da su i unosne, tim pre jer darodavci stiču posebni društveni ugled i odgovarajuće veze. S druge strane, muzejska postavka je neka vrsta žiga obezbeđenja valjanosti dela i ispravnosti cene, odnosno investicije, tako da pokazani primer neminovno slede ostali. Žalio mi se kako južnoamerički lobby veštački diže cene Botera na aukcijama: njihovi ljudi se utrkuju u dizanju cene i tako navlače naivne. Ako omanu — plaćaju samo procenat aukcionarima, i nikom ništa. Pretpostavljam da se nije libio da primenjuje isti način prevare kako bi dizao cene proizvoda svojih antiumetnika.

Pred TV-kamerom je pak ispričao svoj život, počevši od tršćanskog, odnosno italijanskog perioda, pod senkom fašizma, koji je mrzeo iz dna duše. Tako je zamrzeo i evropsku kulturu i tradiciju, smatrajući da su u stanju izroditi samo nešto nalik fašizmu. Silom negacije, prigrlio je dadaizam. Obrevši se u Parizu, krajem tridesetih, otvorio je galeriju za dela naslednika dadaizma, nadrealista, ali nije imao uspeha te je prešao na drugu stranu Atlantskog okeana, gde je dugi niz godina životario od prodaje kitsch-a, sve dok nije sreo i oženio Ileanu Zonabend, čuvenu i bogatu prodavačicu američkog „apstraktnog ekspresionizma”, čija se galerija, u času dok smo razgovarali, nalazila na istoj adresi, sprat niže. Tako je mogao da pruži oduška svojoj ljubavi za dadaistički, protivumetnički i protivevropski project.

Ugledavši na nekoj velikoj smotri duhovne naslednike dadaizma, Raušemberga i Džonsa, odlučio je da ponovo zaigra na tu kartu. Nije išlo, jer su tada, pedesetih godina, američki kolekcionari imali duboki kompleks inferiornosti prema evropskim mnenjima. Zato se vratio u Evropu da kupi vodeće likovne kritičare, uticaj na glavne galerije, te i nagradu Bijenala u Veneciji, koju je dodelio Raušenbergu, 1962. godine. S tako kupljenom, evropskom „slavom”, uspeo je da ubedi američke kolekcionare da kupuju ono što im predlaže. Od tog vremena njegova galerija je postala glavna laboratorija za proizvodnju i nametanje pravaca i moda neodadaističke protivumetnosti, vladajući svetom zvaničnosti, pod okriljem atlantskog Levijatana, uz pomoć sile finansijskog, odnosno lihvarskog kapitala.

GALERIJE SKOTSKOG I LARVALNOG

Dugo vremena sam mislio da ta protivumetnost — koju već više od pola veka podržava legalna Evropa, usled svoje potčinjenosti atlantskom Levijatanu, posvećujući samo njoj prostore svoje zvaničnosti a isključujući sve ostalo — ima za cilj jedino da se naruga evropskoj kulturi i tradiciji, da izopači umetnost, sledeći želje svojih žreca, na tragu dadaista i nadrealista, poput Nadoa, što je obećavao: „Uništićemo civilizaciju koja vam je draga”.

Zahvaljujući jednom bljesku spoznao sam veći cilj: lišiti evropske narode umetnosti, odnosno valjanih zadovoljenja potreba za lepotom, istinom i dobrotom. Tako osiromašen, narod je podatniji procesima obezdušenja, te na strminama progresa neminovno zapada u skotsko i larvalno stanje, u senilno varvarstvo. Saznanje sam poverio legionaru i antikvaru Lupasku, jednom od junaka romana Poslednji Evropljani. Izložena izrazito strateška priroda ciljeva žreca antiumetnosti se očituje i kroz ogromnu te trajnu agresivnost prema svemu što odstupa od nametnutih pravila naopakosti. Ako je tu reč samo i jedno o umetnosti ili antiumetnosti, čemu tolika napadnost prema svemu drugačijem, zašto nastoji da ga zatomi ili bar potpuno izopšti?

To opšte izopačenje zvanične (protiv)umetnosti prati i patološki razvoj uloge likovnog kritičara. Takva figura bila je potpuno nepoznata kulturama i epohama pre buržoaskih revolucija, što ukazuje da je naopaki društveni poredak raskinuo organske spone između umetnosti i zajednice. Likovni kritičar se tu pojavljuje kao surogat pokidanih veza, kao neko ko društvu objašnjava umetnost i umetnika, te i kao garant vrednosti dela. Poslednje decenije XX veka obeležene su preokretom odnosa između kritičara i (anti)umetnika. Posredstvom velikih smotri s određenom kritičarskom tezom ili temom, kritičar je istisnuo (anti)umetnika ta zauzeo njegovo mesto. Tu (anti)umetnik služi da svojim proizvodom pruža dokazni ili ilustrativni materijal, da potvrđuje tezu kritičara. Rečeni proizvodi su poput kamenčića u nekom mozaiku, koji stvara kritičar. Tu je neminovno da su najupotrebljiviji kamenčići oni koji su i najbeznačajniji, dakle najlakše uklopivi u širu celinu, bez škripanja i štrčanja. Tako pogled kritičara neminovno privileguje sam talog, ono što je najpodatnije svakoj upotrebi ili zloupotrebi.

Izvesno je da u takve mozaike naopakosti nije moguće uključiti dela istinske umetnosti, na primer Dalija, Sironija ili De Kirika, tim pre što njima nisu ni potrebni kritičari; mogu savršeno lako postojati i delovati samostalno, što posebno razgnevljuje gospodare sveta antiumetnosti, počevši od Lea Kastelija. Kad sam ga pitao šta misli o umetnosti Salvadora Dalija — dobio je takav napad besa da sam se uplašio za njegovo zdravstveno stanje. Objasnio mi je da sam, poput mnogih, u zabludi, da sve što je Dali napravio posle nadrealističkog perioda ne vredi ništa, da je dostojno jedino smeća. Skrenuo sam pogled na jedan stariji Combine Raušenberga, na neke krpe, predmete i fotografije, skupljene baš sa smetlišta i zalepljene na platno, te upitao:

„Možda bi bio dobar da ga Raušenberg ovako upotrebi?”

Vratilo mu se raspoloženje:

„Čak ni toga nije dostojan.”

Kasnije, smiren, požalio mi se da ga je Dali vređao „na antisemitskoj osnovi”: kada je, jednom prilikom, ušao u noćni Club El Marocco, čuo je Dalija kako se glasno obraća posluzi: „Otvorite vrata i napravite neku promaju: osećam nepodnošljiv jevrejski smrad.”

Rekoh, tek da nešto kažem:

„Zar Galja nije Jevrejka?”

Uzvratio je mrzovoljno:

„Nema to veze… a možda nas i zbog nje mrzi. Znate li da ga vara s Isusom Hristosom superstar-om, iz istoimene rock-opere?”

Sad vidim kako manager istiskuje likovnog kritičara, rekao bih s punim pravom: on nabavlja novce od evrokratskih ili državnih fondova, te od „nevladinih organizacija” za projects koje je u stanju da sam sastavlja, jednako kao i izložbe s tezom. Zašto bi te pare delio s likovnim kritičarima? Dovoljna je velikodušnost kojom deli mrvice antiumetnicima. <

(„NA­CI­JA” je 2006. u dva svoja štampana izdanja započela posthumno objavljivanje izvoda iz obim­nog ru­ko­pi­sa Dra­go­ša Ka­la­ji­ća, preminulog godinu dana ranije, u julu 2005. Taj rukopis, pod na­slo­vom „Zim­ski sol­sti­ci­jum”, autor je pred smrt lič­no po­ve­rio svom prijatelju i na­šem glav­nom ured­ni­ku Branislavu Matiću. U našoj elektronskoj Arhivi možete pročitati sve dosad objavljene delove.)

Izvor: e-nacija

POSTAVI ODGOVOR

*