Драгош Калајић: Идеологија троделности

0

У монографији Средњовековна цивилизација Западне Европе Жака Ле Гофа, троделно друштво илустровано је минијатурама са страница манускрипта хронике Џона од Вустера из XII века које приказују грозоморно сновиђење Хенрика I, краља Енглеске, у коме му прете, с одговарајућим оруђима, представници три сталежа: ратари, потом витезови и коначно свештеници. Слободни смо закључити да ту суверен влада, на врху троделне структуре заједнице, уз неопходну подршку сва три сталежа. Ако би ликовни приказ европског идеала и стварности троделне структуре заједнице потражили широм оптиком, најпотпуније сведочење пружила би нам слика Сеоба Срба Паје Јовановића. Ипак, да би потпуније схватили њен иконолошки смисао морамо имати у виду и историјску околину сеобе.

Велика контраофанзива европских снага на азијатске завојеваче – што је уследила успешној одбрани Беча, 1683. године – изазвала је код Срба огромне наде у скоро ослобођење од ропства под теретом исламске псеудоимперије. Срби, из свих, слободних као и окупираних крајева отаџбине дизали су се на оружје и придруживали походу војске цара Леополда, који их је децембра 1688. године позвао у борбу, обећавајући слободе и повластице. Изгледало је да ће азијатски душманин Европе бити одбачен с оне стране Босфорског мореуза али је и та прилика – попут свих претходних и потоњих – изостала захваљујући недостатку европске или бар хришћанске солидарности, пречесто оптерећеном и издајом.

У трагедији о којој је реч издају је починио краљ звани Сунце: уместо да се придружи и помогне ослободилачки поход цара Леополда, Луј XIV је склопио савез с исламском псеудоимперијом како би злоупотребио сусређеност војних снага царства на европском југоистоку и провалио с војском у Фалачку, јесени 1688. Леополдови стратези били су принуђени да одмах упуте највећи део војске и придружених јединица српских ратника са југоисточног на западни фронт одбране царства. Та издаја Луја XIV је битно допринела преокрету односа снага на балканском фронту те су бедни остаци царске армије, након пораза у бици код Качаника, окренули у брзо па и панично повлачење ка северу, остављајући незаштићени српски народ крвожедном осветољубљу окупатора Европе.

Када је сила исламске псеудоимперије поново заузела Ниш – родно место римског императора Константина – поражена европска војска добила је слободу за повлачење под условом предаје свих Срба, свих узраста, који су потом били листом побијени. О том великом искушењу српског народа сведочи анонимни летописац из манастира Дечани: ”Ох, ох, ох, горко уви мње! Љути страх и беда тогда беше; матер от чедех раздвајаху, а от оца сина; младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тогда на се человеци смрт призиваху а не живот от проклети Турака и Татара. Уви мње, љуте туге!” (Панић-Суреп, 1963)
Тако је била покренута највећа сеоба српског народа из окупираних простора ка царству, коме су Срби били потребни да би га бранили од азијатских претњи и најезди, дуж Војне Крајине. Цар Леополд обратио се тада предводнику сеобе Срба, патријарху Арсенију Чарнојевићу писменим признањем те позивом да истраје у раду да се „ варварско-отоманско тиранство уништи и угаси .”

Приказ сеобе Срба наручили су, крајем XIX века, од Паје Јовановића, патријарх Георгије Бранковић и Црквени сабор, као српски одговор слици Михаља Мункачија, Арпад оснива мађарску државу, направљеној за потребе прославе хиљадугодишњицемађарске културе и државе. На жалост, Јовановићево дело – плод не само националног саосећања већ и опсежних историографских истраживања – није било приказано на реченој изложби јер уметник није имао довољно времена да изврши битне промене, какве је налагао наручилац, намеран да том сликом посведочи како сеоба Срба није била пуко повлачење народа пред туђинском најездом већ долазак војно и политички организоване силе.

Како сведочи трећа, коначна верзија тог дела, из 1945. године, уметник је свој доживљај сеобе Срба кристалисао око троделне структуре заједнице, оличене представницима функција духовног суверенитета, одбране и плодности. На десном крилу фронтално развијеног поретка, испред густо збијених редова борбене коњице, истиче се витез-оклопник у галопу, са заштитнички усправљеним копљем у десници. На левом крилу је оличење функције плодности, мајка с дететом те народ ратара а у средишту су високодостојници цркве, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, с обележјима вере. Поглед уметника или осматрача призора је одсредиштен те пада у простор између представника племства и свештенства, где испред свих корача, у опанцима, с пушком на рамену, мужевно одлучно, узор српског ратара-ратника, односно крајишника, вековима на ватреној линији одбране Европе од азијатских завојевача.

Кад га осматрамо погледом што уме и да проживљава виђено чини нам се да он носи терет много већи од оне „ огромне трагедије сна на плећима сељака”, о којој нам потресно сведочи Езра Паунд већ у првом стиху првог певања из пизанског заточеништва. (Pound, 1953) На својим плећима тај српски ратар-ратник носи не само трагедију великог пораза Европе већ и терет дужности и одговорности све три функције заједнице, преузетих силом ванредних околности што за српски народ трају већ вековима. Тај српски ратар-ратник долази из великих даљина и изгледа да својим замишљеним погледом под дубоком сенком скупљених веђа још даље стреми. Изгледа да је за такав усиљени марш кроз историју неопходно умеће вишебојног огледања у свакој од три основне функције-дисциплине евроаријске заједнице.

Идеологија троделности

Сваки поглед ка хоризонтима евроаријских исходишта европског човека мора уочити да су она – у домену политичких стварности или идеала – обележена јединственим својством које је Жорж Димезил одредио називом идеологија троделности. Реч је оидеалном моделу троделно устројеног поретка заједнице, саздане од засебних али повезаних те комплементарних функција: суверенитета, одбране и плодности. У идеалној, евроаријској заједници прва функција садржи суверенска и судијска, магијска и религијска деловања; другу функцију извршава, у првом реду, борбени елемент аристократије и анархичне младости, док трећа обухвата низ поља делотворности, од материнства до пољопривреде, занатства и трговине. Најдревније правно одређење дужности три функције садржи законик живота индијских Арија, Манава-Дхарма- К астра, по коме је њихов прописатељ Пуруша, објединитељ природне и свемирске димензије човека те оличење начела делотворности свемира:

„ Ради заштите свега створеног Пуруша је произвео одређене делатности, подељене међу онима који су рођени од његових уста, од његових руку, од његови бутина и од његових пета. Брахманима је наложио да подучавају, проучавају, приносе жртве за себе, приносе жртве за друге, да поклањају и примају дарове. Кшатријима је наложио да штите народ, да поклањају, да приноси жртве и изучавају свете књиге те да буду узвишени над предметима чулних задовољстава. Чување стоке, давање милостиње, приношење жртви, читање (светих списа), трговање, позајмљивање новца с интересом и обрађивање земље су послови одређени за вајшије. Пуруша је слугама доделио само један посао: да служе остале класе без кивности.” (I, 87-91)

Сажимајући своја вишедеценијска истраживања вишестраних појавности идеологије троделности – од евроаријских пантеонадо структура заједница и forma mentis евроаријског човека – Димезил је закључио:
„ Прво: осим Индо-Иранаца, индоевропски народи у древном добу или су стварно примењивали такво (троделно) разврставање, или су, у легендама, помоћу којих су објашњавали сопствено порекло, делили њихове, такозване ‘почетне’ састојке међу категорије тог истог разврставања; друго: у античком свету, од земље Сиријаца до Херкулових стубова, од Либије и Арабије до Хиперборејаца, ниједан неиндоевропски народ није изричито исказао, практично или идеално, такву структуру, или, ако је то и учинио, било је то након одређеног додира – на сагледивом месту и у времену – с неким индоевропским народом.” (Dumézil, 1958)

Идеологија троделности је координатни систем светоназора евроаријског човека с којим он осматра и доживљава, спознаје и осећа те одређује значења и значаје ствари и појава у арени своје животне борбе. У спознајној перспективи једна од последица поседовања таквог координатног система је вредносни примат улоге над њеним извршиоцима: као да улоге припадају платоновском свету идеја а извршиоци свету настајања и нестајања. Како историјско искуство сведочи, тај примат улога чини их неприкосновеним и неусловљивим спрам сила настајања и нестајања те омогућава трајну мобилизацију извршилаца. Дакле, ту су улоге вечне а људи смењиви и смртни. Труд превазилажења оног смењивог и смртног у правцу уздизања тежишта бића до разине типа или херојске улоге јесте чин метафизичког преображаја који Хомер истиче називајући своје јунаке „ боголиким”. И управо ту се идеологија троделности показује целовито отелотворена сувереном и војсковођом Агамемноном, што личи на три бога, представника три функције: „ Очима својим и главом на громовитог личаше Дива, / пасом на Ареја бога а грудима на Посидона.”(Илијада, II, 7, 378-379)

Ни богови евроаријског пантеона нису поштеђени од строгих испита иманентних начелима идеологије троделности, принуђени да због неуспеха уступају места другим. Покрети смена одвијају се не само у кругу пантеона већ и између богова и људи, што указује на мене па и на опадања религијске свести. Зато понекад, на сценама митова и легенди, нека историјска личност успева да својом особеношћу толико заклони парадигматску улогу да она ту остане позната само под одговарајућим именом и презименом. Тако је и Исус Христос, у многим мислима и срцима, заузео место евроаријског Спасиоца, примерице иранскогСаошyанта (Autran, 1935) – рођеног дословно безгрешним зачећем, јер му је мајка девица – који се победоносно враћа при крају сваког циклуса, дугог три хиљаде година, да изврши велико исправљање и преображење света. Долазак Саошyанта обећавају, бар хиљаду година пре нове ере, аријске химне Јашт:„ Када мртви буду васкрсли, / Живи (Саошyант) ће доћи без оклевања, / По вољи живот ће бити преображен.” (XIX, 11 и 89) У народним надама средњовековне Европе та исконска ишчекивања метаисторијског спаса пробудила су се и кристалисала око фигура попут Фридриха II Хохенштауфена те Марка Краљевића, за које одговарајућа предања говоре да нису умрли већ да у средишту свете планине, са својим ратним присташама, очекују крај најгорег доба, када ће изаћи у победоносни јуриш против сила зла. Управо као што чини ирански Саошyант, при крају четвртог, мрачног доба.

Судећи по кристализацијама повесног искуства евроаријских народа у облику митова и легенди, структуреидеологија троделности су омогућавале не само складни живот заједнице – у знаку сарадње свих њених функционалних делова – већ и интеграцију других етничких скупина. Митска и епска предања о ратовима између Аза и Вана, Латина и Сабињана или Ахајаца и Тројанаца извесно исказују борбена искуства евроаријских народа на путевима евроазијских расејања. Тамо где су етничке или расне разлике између освајача и домородаца биле превелике – није их било могуће интегрисати кроз трећу функцију (као Ване или Сабине) већ је била образована посебна, четврта класа, попут оне зване шудра, за староседеоце Индије. Добар пример успешне интеграције пружају легенде о стварању Рима уједињењем различитих етничких скупина, односно функција. Полубог, rex-augur, Ромул, заједно са својим латинским друговима, носилац је прве функције. Njему помаже Етрурац Лукумон, са својом групом професионалних ратника а Сабињани, богати староседеоци, оличавају трећу функцију.

Идеологија троделности је прва особеност политичког бића евроаријског те европског човека, не само у хронолошком већ и квалитативном смислу. Разноврсни облици или одрази идеологије троделностиобележавају и одмеравају целокупну политичку повест Европљана, од Платонове Државе – најпотпунијег доктринарног описа њених садржаја – до сталешких скупштина Европе пре буржоаских револуција, које су преокренуле одговарајућу хијерархију те омогућиле узурпацију власти од стране непроизводних и паразитских делова трећег сталежа. Управо историјска истрајност тог узора устројства заједнице богова или људи – што довољно оповргава еволуционистичке теорије по којима је у питању само једна од етапа у развоју сваког друштва – указује на његову метафизичку, односно надисторијску природу и порекло.

Метафизички корен троделности

Пре сваког покрета истраживања повесних израза или одраза идеологије троделности неопходно је имати у виду њен метафизички корен, плодоносан у низу домена, од евроаријских представа космоса и пантеона до митолошких бића подземног света, од идеалних модела квалитативног, политичког устројства заједнице до спознаја основних, конститутивних елемената човека. Под светлом чињеница густине, учесталости и значаја домена појава троделности, тројстава или утростручености можемо закључити да је у питању особеност евроаријског света чије су моделе – силом додира, сукоба или мешења – усвајали други, ближи или даљи културни кругови.

Идеологија троделности је посвудашње распрострањена, широм евроаријског света те стога опажамо како не само у политичком или друштвеном домену већ и на многим другим пољима сложене целине бивају обично представљене аналитички разложене на три основна, квалитативно различита али комплементарна и незаменљива састојка. Најизразитији пример троделне структуре евроаријских пантеона пружа словенски Триглав, обједињење три функције, оличених Сварогом, Перуном и Световидом. Судећи по Велесовој књизи, први поменути бог тог тројства врши функцију плодности космотворачких размера: „ Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник / И творац је свега живог, вечни извор који тече лети / и свуда, а зими и никада не мрзне.” Другу функцију врши Перун: „ Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом / Права кроз битке до Велике Трзне.” Прва функција припада Световиду а обухвата низ суверенских и магијских послова, од чувања постојаности стожера свемира и Свароговог точка нужности до просветљења људи: „ Богу Световиду славу / узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост / кроз коју видимо свет.”

Не само пантеонима већ и многим делима евроаријских богова је иманентно начело троделности. Тако, примерице, Пуруша, сунчано божанство аријских Веда, прописатељ дужности сва три рода аријске заједнице, оличава начело делотворности свемира те га одмерава и тако одређује посредством своја „ три широка корака” што стварају три димензије простора и тросвет: небо, међупростор и земљу (Рг-веда,VIII,29, 7). Евроаријски народи знају за постојање три неба: дневног, ноћног и јутарњег, које је плод њиховог венчања. У Chandogya-upanisad (VI, 2, 3-4) људски домен састоји се од три елемента: први, духовну ватру (тејас), створило је космотворачко биће, покренуто жељом за умножавањем сопства; тејас је створила воде а воде храну. И ово тројство је повезано с идеологијом троделности јер је моћ „ отварање(пролећних) вода” једна од основних одлика Индре, најомиљенијег бога дружина младих ратника.
С идеологијом троделности је повезано и учење индијских Арија – најпростије изложено у Бхагавад-Гита – о три основне димензије или дисциплине којима треба да се подвргавају људи, саобразно својим природама, односно могућностима: Jnanayoga, Karmayoga и Bhaktiyoga. Прва је посвећена знању, друга припада свету делотворности и борби а трећа, најмасовнија, састоји се од пасивног предавања божанском и одговарајућих молитви те ритуала. Божанска хипостаза ту упозорава на неопходност деловања: „ Не може човек освојити слободу деловања држећи се подаље од деловања, нити може досегнути савршенство пуким повлачењем из света.” (III, 4)

Према доктрини древних упанишада, пракрти, примордијална супстанција света, као и вечне моћи божанског сопства, поседују три основна својства или врлине (гуна): сат т ва, рајас и тама с . Дословносаттва означава суштаствености, потпуност или оно што постоји те је у језику упанишада коришћена за описивање прве гуна: постојана светлозорност. Рајас означава свет осећања (али и прашину) доктамас (тама или тмина) указује на помраченост ума, као супротност својству званом саттва. На другом крају евроаријског света, Платон, у Држави, излаже слично учење о основним својствима бића, дакле оумности, пожудности и срчаности (тхимос) – „ која се ставља на страну ума ако се он не слаже са пожудама… ако (срчаност) није рђавим васпитањем сасвим искварена” (IV, 440е-441а) – уоченим у низу од човека до државе. При поређењу обе доктрине уочљиво је да се разлике између значења ознака врлина заправо међусобно допуњују и појашњавају. Саттва, односно постојана светлозорност је одликаумности, омогућена, према Платоновом учењу, отвореношћу ума за божанска просветљења. Срце је средиште тхимос те и зато то својство овде преводимо са срчаност, премда та реч обухвата круг осећања (рајас) својствених другој функцији: од срдитости и страсности до полетности и борбености.Пожудност пак изискује тамас, дакле стање помрачености ума.

Општи оквир гуна је Дхарма (Закон) док код Платона односе између својстава усклађује „ унутрашње деловање правичности”: „ Потребно је како ваља свако (својство) поставити где му је место као што чини онај ко је господар своје куће и самог себе. Тако се постиже уредност и пријатељство са самим собом, као и усклађеност оних трију својстава, сасвим онако како се то постиже у музичком саглашавању троструког: оног највишег, оног најнижег и оног средњег, не рачунајући на оно друго што се између ових може уметнути. Тако ће све то, на тај начин повезано, омогућити да у свему из мноштва настаје једно, умерено, складно.” (IV, 443д)

Између људског елемента и државе је породица те њен проширен облик, звани задруга – такође прожетидеологијом троделности – најдуже очуван у озакоњеном стању код крајишких Срба (Семјан, 1960). И класично евроаријско породично станиште, звано кућа (с тежиштем у физичком домену) или дом (с тежиштем у породичном домену) саздано у шумовитој, северњачкој прапостојбини, од дрвета, осведочава идеју и начела троделности. Основни део, обично уземљен, одговара трећој функцији јер се ту чувају средства за одржање живота, од алатки до намирница. Средишни део је надземљен, с огњиштем и често осовинском гредом, што симболише дрво живота, стабло свемира или axis mundi, а таван, под двосливним кровом, одговара духовној природи прве функције. На тавану бивају одлагане ствари које заслужују чување те сећање или ствари које је потребно – због магијских разлога – привремено одстранити из средишног простора. У тавану, према низу веровања, бораве духови предака а то је и простор кроз који у кућу улазе богови те Сунце, у време Сунцоврата, потом преобучено у хришћанског Божића. (Чајкановић, 1994)
Можда је идеја складне спреге различитих функција – иманентна идеологији троделности – садржана и у евроаријском корену (*дем- или *дем/а/) низа имена станишта, од старословенског дому, санскртског дамахи авестског дамана те српског дом до старогрчког домос и латинског domus: неки глаголски те именични изводи из корена служе не само у речницима грађења архитектонских облика већ и обликовања међуљудских односа. Тако из корена *дем= или *дем(а) перспективе снаге означавања и одређивања воде ка широком хоризонту, од латинског доминус до старословенског домовитиј те домовина, до„ српскогдомаћина, што усредсређује у својим рукама управу над задругом, који у самом одређивању сопственог имена открива представу заједништва као душа те посебне организације породице.” (Бути, 1962)

Бенвенист пак сматра да су речени корени само хомофони а значењски сасвим различити те стога сврстава изводе у три засебне породице (владање, грађење и дом-породица) док остало приписује „ контаминацијама”: „ Непобитно је да су се између тих облика, рођених из та два корена, произвеле контаминације, као на пример у Хомеровом старогрчком између до(м) (дом-породица) и домос (дом-грађевина).” (Benveniste,1969). Ако су Бенвенистова разликовања основана, остаје много значајнија чињеница да оно што он назива „ контаминацијама” одаје одговарајуће потенцијалности те склоности не само лексичких корена те грађе већ и људи. Када Виргилијев Енејузвикује „ Hic domus – hic patria est!” – он упркос различитости корена домус и патриа исказује, из дубљег или древнијег слоја трезора језика и потреба, осећање органске спреге та два појма, сачуване у другим гранама евроаријског стабла, примерице у словенским: дом – домовина. Према налазима евроаријских истраживања Гамкрелидзеа и Иванова „ општеиндоевропски лексем *т’ом- са значењем ‘дом’ и ‘устројство’ означава основну друштвену јединицу индоевропских племена која претпоставља обједињење и сједињење становитих људи повезаних одређеним родбинским спрегама.”(Гамкрелидзе, Иванов, 1984).

Предочивши низ примера симболизма тројства који су у непосредној или посредној вези с идеологијом троделности ваља нам се упитати зашто евроаријски човек обичава да види целине одређених ствари и појава видљивог и невидљивог света разложене на три а не – примерице – на два, четири, пет, десет, тридесет или безброј елемената. Несклоност евроаријског човека свођењу мноштва различитости у безоблично Једно – како то чини супротна, хтонска forma mentis, од дравидске Индије, преко семитског Блиског истока до пелашке Хеладе, од култова Мајке земље и Дионизија до еротологије Аристофана из Платонове Гозбе и метафизике Плотина – може бити објашњена недостатком одговарајућег психолошког порива. Реч је о психологији често очајничког трагања за разрешењем неразрешивих унутрашњих дуализама, односно противуречја, иманентних човеку који је створен мешањима разнородности на најужем делу Светског копна, на правцима судара и веза Европе, Азије и Африке. Истог порекла је и основна монотеистичка сублимација порива најнижег слоја људске мешавине, што ствара пол људске супротности спрам пола наводно неодредиве и непојмљиве апстракције зване Једно.

Прво, односно најдревније осветљење изложене запитаности пружио нам је – али не и значајну помоћ – славни упанишадски мудрац Јаџнавалкија, одговарајући краљу Видаџда Шакалију:
„ У том тренутку Видаџда Шакалија га је упитао: ‘Колико Богова има,оЈаџнавалкија?’ Он одговори посредством бројева датих за призивање: ‘Три и три стотине, три и три хиљаде’. ‘Тако је’, рече други, ‘али колико Богова уистину има, о Јаџнавалкија?’‘Тридесет и три.’ ‘У реду’, рече му, ‘али, у ствари, колико има Богова, о Јаџнавалкија?’ ‘Шест’. ‘Тачно’, рече му, ‘али, у стварности, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Три.’ ‘Да’, рече му, ‘али,уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Двоје.’ ‘У реду’, рече му,‘али, уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Један и по.’ ‘Да’, рече му, ‘али, у ствари, о Јаџнавалкија, реци ми, колико има Богова?’ ‘Један.’‘Да’, рече му, ‘а шта су онда оне три стотине и три те три хиљаде и три?’ Јаџнавалкија одговори: ‘То су, у ствари, њихове велемоћи (махиманах), али у стварности нема више од тридесет и три Бога.’” (Brhad-arannyaka-upanisad, III, 9,1-20)

Слободни смо закључити да је за евроаријског човека тројство или троделност најпожељнији облик крајњег уопштавања и свођења сложених целина ствари и појава Неба и Земље. Тој склоности генерички претходи потреба или воља да се предмет сазнања сагледа, дакле одреди и прикаже целовито, без остатка. За евроаријског човека тројство или троделност су крајњи домет спознајних уопштавања где је одржива витална целовитост која изискује дијалектичке односе, дакле унутрашње супротности или комплементарности. Испод броја три су два и један: дуализам и укидање сваког разликовања, спрам којих веродостојни евроаријски те европски човек гаје урођене одбојности, понекад прожете и ужасом или одвратношћу, као пред некаквим чудовишним хибрисом.

Ваља имати у виду и историјску основу: на својим миленијима дугим маршевима кроз евроазијске просторе, покренути из околоарктичке прадомовине, оковане наглом глацијацијом, ка југу евроазијског континента, евроаријски човек се суочавао с бројним изазовима туђинства међу којима су с интелектуалне тачке гледишта најзначајнији они што су сводиви на симболизам вредности званих безброј (мноштва), два(дуализма) и један (неразликовања). Ка безброју те амбисима бесмисла водили су аријске богове умножавајући вртлози тропски бојне маште дравидских староседелаца Индије. У тим умножавањимааватара божанства су само привидно, кванитативно јачала а заправо су пропадала, одрођавајући се од ведске бити до наказне непрепознатљивости, једнако као и олимпски богови у оговарањима предевроаријског слоја, пелашког плебса.

Већ на тлу Индије евроаријски човек суочио се са замкама и ограничењима дуализама, настојећи да их превлада управо доктрином три гуна, попут оне коју сунчани бог предаје младом ратнику Арџуни уочи битке, на сцени Махабхарата:

„ Једнако ценећи задовољство и бол, добитке и губитке, победу и пораз, устај у борбу; тако нећеш прекршити правило… Веде се односе на домен три гуна али ти буди слободан, о Арџуна, учини се слободним од парова супротности, с поузданим хтењем стремећи ка врхунској стварност, не хајући ни да купујеш, ни да гомилаш, господар си свог истинског сопства.” (Бхагавад гита,II, 38-45)

Једнаку одбојност према левантинском дуализму показао је европски човек, вековима касније, градећи – на темељима једне реторичке формуле крштења из Јеванђеља по Матеји (28, 29), искоришћене попут неке исприке – величанствену катедралу светог Тројства. Веома је упутно за наше разматрање да су у времену пре Никејског сабора најмање разумевање спрам те теолошке творевине показивали владике из азијских и афричких провинција царства, од Тертулијана и Оригена до Климента Александријског и Дионизија Александријског. Била је неопходна одлучна заповест римског поглавара Дионизија да се наметне догмасветог Тројства. Није наш задатак да разматрамо да ли је заправо нужна усиљеност те грађевине тројства прави узрок њене тајанствености или спознајне непрозирности коју исповеда Блажени Августин, упућујући на унутрашњи мир као предуслов сагледавања таквог виђења:

„ Ко може да схвати Свето Тројство? А ипак ко то не говори о њему ако се уистину говори о њему? Ретка је душа која зна шта говори кад о њему говори. И препиру се људи и боре, и нико без унутрашњег мира не може да види то виђење.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Да би свето Тројство учинио доступнијим верницима, Блажени Августин предлаже да почну вежбањем”,односно „ осматрањем три ствари у себи”, које су посебни допринос евроаријској доктрини гуна:

„ Мислим ово троје: бити, знати и хтети. Ја уистину јесам, ја знам, ја хоћу; ја сам онај који зна и хоће; ја знам да јесам и знам да хоћу; ја хоћу бити и хоћу знати.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Ни дуализам раја и пакла није прихватљив евроаријском те европском човеку који га је ограничио или бар ублажио уводећи између њих трећи елемент, чистилиште. Послуживши се низом осведочења веровања да се молитвама за мртве могу олакшати њихови греси те одговарајућим обичајима, попут оног званог „ крштење за мртве” (Прва посланица Корин ћ анима, 15, 29), католичка мисао је успела да изгради доктрину чистилишта те да је усвоји као догму на Саборима у Фиренци и Тренту 1563. године. И та доктрина је троделна, посредно одржавајући идеологију троделности. У складу с магијском димензијом прве функцијом те идеологије први елемент доктрине чистилишта утврђује постојање једног interregnum-а између раја и пакла, где ће праведни проводити одређено време е да би се потпуно очистили, све док не искупе дугове почињене својим гресима. Други елемент – обележен борбеном делотворношћу – чини природа досуђених казни: оне ту циљају да прочисте праведника а не да га вечно муче, као у паклу. Трећи елемент је прилично саобразан тржишној, односно купопродајној димензији треће функције идеологије троделности: верницима је допуштено да врлим делима – не само молитвама и испаштањима већ и даривањима цркви, у новцу и натури – искупе И прочисте ближњег у чистилишту.

Према општем мњењу из доктрине Светог Тројства изведени су многи модели виђења троделних структура историје, од миленаристичких (Ђоакино да Фиоре) до философских (Хегел), од очекивања трећег Рима (после Рима и Константинопоља – у Москви) до очекивања Трећег Рајха. У свим тим моделима, упркос различитости њихових извора, основа и садржаја, осведочава се темељна потреба европског човека да се супротстави струји настајања и нестајања, силама темпоралности и пролазности те да време, односно повест не само одреди, геометри зује , већ самим тим и осмисли.

(Изводи из огледа „Усправница троделности”, уврштеног у студију Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, ИКП „Ни­ко­ла Па­шић”, Бе­о­град, 2004)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*