Драгослав Бокан: Да ли смо увек на погрешној страни?

0
Често се може прочитати жал наших људи (посебно „аналитичара“, покојег историчара и политиколога) како смо „увек на погрешној страни“, како је Стефан Првовенчани у ствари „требао да прихвати римокатоличанство“ и „на глави остави папску круну“, како смо требали да одмах примимо ислам и тако сачувамо животе и територије у оквиру побеђене стпске државе, како смо требали да направимо послушничке савезе са Немцима и Угарима (онда када их нисмо правили, а могли смо), како смо требали да се подамо и прикључимо евроамеричком плану „блицкриг“ освајања планете почетком деведесетих и тако постанемо савезници глобалним силама зла… – како је „боље бити под окриљем најмоћнијих сила (без обзира за шта се залажу)“, него имати свој осећај истине и правде и инсистирати на њему.

Овакве сулуде приче и кукавичке јадиковке нас још више (него иначе) терају из осећања дубоког и узвишеног смисла историје и трагања за нашим правим местом у њој. Као да требамо да се понашамо попут сопствених макроа на пијаци робова, који траже најмање окрутне и најиздашније господаре. По логици „дај шта даш“, само да се склонимо под неку судбински надстрешницу и избегнемо ударе историјских олуја.

Заборављамо да се у свету (као на позорници) води апокалиптички рат, не „две супротстављене стране“, већ – добра и зла. И да није свеједно којој ћем се страни (и сили приклонити).
Тако да Русија за нас није само „најмање лоша варијанта“, „нешто повољнија од оне још горе опције“, већ избор по сродности и суштинском циљу заједничке борбе. Братски савез, а не „боља понуда“ и вазалско приклањање тренутно јачој страни.
Ствар става, а не политичка и људск проституција. Јер овако испада (уз наше лавирање „ни тамо, ни ‘вамо“) да смо ми мученици само несрећним стицајем околности и зато „што нас нико неће“, а не због свог свог непоколебљивог става и принципа важнијих нам од голог живота.

А оба постојећа реална аргумента нас наводе на поглед ка Истоку: и 1) однос Русије према нама (милион пута више фер него онај западних земаља) и 2) њен однос према Богу, свету, вери, нацији, правди, суверености малих држава, политици, будућности човечанства…
Тако да је ту једина реално-постојећа дилема за управљаче Србије „како се извући из змијског загрљаја и притиска Европске Уније“, са што мање последица.
То и ништа друго.

Шта хоћу да кажем. Па то да није ствар у томе што боље и мекше се дочекати приликом пада и проћи са што мање штете и несрећа, већ у ИЗБОРУ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ ЗА НАШЕ ТРАЈНЕ САВЕЗНИКЕ И НОСЕЋЕ ИДЕАЛЕ ЧИТАВОГ СРПСКОГ НАРОДА. У томе да будемо на страни свега још увек племенитог, часног, Богу окренутог, нама блиског и наклоњеног, а не да на политичкој аукцији бирамо савезнике и пријатеље (па „ко да више“), или да нам, не дај Боже, страх и похлепа „каљају образ нечовјештвом“ и руше верност вековним идеалима…

Не треба нам ђаволска награда и тако заслужен „бонус“ за продају душе и издају свега за шта су се борили и гинули наши српски преци. То није „добар посао“, а камоли достојан избор за ововремене наследнике славних победника над читавим Царствима (попут оних из 1804-те и 1914-те).

Зло нам не треба за сапутника, а камоли (ЕУ) савезника или (НАТО) саборца. Пошто ћемо тако дати много, а нећемо добити ништа.
Такви су уговори са непомеником (оцем лажи).

У то смо имали прилике да се на својој кожи уверимо после 1918-те и 1945-те (и иначе, кад год бисмо спустили гард према непријатељима и почели да глумимо „дијалог“ са њима).

И тако је у свим областима живота. Па и када су вера и Црква у питању.
Тако да је „добра ствар“ свих издаја и отпадништва то што се кукољ одваја од жита и психопатско склања од нормалног. Што се клеветници, трачаре, бездушници, анархоидни дрипци и бахати самозванци склањају сами из наших редова и траже срећу негде другде.
Зато је добро што непокајани блудни синови и охоли фанатици одлазе из нашег окружења и светосавске цивилизације, освежавајући тако духовну азмосферу међу вернима у Цркви.

Када вас изда и напусти пријатељ (за кога сте било убеђени да то, најискреније, јесте) он вас је, у ствари, спасио од себе самог и уштедео вам тако многе и многе сате и енергију уложене у њега и вашу веру да он заслужује помоћ и подршку. А не заслужује.

Колико ми је само позајмљених (и невраћених) књига остало заувек у рукама бивших смерних поштовлаца што се убрзо разгоропдише и посташе са мном опседнути мрзитељи, псовачи и оговарачи?! А да сте само могли да их видите кад онако лицемерно, коленопреклоно крену да објашњавају колико им је потребна ваша помоћ, савети и искуство, све вам се као „дивећи“, а ускоро их није могуће препознати, онако изобличене од праве правцате мржње (јер сте их разочарали, пошто нисте уочили њихове таленте и скровене вредности), спремне да вм, колико год могу, загорчају живот.

Да нема тих мојих бивших пријатеља (ауди којима сам проналазио запослење, сређивао књиге, тражио им издаваче, објашњавао им и показивао толико тога) ја не бих, практично, ни имао правих, а посебно не загрижених непријатеља.
И најодвратније увреде које сам анонимно добио преко интернета (за повраћање) су плод акција једног човека коме сам, неком приликом, бесплатно помогао око опреме, поговора и промоције једне његове књиге и још једног, коме сам нашао посао (због малих близанаца које је имао и незавидног финансијског стања у коме се нашла читава његова породица).
Да не говорим о оним мојим некадашњим пословним партнерима који су ‘ладно преузели моје пројекте и дословно их отели (уз подршку својих сарадника и помагача из власти, масонерије и по њих повољних стицаја околности) и наставили да их воде као своје, без елементарног разумевања оног што су узели и што користе исто онолико отмено колико и волови кад се нађу у купусу…

И није лако преживети овакве ударе с леђа и у најнеочекиванијим тренуцима. Али нас све то, ипак, спашава још веће блискости са најмрачнијим, прикривеним лудацима и рођеним преварантима, издајницима, енергетским вампирима и хоштаплерима.

Боље да се на време покажу какви су заиста него да будете за њих, такве, спремни да „ставите руку у ватру“ и гарантујете за њих пред другима. Макар ћете сачувати образ, ако већ не можете и преваром одузете послове и све пропале планове (у које сте уложили толико труда).

Сваки овако уштеђени ваш дан (без њих) је чист ћар и главни добитак на судбинској лутрији.

Зато је боље и за нашег патријарха да га нападају и блате они који би, да је ситуација другачија (и повољнија по Цркву и њен углед у јавности) били и даље уз његове слуте и послушно примали благослов Његове Светости (као што су то радили, годинама, пре своје искључиво прагматичне и лично мотивисане побуне, подигнуте због изгубљених привилегија и некадашњег статуса).

И боље је за Српску Православни Цркву да се отресе све оне перути и чичака, псеудо-монаха и лицемера који су сад коначно нашли своје место по позоришним инсценацијама у становима и по кућама (што глуме „катакомбне храмове“), него да се по ваздан бави њиховим вечним незадовољством, аутистичним и људомрзачким ставовима и троглодитском варијантом псеудо-правоверја из њихове јеретичке кухиње. Баш као што је боље за све нас да више никад у животу не видимо и не сретнемо оне некадашње човеколике „гује у недрима“, које смо, наивно, видели као „блиске пријатеље“ и „добронамерне сараднике“.

Што рече један мој пријатељ, најтеже је и највеличанственије – бити човек (у овим временима).
И онда је, логично, изузетно важно да се људи (који то заиста јесу) друже са себи сличнима и заједно верују, надају се и боре за коначно спасење. А да наспрам себе имају ону уличну банду бољшевичких полит-комесара прерушених у „зилоте“ и распуштену руљу самозваних тумача Канона и одлука Црквених Сабора.

Баш како треба. Нормални против ненормалних, који су решили да агресијом, непослушношћу и уличним превратом „узму власт у Цркви“ (као да је то могуће). Попут помамљених расколника из такозване „Црногорске православне цркве“ и они би да отимају и заузимају наше богомоље и аргументима голе силе узму оно што није, не може и никад неће бити њихово.

Кад човек (мислим, ЧОВЕК) само привири на њихове сајтове или места окупљања одмах ће се уверити ко су и какви су ови самозвани „борци за веру“ и безумни фанатици идеје да је њихов гуру (рашчињени владика) „једина истина“ (ко шљиви ту Христа и томе сличне маргиналне ауторитете, попут апостола или светитеља).

Нажалост, они – заједно са својом врећом пуном увреда, псовки и клевета – носе и иконе, цитирају до крајности злоупотребљеног Светог Аву Јустина (и, уз њега, посебно често: Светог Јована Златоустог, Светог Марка Ефеског и Светог Патријарха Фотија) и обучени су у монашке костиме (чиме варају присутни народ). И тиме праве хаос у главама недовољно обавештених и у вери учвршћених Срба и Српкиња. На сва уста се лаже да је већ договорен долазак папе у Београд, да се припрема увођење грегоријанског календара, да се мења Света Литургија, да је црква наводно обузета „прихватањем свејереси екуменизма“, да су на покушају Сабора у Криту наши архијереји потписали коначно Саопштење (а чак 20 владика и митрополита СПЦ није потписало овај документ), да је наша Црква наводно „продала ‘ваљевску Грачаницу'“ и тобоже равнодушно гледала сечење вековних храстова-записа код таковског Савинца, да су попримани и „црни папски прстенови“ у Патријаршијо и друге лажи, полуистине и лудости.

Ко да се супротстави тој плавећој бујици клевета, удружених са медијским јуришима на фамозни „возни парк“ пред Патријаршијом паркираних службених возила наших епископа (где се лукаво избегава фотографисање лада, шкода, цитроена и најстаријих модела мерцедеса – и сва пажња се усмерава на пар новијих аутомобила)?!

Како зауставити удружене нападе две (оне безбожничке и оне расколничке) руље на Цркву у земљи у којој се то већ уредно и добро организовано ради све од 1945. године?

То су питања на које треба да одговори наша генерација српских родољуба и верника, уз Божију помоћ и у духу Свете Тројице.
Али, макар више нисмо једно са најгорим српским и екс-православним изродима и њиховим заведеним жртвама (слаганим и превареним да они, заједно са костимираним квази-епископима и из Цркве избаченим „монасима“ наводно „бране правоверје и Каноне од јереси“). Па можемо лакше и слободније да дишемо, поново братски удружени и без дезертера и унутрашњих непријатеља на грбачи.
Богу хвала на томе!
Без оних, за наше противнике типичних, лицемерних позива ма коме „да се врати на прави Пут“ (јер између њих, „изгубљеног стада“, и тог Пута Спасења стоји обавеза ИСКРЕНОГ покајања и скришеног повратка у своју једину, апостолску Цркву). Па ко у себи нађе снагу за овакав подвиг, добро нам дошао.

Али је то веома узак и за охоле „свесавршене“ што нас вређају и мрзе – скоро непролазан и практично немогућ задатак.
Нажалост (или на срећу?) је тако.

 Извор Фејсбук

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*